PRVI DAN 21. PUF‑A – GOLA VEČERA

U počet­ku bija­hu muški i žen­ski prin­cip. U vre­me­nu bez sek­su­al­nih impli­ka­ci­ja, druš­tve­nih uvje­to­va­nos­ti i bije­ga od pri­rod­nih datos­ti, u vre­me­nu nevi­ne nagos­ti. Plesna pred­sta­va «An Hour with All-Eaters» (Sat vre­me­na sa sve­je­di­ma) izra­el­skog dua, Shani Granot i Neva Romana, koja je sinoć na Maloj sce­ni Istarskog narod­nog kaza­li­šta  Gradskog kaza­li­šta Pula otvo­ri­la 21. među­na­rod­ni kaza­liš­ni fes­ti­val PUF stu­di­ja je mini­ma­liz­ma utje­lov­lje­nog u golim tije­li­ma. Prepuštanjem igri kojom izvo­đa­či, kao što pro­gram kaže, «poku­ša­va­ju odr­ža­ti njež­nu rav­no­te­žu izme­đu vid­lji­vog i skri­ve­nog, jas­nog i ambi­va­lent­nog, tek­s­tu­al­nog i emo­tiv­nog» oni sla­žu pri­ču koja ostav­lja pros­to­ra mašti i inter­pre­ta­ci­ji gle­da­te­lja. Nju je mogu­će pro­tu­ma­či­ti bilo kao «pre­pjev» razvo­ja čovje­čans­tva od prvo­bit­nih Adama i Eve bilo kao niza­nje ele­me­na­ta moza­ika na teme­lju slo­bod­nih asocija.

Leđima okre­nu­ti publi­ci su muška­rac čije guda­lo naiz­gled kli­zi po spo­lo­vi­lu pro­izvo­de­ći zvuk violi­ne i žena s ogr­li­com koja zvec­ka dok tre­se gru­di­ma. Zajedno s ins­tru­men­ti­ma, nakon stva­ra­nja atmo­sfe­re, duo ostav­lja po stra­ni i ruke. Pripijene uz tije­lo one «nes­ta­ju» dok prsti obli­ku­ju na lici­ma maske. Plesom ogra­ni­če­nim na pokret noga­ma i pro­mje­na­ma pos­tu­re pod­sje­ća­ju na pti­ce koje se opho­đu­ju i koje nas potom otkri­va­ju. Tijekom pred­sta­ve oni će istra­ži­va­ti i razvi­ja­ti među­sob­nu pove­za­nost, a isto će tra­ži­ti i od odno­sa s gle­da­te­lji­ma. U više tre­nu­ta­ka izvo­đa­či ruše zid izme­đu sebe i publi­ke te nas pro­ma­tra­ju, ispr­va oprez­no, a kas­ni­je upor­no, hip­no­ti­zi­ra­ju­će… Čin pro­ma­tra­nja kao i pita­nje nagos­ti, ili bolje reče­no kože kao izvor­ne odje­će koja omo­gu­ća­va per­ci­pi­ra­nje i naj­ma­njeg titra­ja oslo­bo­đe­nog tije­la, naj­bo­lje su pre­do­če­ni u tre­nut­ku diza­nja zas­to­ra Velike sce­ne, poza­di­ne pozor­ni­ce. Gledajući praz­no gle­da­li­šte s dru­ge stra­ne mi s ove smo pred­stav­lje­ni kao kaza­liš­ni odjev­ni predmet.

Za istak­nu­ti je i humor, bio on namje­ran ili slu­ča­jan, koji diže izved­bu ostva­re­nu bez dru­ge glaz­be­ne poza­di­ne osim počet­ne «svir­ke» i jed­nos­tav­nog kora gle­da­te­lja pri kra­ju pred­sta­ve. Međutim, una­toč sna­zi mno­gih sli­ka pred­sta­va ne uspje­va odr­ža­ti aktiv­nom paž­nju publi­ke svo vri­je­me nje­zi­na tra­ja­nja zbog više tre­nu­ta­ka praz­no­ga hoda. Dramaturgija Anne Wagner zah­tje­va još malo raz­ra­de, a isto tako i reži­ja izra­el­skog dua. Dizajn svje­tla pot­pi­su­ju Jochen Haker i Elisabeth Strohmeier, dok su pred­sta­vu podu­pr­li Theater Freiburg (Njemačka) i HaZira Performance Art Arena (Izrael).

Anno Domini 2015., fes­ti­val­ska kopro­duk­ci­ja Hrvatske i Danske koja je nas­ta­vi­la večer na Željezničkom kolo­dvo­ru, osta­vi­la je gle­da­te­lje zbu­nje­ni­ma. Nadrealnu pri­ču o puto­va­nju ple­tu liko­vi koji ostav­lja­ju dota­daš­nji život te se pre­pu­šta­ju novim avan­tu­ra­ma. Za pro­log i epi­log, poče­tak i kraj, zadu­žen je bio zbor. Između smo se susre­li sa željez­ni­ča­rom, služ­be­ni­kom, dje­voj­kom i nji­ho­vim kufe­ri­ma ili aktvo­ka­ma, apsurd­nim situ­aci­ja­ma, pa čak i bre­ak dan­ce­ri­ma koji tako­đer pri­pa­da­ju dru­ži­ni neo­bič­nih i nes­po­ji­vih liko­va i nosa­ča veli­kog gušte­ro­vog repa.

Na čelu im je čovjek tuljak koji nali­ku­je inkar­na­ci­ji sati­ra – kolo­vo­đa, diri­gent, maj­stor cere­mo­ni­je… Njegove upu­te svi sli­je­de, a imu­ni nije niti bend koje­ga na sce­nu dopre­ma blje­šta­vi kami­on-pozor­ni­ca. Čovjek tuljak je poče­tak i uzrok sve­ga što se deša­va. On dovo­di ovu epo­peu puto­va­nja do tre­nut­ka kada liko­vi pos­ta­ju sjen­ke iza svi­je­tlom obo­je­nog plat­na i kada oni nas­tav­lja­ju dalje put vla­kom. A kako je sve to poče­lo doz­na­je­mo tik pri­je epi­lo­ga zbo­ra («The Passenger» hit-kli­še Iggyja Popa) u krat­kom fil­mu o poja­vi čovje­ka tulj­ka-sati­ra usred gra­da i nje­go­voj tajans­tve­noj privlačnosti…

Što je autor kon­cep­ta Zlatko Burić htio pre­ni­je­ti ovim dje­lom teško je zaklju­či­ti. Ovogodišnji Anno Domini nije uspio osvo­ji­ti ili šar­mi­ra­ti gle­da­te­lje i to prvens­tve­no zbog nedos­tat­ka «šuga» kao i dub­lje smis­le­ne povez­ni­ce. Tema je tek povr­šin­ski obra­đe­na, a isto tako i liko­vi i situacije.

Glazbu pot­pi­su­je Hennig Frimann, sce­no­gra­fi­ju Zlatko Burić, Elisabetta Saiu i Miro Manojlović, dok su izvo­đa­či bili Vedran Štimac, Andrea Joksić, Vladimir Butković, Mia Hadžikadunić, Zlatko Burić, Iva Gajić i Kristina Lazić. Glazbenici su bili Hennig Frimann, Branko Škara, Marko Jovanović, Zbor Rondo Histriae i Miro Manojlović, ple­ači Aboriginal Crew, a pro­du­cent Branko Sušac.

Tekst i foto Ivana-Nataša TURKOVIĆ

• 21. PUF - Međunarodni kazališni festival