Danijel Šivinjski

[lang_hr]Mladi umjet­nik Danijel Šivinjski iz Novigrada se pri­je tri godi­ne pre­se­lio u Novi Sad. Bavi se foto­gra­fi­jom, eks­pe­ri­men­tal­nom i kon­cep­tu­al­nom umjet­noš­ću, a kroz svo­je rado­ve, izme­đu osta­log, želi pro­go­vo­ri­ti o druš­tve­nim tema­ma koje se čes­to zaobi­la­ze. Danijel nam je ispri­čao o živo­tu u Vojvodini, tamoš­njoj kul­tur­noj sce­ni i svo­jim pro­jek­ti­ma.[/lang_hr]

[lang_hr]

Nakon tri godi­ne živo­ta u Vojvodini, kak­vi su tvo­ji utis­ci, u uspo­red­bi s rod­nom Istrom? Koje bi pred­nos­ti, a koje nedos­tat­ke izdvo­jio?[/lang_hr]

[lang_hr] – Rodna Istra je rod­na Istra, ali je opet lije­po na neko vri­je­me i oti­ći, puto­va­ti, isku­si­ti život u dru­ga­či­jim okru­že­nji­ma naro­či­to ako time može­mo još dub­lje upoz­na­ti sebe. To je neka­ko i bijeg od kom­fo­ra i navi­ka, put u donek­le ili pot­pu­no nepoz­na­to kao pouč­na avan­tu­ra za zdra­vi­ji rast i buđe­nje šire svi­jes­ti o svi­je­tu u kojem živi­mo. Tako sam se iz nepre­kid­ne zna­ti­že­lje i potra­ge za novim iskus­tvom odlu­čio pre­se­li­ti iz istar­skog Novigrada u Novi Sad gdje živim i stva­ram od lis­to­pa­da 2010. godine.[/lang_hr]

 

[lang_hr]Selidba nije pred­stav­lja­la nika­kav men­tal­ni šok niti mi je tre­ba­lo dugo vre­me­na da se pri­vik­nem. Ubrzo sam naučio i ćiri­li­cu kako bih razu­mio sve poru­ke oko sebe. Konkretno govo­re­ći o Novom Sadu, pri­mi­je­tio sam da su tu lju­di mal­ko uspo­re­ni­ji, a neri­jet­ko i pasiv­ni­ji nego u Istri, narav­no čast izu­ze­ci­ma. To je neka­ko bilo suprot­no od ono­ga na što sam navi­kao kroz, reci­mo, rad s mla­di­ma iz Istre. Tome u pri­log idu i čes­ta „stan­dar­di­zi­ra­na“ kaš­nje­nja npr. poče­ta­ka doga­đa­ja, sas­ta­na­ka i sl. – u pro­sje­ku od 30 minu­ta do sat vre­me­na – što pos­lje­dič­no pone­kad ula­zi i u moja pla­ni­ra­nja vre­me­na. Moram priz­na­ti da sam u Istri pri­mi­je­tio puno više rado­ho­li­ča­ra nego u Novom Sadu. Prednost je što je Novi Sad nas­pram Novigrada puno veći grad s više moguć­nos­ti za upoz­na­va­nje raz­li­či­tih lju­di, a naro­či­to onih iz kre­ativ­ne sfe­re. Bilo kako bilo, tre­ba­mo vje­što balan­si­ra­ti izme­đu pri­la­go­đa­va­nja na nova okru­že­nja i oču­va­nja svo­jih vri­jed­nos­ti i život­nog sti­la uz otvo­re­nost za zdra­ve promjene.[/lang_hr]

 

[lang_hr]
Kulturna sce­na: Istra vs. Vojvodina?[/lang_hr]

[lang_hr]
– Iako brzo navik­nut na novo život­no okru­že­nje, tek dru­ge godi­ne borav­ka u Novom Sadu suočio sam se s ozbilj­nim pro­ble­mi­ma koji se mani­fes­ti­ra­ju u gra­du, na meni važ­noj, ali popri­lič­no siro­maš­noj kul­tur­noj i akti­vis­tič­koj sce­ni. Kultura se ovdje inter­pre­ti­ra pre­vi­še povr­š­no, a kul­tur­ne poli­ti­ke goto­vo da i nema. Trenutno sta­nje mogu­će je dos­lov­no inter­pre­ti­ra­ti kao „masakr“ kul­tu­re koja osta­je bez neo­p­hod­nih finan­cij­skih sred­sta­va kada su u pita­nju ins­ti­tu­ci­onal­ni budže­ti. Bojim se da su i Vojvodina i Istra sve više foku­si­ra­ne na fes­ti­val­sku for­mu kul­tu­re koja zabri­nja­va­ju­će pre­ras­ta u puki kon­zu­me­ri­zam i u tzv. „kru­ha i iga­ra“ što za mene nije kul­tu­ra. Suprotno tome volio bih vidje­ti više gra­đa­na koji su aktiv­no uklju­če­ni u kolek­tiv­nu grad­nju kul­tu­re. Kada se u kul­tu­ri govo­ri o tra­di­ci­onal­nos­ti i suvre­me­nos­ti, sma­tram da nji­ho­ve među­sob­ne veze nisu dovolj­no pro­hod­ne i da na tom polju tre­ba još puno radi­ti. I za kraj, moram priz­na­ti da je situ­aci­ja u Istri makar malo bolja i da sam ovdje obič­no lak­še ostva­ri­vao surad­nje s kul­tur­nim ins­ti­tu­ci­ja­ma nego u Srbiji.
[/lang_hr]

