Digitalna fotografija i drvene skulpture

• Aleksandar Sascha Kuzman predstavlja se najnovijim ciklusom radova. Uvijek je u pitanju fotografija, ali tretirana otklonom od standarda fotografske tehnologije • Izložba Darije Stipanić predstavlja djela kojima autorica iskazuje vizualizacije koje tek indirektno dodiruju iskaze o socijalnom •

• U Gradskoj gale­ri­ji Fonticus u Grožnjanu pred­stav­lje­ne su u subo­tu 4. ruj­na dvi­je samos­tal­ne izlož­be: “Revizualizacija slu­čaj­nog” Darije Stipanić i “Pokret kao znak” Aleksandra Sasche Kuzmana. Izložbe je u pri­sus­tvu umjet­ni­ka, pros­to­ru Gradske lođe, otvo­rio kus­tos Eugen Borkovsky, te posje­ti­te­lje upoz­nao s ovim umjet­nič­kim projektima.

“Aleksandar Sascha Kuzman pred­stav­lja se naj­no­vi­jim cik­lu­som rado­va. Uvijek je u pita­nju foto­gra­fi­ja, ali tre­ti­ra­na otklo­nom od stan­dar­da foto­graf­ske teh­no­lo­gi­je. Već na prvi pogled raza­bi­re­mo da se radi o moti­vi­ma ljud­skih figu­ra, ali zabi­lje­že­nim u nagla­še­nim tre­nu­ci­ma egzal­ti­ra­nih kre­ta­nja, ges­tu­al­nom doga­đa­nju. Autor izu­zi­ma boju, no uvo­di bogat ras­pon tono­va. Umjetnik s ori­gi­nal­nom snim­kom izvo­di teh­no­lo­ške mani­pu­la­ci­je. On se osla­nja na zamu­ći­va­nje, dvos­tru­ko ili višes­tru­ko slo­je­va­nje te mon­ta­žu. Uz to, poneg­dje koris­ti sli­kar­ski pos­tu­pak uvod­nja­va­nja tona­li­te­ta. Ponekad se doga­đa mul­ti­pli­ci­ra­nje mode­la, pone­kad ras­pr­ši­va­nje silu­ete ili zamu­ći­va­nje sce­ne. Radovi aso­ci­ra­ju na film­ske sek­ven­ce. Najčešće se radi o figu­ri, ali zabi­lje­že­noj u tre­nu­ci­ma kre­ta­nja, grče­nja, čuča­nja, kao da su u pita­nju sek­ven­ce ple­sa. Kuzman uvi­jek bilje­ži i nudi pokret kao osnov­nu ide­ju moti­va. No, ovdje su ges­ta, stav, poza uvi­jek u neza­obi­laz­noj pove­za­nos­ti sa sta­njem akte­ra koji su čes­to nagi, no nije ponu­đe­na ili namet­nu­ta erot­ska kom­po­nen­ta. Više se čini da je ta nagost jed­na od ozna­ka sta­va, a name­će se ide­ja osob­nog, intim­nog pro­pi­ti­va­nja sebe unu­tar pros­to­ra i vre­me­na na koje smo tra­ja­njem živo­ta osu­đe­ni. Ova izlož­ba nudi ide­ju ritu­ala kroz dva seg­men­ta. Jedan je ritu­al­no pona­ša­nje, kre­ta­nje, pozi­ra­nje moti­va, a dru­go se oči­tu­je pos­tup­ci­ma auto­ra. Nejasni obri­si moti­va nude nadre­al­ne aso­ci­ja­ci­je. Otklon od pre­poz­nat­lji­vos­ti lika, oso­be, odus­ta­ja­nje od iden­ti­te­ta poje­di­ne figu­re, nudi dojam taj­no­vi­tos­ti i kod pro­ma­tra­ča iza­zi­va zani­ma­nje. Autor, ins­tin­k­tiv­no, ali pro­miš­lje­no podas­ti­re sce­ne s koji­ma se na nivou intu­ici­je, spoz­na­ja ili kon­tem­pla­ci­je može­mo soli­da­ri­zi­ra­ti. Situacije koje su ponu­đe­ne nemi­nov­no nam otkri­va­ju naša osob­ne doživ­lja­je koje smo osvi­jes­ti­li ili možda još nismo. U pred­stav­lje­nim sek­ven­ca­ma, hra­bro, može­mo pre­poz­na­ti sami sebe”, nagla­sio je kustos.

Uništavanje piksela

Autor pojaš­nja­va: “Sve foto­gra­fi­je snim­lje­ne su tele­fo­nom, te sam potom raz­nim teh­ni­ka­ma uni­šta­vao pik­se­le. Nisu fik­si­ra­ne, pa sam onda obra­đi­vao vodom i dru­gim sred­stvi­ma, a pre­ma­za­ne su brod­skim lakom na bazi ulja. To je kri­ti­ka moder­ne teh­no­lo­gi­je, te zais­ta poma­lo pod­sje­ća na foto­gra­fi­je snim­lje­ne came­rom obs­cu­rom. Puno sam eks­pe­ri­men­ti­rao da dođem do ovak­vog rezul­ta­ta, puno stva­ri se dogo­di gre­škom, koja na kra­ju ispad­ne dobra te sam je razvi­jao dalje. Dugo je tre­ba­lo da dođem do neke opti­mal­ne razi­ne, ali još uvi­jek je sve to u pro­ce­su i vje­ru­jem da se može ura­di­ti još bolje.”

