Odabrane finalistice i finalisti Nagrade za mlade umjetnike Zlatna lubenica 9.0 udruge Metamedij

Žiri u sas­ta­vu Oleg Šuran, Olga Majcen Linn, Ketrin Milićević Mijošek i Dora Ramljak oda­brao je fina­lis­ti­ce i fina­lis­te ovo­go­diš­njeg natje­ča­ja za Nagradu za mla­de umjet­ni­ke Zlatna lube­ni­ca 9.0. Od ukup­no 32 pri­ja­ve oda­bra­no je 7 fina­lis­ti­ca i fina­lis­ta. Proglašenje dobitnika/ce nagra­de bit će odr­ža­no na izlož­bi oda­bra­nih fina­lis­ti­ca i fina­lis­ta koja će biti otvo­re­na 18. trav­nja 2025. godi­ne u Muzeju suvre­me­ne umjet­nos­ti Istre u Puli. Izložba osta­je otvo­re­na do 18. svib­nja 2025. godine.

Odabrani fina­lis­ti i fina­lis­ti­ce su: Sara Bilić – Living Will – Poetics of Visible and Invisible, Dora Križnik, Filip Kočić i Dominik Višnjić – Jedino što Vašoj koži tre­ba je čis­ta hidra­tant­na for­mu­la, Morana Mandac – MY BLUE LIGHT GLASSES, Lucija Marin – Sabrana sje­ća­nja, Pavle Mijuca – Endless Becomings of Seaside Resorts, Stela Mikulin – Intimni dija­log i Leo Subanović – Živim na inter­ne­tu.

Opis rado­va i biogra­fi­je autora:

Sara Bilić: Living Will – Poetics of Visible and Invisible

U svi­je­tu gdje se digi­tal­na sje­ća­nja pohra­nju­ju, recik­li­ra­ju i algo­ri­tam­ski fil­tri­ra­ju, Living Will kri­tič­ki istra­žu­je naš odnos pre­ma smrt­nos­ti i pro­laz­nos­ti kroz spi­ri­tu­al­nost i osje­til­no iskus­tvo, pro­pi­tu­ju­ći nači­ne na koje se nosi­mo s gubit­kom i sje­ća­nji­ma. Kroz spe­ku­la­tiv­ni dizajn i pro­ši­re­nu stvar­nost (AR), pro­jekt nudi alter­na­tiv­nu vizi­ju nas­lje­đa, omo­gu­ću­ju­ći inte­rak­ci­ju s nevid­lji­vim, digi­tal­nim tra­go­vi­ma koje poje­di­nac ostav­lja iza sebe. Fokus je na objek­t­noj, zvuč­noj ili pros­tor­noj pove­za­nos­ti s uspo­me­na­ma, stva­ra­ju­ći dubo­ko osob­ni, ali uni­ver­zal­no razum­ljiv oblik izra­za. Za raz­li­ku od tra­di­ci­onal­nih meto­da memo­ri­ja­li­za­ci­je, Living Will istra­žu­je nove pris­tu­pe oču­va­nju uspo­me­na. Korisnici nisu samo pasiv­ni pri­ma­te­lji proš­lih nara­ti­va, već aktiv­ni sudi­oni­ci u nji­ho­vom obli­ko­va­nju. Središnji dio rada je video koji pre­no­si atmo­sfe­ru i poten­ci­jal Living Willa kao inte­rak­tiv­ne, reflek­siv­ne prak­se, isti­ču­ći osje­til­nu i emo­tiv­nu dimen­zi­ju doživ­lja­ja sje­ća­nja. Postavlja se pita­nje može li teh­no­lo­gi­ja pos­ta­ti sred­stvo za tran­s­cen­den­ci­ju, pru­ža­ju­ći pros­tor za novu vrstu spi­ri­tu­al­nog iskus­tva unu­tar digi­tal­ne sfere.