 

[lang_hr]
Autor si umjet­nič­kog eks­pe­ri­men­ta za sli­je­pe i sla­bo­vid­ne oso­be DISCOVER Project u sklo­pu kojeg si s pove­zom na oči­ma hodao gra­dom i foto­gra­fi­rao. Kakav je bio osje­ćaj? Koji je cilj eks­pe­ri­men­ta?[/lang_hr]

[lang_hr]
– Kretanje gra­dom uz noše­nje pove­za na kra­će peri­ode od neko­li­ko sati prva je faza mog umjet­nič­kog eks­pe­ri­men­ta foku­si­ra­nog na kre­ativ­nu ink­lu­zi­ju sli­je­pih i sla­bo­vid­nih oso­ba. Za sada je pored mene uvi­jek jedan asis­tent za čiju se ruku držim pri kre­ta­nju, a želja mi je da naučim i kako se koris­ti bije­li štap kako bih bio pot­pu­no neza­vi­san u ovim zanim­lji­vim život­nim isku­še­nji­ma. Sve je kre­nu­lo iz želje da se kao foto­graf poku­šam uba­ci­ti u ulo­gu sli­je­pih oso­ba kako bih upoz­nao nji­hov stil živo­ta uz narav­no sve iza­zo­ve s koji­ma se susre­ću. Uskratiti si jed­no osje­ti­lo, u ovom slu­ča­ju vid, i kon­cen­tri­ra­ti se na kre­ta­nje i foto­gra­fi­ra­nje uz kori­šte­nje pre­os­ta­lih osje­ti­la zais­ta je uzbud­ljiv osje­ćaj. Tako već duže vri­je­me iza­zi­vam feno­men stva­ra­nja vizu­al­ne umjet­nos­ti bez opa­ža­nja svje­tlos­ti. Iako teori­ja kaže da smo bez vida uskra­će­ni za oko 90% svih infor­ma­ci­ja koje nas okru­žu­ju, uz pomoć dru­gih osje­ti­la pola­ko uvjež­ba­vam i sve vje­šti­ju unu­traš­nju vizu­ali­za­ci­ju okruženja.

Kada budem dos­ti­gao pot­pu­nu samos­tal­nost pro­vest ću neko­li­ko dana s poseb­no dizaj­ni­ra­nim pove­zom kojim ću pos­te­pe­no pre­ći iz nor­mal­nih svje­tlos­nih uvje­ta u „mrak“ i obr­nu­to. U nas­tav­ku pro­jek­ta ću to iskus­tvo pove­za­ti s pret­hod­nim foto­graf­skim vje­šti­na­ma i podi­je­li­ti ih s dje­com koja sla­bi­je ili u pot­pu­nos­ti ne vide kroz pri­la­go­đe­ne radi­oni­ce. Pored radi­oni­ca, zajed­no s timom surad­ni­ka radim i na pro­duk­ci­ji zvuč­nog fil­ma o cje­lo­kup­nom iskus­tvu eks­pe­ri­men­ta koji će napo­s­ljet­ku biti pred­stav­ljen u mra­ku uz tak­til­nu izlož­bu mojih rado­va i rado­va mali­ša­na. Cilj sve­ga je da na jedan kre­ati­van način pomog­ne­mo lju­di­ma ošte­će­nog vida, ali i da širu jav­nost edu­ci­ra­mo i poku­ša­mo makar na krat­ko uba­ci­ti u nji­ho­vu ulo­gu ne bi li svi zajed­no osje­ti­li dru­ga­či­je život­no iskustvo.

U bli­skoj buduć­nos­ti veći dio pro­jek­ta reali­zi­rat će se upra­vo u Istri gdje već sada tra­žim surad­ni­ke – zain­te­re­si­ra­ni se mogu javi­ti na moj e‑mail danijel@sivinjski.com  ili pra­ti­ti aktiv­nos­ti na http://discoverproject.org.[/lang_hr]

 

[lang_hr]

Kaži nam nešto više o tvo­joj novoj umjet­nič­koj ini­ci­ja­ti­vi vul­kåi?[/lang_hr]