 

Aleksandar Sascha Kuzman rođen je 1967. godi­ne u Novom Sadu. U Bujama živi od 1982. godi­ne, iako je i pri­je čes­to ovdje bora­vio. Kreativnim pos­lo­vi­ma bavi se od 1993., od kada živi u Berlinu. Sudjelovao je na neko­li­ko kolek­tiv­nih izlož­bi i pri­re­dio više samos­tal­nih. Zajedno sa Nihadom Ninom Pušijom, sara­jev­skim foto­gra­fom koji stva­ra u Berlinu, osno­vao je Kiklop Photo Factory, u sklo­pu kojeg ostva­ru­je više pro­je­ka­ta. Za foto­gra­fi­ju pod nas­lo­vom „Rob“, na temu „Sloboda“, u orga­ni­za­ci­ji Amnesty Internationala, osvo­jio je dru­gu nagra­du. Radio je u gale­ri­ji Bethanien Kreuzberg, sura­đu­ju­ći sa mno­gim suvre­me­nim umjet­ni­ci­ma. Dugi niz godi­na bavio se doku­men­tar­nom foto­gra­fi­jom. Nakon izla­gač­ke pauze, oku­ša­va se na podru­čju umjet­nič­ke foto­gra­fi­je i kon­cep­tu­al­ne umjet­nos­ti. Živi i radi izme­đu Berlina i Istre.

Darijina izlož­ba nosi naziv „Revizualizacija slu­čaj­nog“, a sas­to­ji se od 11 drve­nih struk­tu­ra, od kojih je veći­na stol­nog tipa, samo dvi­je su zid­ni relje­fi, a dvi­je glat­ko obli­ko­va­ne. Borkovsky kazu­je kako ona, kroz veli­ki dio svog opu­sa, impre­si­je ostva­ru­je uz pošto­va­nje prin­ci­pa igre. “Ovaj put pred­stav­lja­mo dje­la koji­ma auto­ri­ca iska­zu­je vizu­ali­za­ci­je koje tek indi­rek­t­no dodi­ru­ju iska­ze o soci­jal­nom. Ovdje su na uvid osob­ni­ja pro­pi­ti­va­nja likov­nih for­mi. Pred nama su vizu­al­na istra­ži­va­nja posve­će­na intim­nim komu­ni­ka­ci­ja­ma s mate­ri­ja­li­ma koje umjet­ni­ca oči­to poštu­je i koji ju ini­ci­ra­ju ka obli­ko­va­nju.  Za sve rado­ve ovog pro­jek­ta osnov­ni mate­ri­jal je drvo. Na raz­li­či­tim obli­ci­ma uvi­jek su vid­lji­vi tra­go­vi pri­rod­nog ras­ta. Ponekad su oni nagla­še­ni, a poneg­dje im se pri­dru­žu­ju tra­go­vi decent­nih inter­ven­ci­ja auto­ri­ce. Čini se da ona naj­pri­je iza­bi­re oblik. Ovaj izbor nije vezan za neku zamiš­lje­nu for­mu, nije dos­lje­dan, već je oslo­njen da izgra­đi­va­nje odno­sa sa sva­kim od raz­no­rod­nih obli­ka. Proces se nas­tav­lja kon­cen­tra­ci­jom na poje­di­nu iza­bra­nu počet­nu for­mu. Promišljanje ini­ci­ra dje­lo­va­nje, inter­ven­ci­je.  Za ovaj pos­tav iza­bra­ni su rado­vi koji nude ide­ju geome­trij­skih for­mi kao prev­la­da­va­ju­ćih. U manji­ni su pri­sut­ni i oni koji nagla­še­ni­je podr­ža­va­ju zate­če­ne orga­nič­ke moda­li­te­te. Umjetnica se poigra­va, čini se, nađe­nim, zapa­že­nim, njoj zanim­lji­vim obli­ci­ma. U prvi tren nismo sasvim sigur­ni kre­će li auto­ri­ca od obli­ka ili tek­s­tu­re koju rede­fi­ni­ra, pre­obli­ku­je u plo­hu arti­fi­ci­jel­nog pred­me­ta. Tako je pred nama ponu­da hete­ro­ge­nih rado­va. U pos­ta­vu, pre­ma final­nom izbo­ru, može­mo raz­lu­či­ti one na koji­ma je pošto­van „nađe­ni“, zapa­že­ni oblik koje­mu sli­je­de tek nez­nat­ne inter­ven­ci­je. Tako na nekim rado­vi­ma zapa­ža­mo sta­ri, hrđa­vi  čavao ili spoj­ni­cu. Drugu gru­pu čine tro­di­men­zi­onal­ne for­me na koji­ma zapa­ža­mo znat­ne autor­ske inter­ven­ci­je. Treća gru­pa­ci­ja rado­va su relje­fi. Na nji­ma nala­zi­mo mje­ša­vi­nu spo­me­nu­tih ten­den­ci­ja. Ovdje su oči­ti­ji kolo­ris­tič­ki istu­pi jer ih auto­ri­ca doživ­lja­va kao podru­čja sli­ke. No, i ovdje nala­zi­mo umje­re­ni­je, uskla­đe­ni­je pros­to­re koji­ma domi­ni­ra reljef­nost, tek­s­tu­ra i umje­re­ni kolor. Reljefni rado­vi pod­lož­ni su igri skla­pa­nja tek­s­tu­ra. Kao sas­tav­ni­ce, uz njih, nala­zi­mo kolo­ris­tič­ke inter­ven­ci­je koje poneg­dje nagla­ša­va­ju ele­men­te kao gra­nič­na podru­čja kom­po­nen­ti. Ponegdje ih akcen­ti­ra­ju jer ih nala­zi­mo na cije­lim seg­men­ti­ma poza­di­ne reljef­nih povr­ši­na. Kao i kod obje­ka­ta, auto­ri­ca pone­kad ostav­lja vizu­al­ne tra­go­ve, ne poštu­ju­ći sasvim pri­rod­ni tijek godo­va, slo­je­va, struk­tu­re mate­ri­ja­la. Očita je surad­nja auto­ri­ce i mate­ri­ja­la, a opći dojam je da umjet­ni­ca na neki način spre­ma, spa­ša­va, arhi­vi­ra i decent­no ure­đu­je zapažene/nađene drve­ne seg­men­te.”, isti­če kustos.