BIOGRAFIJA: Sara Bilić je mul­ti­dis­ci­pli­nar­na dizaj­ne­ri­ca spe­ci­ja­li­zi­ra­na za odr­ži­vost, odr­ži­vi razvoj te stra­te­ški dizajn. Magistrirala je na pro­gra­mu Design for Planet na Design School Kolding u Danskoj, gdje je kao svoj diplom­ski rad razvi­la pro­jekt Living Will – Poetics of Visible and Invisible. Njezin rad istra­žu­je sje­ci­šte teh­no­lo­gi­je, pri­ro­de i ljud­skog iskus­tva, s nagla­skom na to kako dizajn može iza­zva­ti pos­to­je­će para­dig­me, potak­nu­ti empa­ti­ju i otvo­ri­ti kri­tič­ke raz­go­vo­re o alter­na­tiv­nim buduć­nos­ti­ma. Kombinirajući dizaj­ner­ske meto­do­lo­gi­je, koris­nič­ko istra­ži­va­nje i kri­tič­ko pro­miš­lja­nje, razvi­ja holis­tič­ke i pri­mje­nji­ve pris­tu­pe druš­tve­noj, eko­lo­škoj i eko­nom­skoj odr­ži­vos­ti. Kroz spe­ku­la­tiv­ne nara­ti­ve i sus­tav­ne pris­tu­pe, istra­žu­je kako može­mo pre­obli­ko­va­ti potroš­nju te osmis­li­ti nove infras­truk­tu­re i sus­ta­ve koji odgo­va­ra­ju na ključ­ne iza­zo­ve današ­nji­ce. Njezin je pris­tup dubo­ko inter­dis­ci­pli­na­ran, osla­nja­ju­ći se na svi­jest o resur­si­ma i uklju­či­va­nje dioni­ka kako bi se stvo­ri­le dugo­roč­ne i smis­le­ne pro­mje­ne u dizaj­nu, teh­no­lo­gi­ji i šire. Njezin rad balan­si­ra na gra­ni­ci dizaj­na i umjet­nos­ti, istra­žu­ju­ći kako teh­no­lo­gi­ja obli­ku­je emo­ci­onal­na iskus­tva i kul­tur­ne ritu­ale. Kroz kri­tič­ki i spe­ku­la­tiv­ni dizajn, navi­gi­ra nape­tos­ti­ma izme­đu fizič­kog i digi­tal­nog, osje­til­nog i kon­cep­tu­al­nog, spi­ri­tu­al­nog i algo­ri­tam­skog, stva­ra­ju­ći pro­vo­ka­tiv­ne inter­ven­ci­je koje pre­is­pi­tu­ju mogu­će budućnosti.

Dora Križnik, Filip Kočić i Dominik Višnjić: Jedino što Vašoj koži tre­ba je čis­ta hidra­tant­na formula

Jedino što Vašoj koži tre­ba je čis­ta hidra­tant­na for­mu­la rad je koji se sas­to­ji od tri dije­la: ready-made objek­ta, odnos­no posu­de s kre­mom, apli­ka­ci­je s AI gene­ri­ra­nom anke­tom koju posje­ti­te­lji rje­ša­va­ju kako bi dobi­li for­mu­lu za vlas­ti­tu anti-age kre­mu te AI gene­ri­ra­nog videa venu­ća bilj­ke pod utje­ca­jem dobi­ve­ne for­mu­le. Ovaj rad pro­ble­ma­ti­zi­ra utje­caj digi­tal­nos­ti i AI-ja na čovje­ka u ”teh­no­ce­nu” – vre­me­nu ubr­za­nog razvo­ja teh­no­lo­gi­je. Prvi dio rada, kre­ma u posu­di s AI gene­ri­ra­nom eti­ke­tom u post-inter­net­skoj este­ti­ci, sim­bo­li­zi­ra digi­tal­ne teh­no­lo­gi­je, dok dru­gi dio, for­mu­le koje se dobi­va­ju rje­ša­va­njem anke­te, pred­stav­lja raz­li­či­te aspek­te utje­ca­ja teh­no­lo­gi­je na čovje­ka. U izra­di tre­ćeg dije­la rada, videa bilj­ke kako vene, pro­ve­de­no je umjet­nič­ko istra­ži­va­nje. AI ala­tu dan je prompt da izra­di simu­la­ci­ju venu­ća bilj­ke, a rezul­tat je video u kojem bilj­ci opa­da liš­će i isto­vre­me­no izras­ta novo. Kako bilj­ka nikad ne uve­ne, zaklju­ču­je­mo da AI ne poz­na­je kon­cept smr­ti, što kores­pon­di­ra s haun­to­lo­škim teori­ja­ma o druš­tve­no-kul­tur­noj kli­mi u kojoj ništa ne umi­re, već se rekon­fi­gu­ri­ra i nas­tav­lja živje­ti u neo-obli­ci­ma: sve osim čovje­ka koji ne može pobje­ći od vlas­ti­te smrt­nos­ti. Suvremenog čovje­ka, čija je biolo­ška mije­na pos­tup­na, ubr­za­ni razvoj teh­no­lo­gi­je pri­mo­ra­va na nepri­rod­no čes­tu readap­ta­ci­ju, a s time i na vječ­nu potra­gu za novim for­mu­la­ma koji­ma bi osi­gu­rao svoj ops­ta­nak u digi­tal­nom vre­me­nu. Biljka na videu poči­nje venu­ti kad se apli­ka­ci­jom gene­ri­ra for­mu­la za anti-age kre­mu – ona vene zbog kre­me, ali i uspr­kos njoj. Digitalne teh­no­lo­gi­je mogu biti kob­ne za čovje­ka ako ih koris­ti na pogre­šan način ili ako nije uko­rak s nji­ma, no čak ako ih i koris­ti pra­vil­no, uve­nut će jer mu je to u pri­ro­di, a teh­no­lo­gi­je ga neće spa­si­ti. One ne razu­mi­ju kon­cept smrti.