[lang_hr]
– U umjet­nos­ti mi je neri­jet­ko bilo zanim­lji­vi­je stva­ra­ti tim­ski. Upoznavši mla­du umjet­ni­cu iz Novog Sada, Agneš Đere dobio sam pri­li­ku da još jed­nom oku­sim tak­vo stva­ra­nje, u paru. Zajedno smo zapo­če­li istra­ži­va­ti raz­li­či­te obli­ke vizu­al­nih i per­for­ma­tiv­nih izra­ža­ja. Surađivali smo povre­me­no i rani­je, ali nas je kons­tant­ni nalet ide­ja potak­nuo da inten­ziv­ni­je nas­ta­vi­mo kao umjet­nič­ki par – vul­kåi. Oboje smo aktiv­ni na polju eks­pe­ri­men­tal­nih pra­va­ca umjet­nos­ti, a naša umjet­nič­ka eks­pre­si­ja tre­nut­no pred­stav­lja pre­pli­ta­nje video pro­jek­ci­je i scen­skog per­for­man­sa. Riječ je o mul­ti­me­di­jal­nom izvo­đe­nju u paru pri čemu se koris­te raz­li­či­te vrste kre­ativ­nih vje­šti­na i medi­ja: per­for­mans, film, pokret­na vizu­ali­za­ci­ja, audio-video ele­men­ti i svje­tlos­ni efek­ti. Upravo bora­vi­mo u Istri gdje razvi­ja­mo naš novi umjet­nič­ki kon­cept rad­nog nazi­va „Beg“ o kojem će se usko­ro moći saz­na­ti više.[/lang_hr]

 

[lang_hr]

Baviš se foto­gra­fi­jom, eks­pe­ri­men­tal­nom i kon­cep­tu­al­nom umjet­noš­ću. Koja je tema­ti­ka tvo­jih radova?

- Kada je u pita­nju doku­men­tar­na foto­gra­fi­ja, koju naj­vi­še radim, teme su obič­no druš­tve­ni i eko­lo­ški pro­ble­mi. Posebna moti­va­ci­ja i ins­pi­ra­ci­ja su upra­vo one pri­če koje masov­ni medi­ji poku­ša­va­ju zata­ška­ti ili izo­bli­či­ti. Nedavno sam samo­ini­ci­ja­tiv­no odlu­čio kroz foto­gra­fi­ju istra­ži­ti pri­ču o naj­ve­ćem otvo­re­nom rud­ni­ku u Europi kojeg nazi­va­ju „ubo­ji­com kli­me broj jedan“. Rudnik se nala­zi u zapad­noj Njemačkoj u bli­zi­ni Kölna, a pored nje­ga, u šumi bora­vi, meni poseb­no zanim­lji­va, gru­pa akti­vis­ta koja se direk­t­nim akci­ja­ma bori pro­tiv nje­go­vih štet­nih utje­ca­ja. Život u šumi pored ovih veoma ins­pi­ra­tiv­nih akti­vis­ta otvo­re­nog uma i pot­pu­no nova foto­graf­ska isku­še­nja su nešto što mi je uve­li­ke pro­mi­je­ni­lo stil živo­ta, ali i način na koji danas radim. Dokumentarno sam pra­tio i bora­vio s izbje­gli­ca­ma na uli­ca­ma Düsseldorfa, nakon čega sam bio i na veli­kom pro­s­vje­du pro­tiv nji­ho­ve bru­tal­ne i nehu­ma­ne avi­on­ske depor­ta­ci­je iz Njemačke u Srbiju ili Kosovo.

Iskustva ste­če­na u akti­viz­mu i stva­ra­nju izvan gra­ni­ca Balkana odlu­čio sam pre­to­či­ti u zajed­nič­ka dje­lo­va­nja unu­tar novo­sad­skog kre­ativ­nog pros­to­ra Re:Spejs gdje danas živim i radim. Jedna od kon­cep­tu­al­nih aktiv­nos­ti je i razvoj vizu­al­nih per­for­man­sa gdje za tzv. VJing koris­tim video pro­jek­tor koji me uz eks­pe­ri­men­ti­ra­nja s gra­fo­sko­pom sve više privlači.[/lang_hr]

 

[lang_hr]

Daljnji pla­no­vi? Razmišljaš li o povrat­ku u Novigrad?[/lang_hr]

[lang_hr]
– Vodim se miš­lju da, kad je život u pita­nju, ne tre­ba pre­vi­še pla­ni­ra­ti, ali je važ­no s vre­me­nom razvi­ja­ti sve jas­ni­ji smi­sao i vizi­ju kuda ide­mo. Tako da ću sigur­no nas­ta­vi­ti još inten­ziv­ni­je istra­ži­va­ti vizu­al­nu umjet­nost, stva­ra­ti, disa­ti sve dub­lje i bavi­ti se svo­jim unu­traš­njim gla­so­vi­ma i gla­so­vi­ma iz prirode.

Novigrad uvi­jek izno­va budi lije­pe uspo­me­ne. Ne želim još zna­ti gdje ću pro­ves­ti osta­tak živo­ta, ali ću se zasi­gur­no uvi­jek vra­ća­ti u naj­dra­ži Novigrad barem nakratko.
[/lang_hr]

[lang_hr]Piše: Lorna Zimolo[/lang_hr]

 

[lang_hr]Foto: Jst Mnml[/lang_hr]

 

 

• Danijel Šivinjski