Zemlja i zrak

“Projekt je nas­tao u surad­nji s Eugenom, on je iz mnoš­tva mojih rado­va napra­vio oda­bir ovih koji su ovdje izlo­že­ni, te se ponaj­vi­še bazi­rao na geome­trij­skim for­ma­ma. Kiparstvom i sli­kar­stvom se bavim dugi niz godi­na, a mi smo se prvi put susre­li kada je u svib­nju otva­rao moju sli­kar­sku izlož­bu u Rijeci, a sada smo pono­vo sura­đi­va­li s mojim kipar­skim rado­vi­ma. Kad radim u kipar­stvu radim samo u drvu. Ovdje su pred­stav­lje­ni rado­vi nas­ta­li u većem ras­po­nu godi­na. Zastupljena su dva cik­lu­sa, prvi su oni koji ima­ju bolje zem­lje, te pred­stav­lja­ju istar­sku zem­lju i grub­lji su i snaž­ni­ji, dok dva rada koji ima­ju pla­ve note i pred­stav­lja­ju seri­ju “zrak”. Uvijek radim u raz­li­či­tim vrsta­ma drva, uži­vam u nje­go­voj tek­s­tu­ri, nje­go­voj čis­to­ći, a sva­ko drvo ima sebi svoj­stve­nu dušu. Ovdje domi­ni­ra hrast, a dva rada su rađe­na u kali­for­nij­skom libo­ce­dru iz opa­tij­skog par­ka, koji je bio sru­šen za vri­je­me olu­je. Izložena su i dva relje­fa nazi­va Senj i Lopar, koji pri­ča­ju dru­ga­či­je pri­če i pred­stav­lja­ju sje­ća­nja iz mog dje­tinj­stva. Ima puno upli­va boje, neki rado­vi su goto­vo sli­kar­ski obra­đe­ni. Poštujem  mate­ri­jal, koji put ostav­ljam i čis­te godo­ve mate­ri­ja­la, ali igram se dos­ta i bojom, nane­se­nom i bru­še­nom”, rek­la je umjetnica.

Darija Stipanić, rođe­na 1973. u Rijeci. Diplomirala 1997. na Pedagoškom fakul­te­tu Sveučilišta u Rijeci; smjer Likovna kul­tu­ra s temom „Ikonografija Dalijeve skul­p­tu­re” kod mr. Ervina Dubrovića i kipar­stvo kod mr. Josipa Diminića. Sudjelovala na nizu skup­nih umjet­nič­kih izlož­bi u Hrvatskoj i ino­zem­s­tvu (Južnoafrička Republika, Poljska, Srbija, Slovenija, Italija, Slovačka, Meksiko, Kina, Litva, Makedonija, Japan, Bugarska…). Bavi se kipar­stvom, sli­kar­stvom te povre­me­no gra­fi­kom. Članica HDLU Rijeka. Dobitnica više među­na­rod­nih nagra­da i priznanja.

Tekst Lidija KUHAR i Marko ŠORGO

Fotografije Marko ŠORGO

• Aleksandar Sascha Kuzman
• Darija Stipanić
• Eugen Borkovsky
• Gradska galerija Fonticus