BIOGRAFIJE: Dora Križnik (Čakovec, 2000.) stu­den­ti­ca je 2. godi­ne diplom­skog stu­di­ja povi­jes­ti umjet­nos­ti i engle­skog jezi­ka i knji­žev­nos­ti na Filozofskom fakul­te­tu u Rijeci. U 2024. godi­ni bila je čla­ni­ca je Savjeta Galerije SKC u Rijeci, a od 2025. dje­lu­je kao vodi­te­lji­ca Galerije SKC. U lip­nju 2024. godi­ne sudje­lo­va­la je u Erasmus+ pro­jek­tu u sklo­pu kojeg je odra­di­la struč­nu prak­su u Nacionalnoj gale­ri­ji Danske u Kopenhagenu. U aka­dem­skoj godi­ni 2023./2024. pisa­la je likov­ne kri­ti­ke za Novi List, a dosad je samos­tal­no kuri­ra­la osam, a kao dio kus­to­skog tima još osam izlož­bi. S Dominikom Višnjićem, proš­lo­go­diš­nja je dobit­ni­ca natje­ča­ja Galerije umjet­ni­na u Splitu, pro­gra­ma A4.

Filip Kočić (Rijeka, 1999.) zavr­šio je pri­je­di­plom­ski stu­dij raču­nar­stva na Tehničkom fakul­te­tu u Rijeci. Trenutno radio kao dizaj­ner i pro­gra­mer vide­oiga­ra te se u slo­bod­no vri­je­me bavi izra­dom aplikacija.

Dominik Višnjić (Varaždin, 2000.) diplo­mi­rao je likov­nu peda­go­gi­ju u kla­si izv. prof. dr. art. Celestine Vičević 2024. godi­ne i tre­nut­no radi kao nas­lov­ni asis­tent na Akademiji pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti u Rijeci. U svo­jem radu se koris­ti alter­na­tiv­nim gra­fič­kim teh­ni­ka­ma čiji pro­dukt su umjet­nič­ke ins­ta­la­ci­je koje holis­tič­kim pris­tu­pom spa­ja­ju raz­li­či­ta osje­ti­la naše­ga tije­la. Dosad je izla­gao na dese­tak samos­tal­nih i dva­de­se­tak skup­nih izlož­bi od kojih valja istak­nu­ti među­na­rod­nu izlož­bu GraficaRi u Galeriji Kortil u Rijeci, Hrvatski tri­je­na­le gra­fi­ke u Klovićevim dvo­ri­ma u Zagrebu, a dobit­nik je i natje­ča­ja A4 Galerija umjet­ni­na u Splita u surad­nji sa Dorom Križnik.

Morana Mandac: MY BLUE LIGHT GLASSES

Rad se osvr­će na bit­nost, odnos­no nebit­nost oso­be i nje­zi­na iden­ti­te­ta u uspo­red­bi s teh­no­lo­gi­jom, te kako unu­tar­nju, tako i vanj­sku bor­bu s indi­vi­du­al­nos­ti pos­to­ja­nja. Napretkom teh­no­lo­gi­je, jav­lja se i veli­ki napre­dak kon­zu­me­riz­ma. Fenomen rek­la­mi­ra­nja i uvje­ra­va­nja potro­ša­ča da ulo­ži u nešto što će navod­no znat­no pobolj­ša­ti kva­li­te­tu nji­ho­va živo­ta, može­mo svje­do­či­ti pra­te­ći ”viral­ne” pro­izvo­de koji se mije­nja­ju iz dana u dan. U ovom slu­ča­ju, naoča­le za blo­ki­ra­nje od pla­vog svje­tla pred­stav­lja­ju pred­met koji bi tre­bao šti­ti­ti ljud­sko oko od štet­nih zra­ka ekra­na koji je u današ­njem svi­je­tu neiz­bje­žan. Međutim, istra­žu­ju­ći učin­ko­vi­tost spo­me­nu­tih naoča­la i kon­zul­ti­ra­ju­ći se s pro­fe­si­onal­ci­ma, doš­la sam do zaključ­ka da su naoča­le pro­tiv pla­vog svje­tla zapra­vo još samo jedan mar­ke­tin­ški trik. Njihova učin­ko­vi­tost nije doka­za­na, ali sva­ka­ko, mnoš­tvo lju­di osje­ti­lo je potre­bu za kup­njom ovog pro­izvo­da. Jedna od tih lju­di sam ja. Iako od naoča­la nisam osje­ti­la nikak­vo pobolj­ša­nje, nas­tav­ljam ih nosi­ti iz raz­lo­ga što su napo­kon ispu­ni­le moju želju za noše­njem naoča­la. Tako sam se naš­la u pet­lji uvje­ra­va­nja same sebe da mi koris­te, a ne priz­na­va­nja da nešto želim samo zato što želim. Mislim kako je upra­vo to jed­na od naj­br­že ras­tu­ćih opas­nos­ti teh­no­lo­gi­je: dos­tup­nost ilu­zi­je koju nam pru­ža umjes­to samo­s­vjes­nog pri­hva­ća­nja situ­aci­je. Dopušta nam da bude­mo uvje­re­ni u pos­to­ja­nje važ­ni­jeg raz­lo­ga za naše jed­nos­tav­ne želje te samim time naru­ša­va lako­ću življenja.

BIOGRAFIJA: Morana Mandac (Sinj, 1999.) Završila je Franjevačku kla­sič­nu gim­na­zi­ju s pra­vom jav­nos­ti u Sinju, te diplo­mi­ra­la s pohva­la­ma na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu, smjer Grafika (2023. godi­ne). Tijekom stu­di­ra­nja izla­že na zajed­nič­kim izlož­ba­ma ALU Zagreb, te svo­ju prvu samos­tal­nu izlož­bu odr­ža­va 2023. godi­ne u Galeriji Kranjčar. Sudjelovala je na raz­mje­ni stu­de­na­ta na Fakultetu likov­nih umet­nos­ti u Beogradu (2022. godi­ne). Kao auto­ri­ca vizu­ala tri godi­ne za redom sudje­lu­je na Festivalu novog zvu­ka u Sinju sa udru­gom UPSUS (2023./2024.). Autorica je ilus­tra­ci­ja izda­nih od stra­ne Croatia Records (2022.) te Hrvatskog Telekoma (T5G Future by ALU, 2022.). Sudionica je Beogradskog pro­jek­ta Obuci gra­fi­ku (2022.).

Lucija Marin: Sabrana sje­ća­nja

U vre­me­nu u kojem digi­tal­ne arhi­ve zamje­nju­ju fizič­ke tra­go­ve sje­ća­nja, a osob­na i kolek­tiv­na povi­jest pos­ta­ju podat­kov­ni sku­po­vi, Sabrana sje­ća­nja istra­žu­ju sud­bi­nu memo­ri­je u eri ubr­za­ne teh­no­lo­ške evo­lu­ci­je. Dok pro­ce­sor­ska sna­ga i algo­rit­mi orga­ni­zi­ra­ju i opti­mi­zi­ra­ju infor­ma­ci­je, pos­tav­lja se pita­nje: što se doga­đa s frag­men­ti­ma proš­los­ti koji ne ula­ze u sus­ta­ve kate­go­ri­za­ci­je? Vremensko-pros­tor­na ins­ta­la­ci­ja Sabrana sje­ća­nja nas­ta­ja­la je kroz pos­ljed­njih 18 godi­na moga živo­ta. Sakupljajući raču­ne od svo­je dva­na­es­te godi­ne evi­den­ti­ra­la sam i dnev­nič­ki doku­men­ti­ra­la vlas­ti­to kre­ta­nje kroz pros­tor i vri­je­me, zabi­lje­ži­la pro­ces odras­ta­nja i razvi­ja­nja lič­nos­ti, ali i potak­nu­la na pita­nje kak­ve sve tra­go­ve čovjek za sobom ostav­lja kon­zu­mi­ra­ju­ći oda­bra­ne pro­izvo­de. Svaki je račun trag mog živo­ta, mate­ri­ja­li­zi­ra­no sje­ća­nje. Oni svje­do­če mojim akci­ja­ma i oda­bi­ri­ma, pre­fe­ren­ci­ja­ma i potre­ba­ma, frag­men­ti su mojih iskus­ta­va koja sam pove­za­la, dala im for­mu i smi­sao.  Za izra­du ove ins­ta­la­ci­je koris­ti­la sam samo one koje sam ja pla­ti­la, koji ima­ju veze s mojim oda­bi­rom i aktiv­nim sudje­lo­va­njem. Svaki od njih, a više ih je od 5 000, pri­ča je za sebe; sje­ća­nje na neki proš­li doga­đaj. Buđenju sje­ća­nja pri­do­no­se i tra­go­vi koji su se na raču­ni­ma zatek­li: otis­ci prsti­ju, mrlje od kave, kiše, vode­nih boja ili peci­va iz peka­re. Oni su proš­li kroz pro­ces pro­izvod­nje, tran­s­por­ta, kroz ruke pro­da­va­ča, lju­di koji su bili sa mnom i pored mene; kroz moje ruke. Ovaj rad reflek­ti­ra nape­tost izme­đu arhi­vi­ra­nja i bri­sa­nja, izme­đu fizič­kog i digi­tal­nog, izme­đu pri­rod­nog toka sje­ća­nja i nje­go­ve auto­ma­ti­za­ci­je. Sabrana sje­ća­nja funk­ci­oni­ra­ju kao ana­log­na vre­men­ska kap­su­la unu­tar digi­tal­no uvje­to­va­ne stvar­nos­ti. Suprotstavljajući se kul­tu­ri besko­nač­ne opti­mi­za­ci­je i mak­si­ma­li­za­ci­je, rad ne teži efi­kas­nos­ti ni reduk­ci­ji poda­ta­ka, već insis­ti­ra na nesa­vr­še­nos­ti, slo­je­vi­tos­ti i fizič­koj pri­sut­nos­ti memorije.

BIOGRAFIJA: Lucija Marin (Zagreb, 1995.) mul­ti­dis­ci­pli­nar­na je umjet­ni­ca koja istra­žu­je teme memo­ri­je, pro­laz­nos­ti, pri­ro­de i utje­ca­ja kon­zu­me­riz­ma na oko­liš. Diplomirala je kipar­stvo na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu 2020. godi­ne. Kroz site-spe­ci­fic ins­ta­la­ci­je, video rado­ve, sli­ke i ready-made objek­te, istra­žu­je odnos izme­đu osob­ne i kolek­tiv­ne memo­ri­je, eko­lo­ških pita­nja i kul­tur­nih tra­di­ci­ja. U svo­jim rado­vi­ma čes­to koris­ti pri­rod­ne mate­ri­ja­le poput sje­me­nja, gaze i bilja­ka, ali i odba­če­nu plas­ti­ku i sin­te­tič­ki otpad, isti­ču­ći isto­vre­me­no bli­skost i opreč­nost. Inspirirana pri­rod­nim cik­lu­si­ma, sla­ven­skom mito­lo­gi­jom i filo­zo­fi­jom pro­laz­nos­ti, kroz svoj rad pro­pi­tu­je gra­ni­ce iden­ti­te­ta, pri­pad­nos­ti i svi­jes­ti. Izlagala je na više od 40 skup­nih i 9 samos­tal­nih izlož­bi u gale­ri­ja­ma, muze­ji­ma i jav­nim pros­to­ri­ma. Među zna­čaj­ni­jim skup­nim izlož­ba­ma su Drava Art Biennale 2021. u Galeriji Koprivnica, Situacija na 35. Salonu mla­dih u Zagrebu, Re-Start Experience u Galeriji SKC u Rijeci, RE: Regionalno izu­mr­li u Orisu Zagreb te Archaea u Chiesa di Santa Lucia u Ferentinu, Italija. Članica je Hrvatskog druš­tva likov­nih umjet­ni­ka (HDLU) i Hrvatske zajed­ni­ce samos­tal­nih umjet­ni­ka (HZSU).

Pavle Mijuca: Endless Becomings of Seaside Resorts

Endless Becomings of Seaside Resorts je seri­ja rado­va koja istra­žu­je i ana­li­zi­ra pri­obal­no pros­tor­no pla­ni­ra­nje i razvoj u Scheveningen Badu u Nizozemskoj te Žnjanu u Hrvatskoj. Serija se sas­to­ji od dva rada: isto­ime­nog istra­ži­vač­kog ese­ja i Grand Hotel, Grand Toy – više­di­jel­nog rada koji se sas­to­ji od pla­ka­ta i kuti­ja za igrač­ke. Istraživački rad bavi se uspo­red­bom povi­jes­ti oba pomor­ska podru­čja, tra­že­ći nji­ho­ve slič­nos­ti i loci­ra­ju­ći nji­ho­ve spe­ci­fič­nos­ti. Fokusira se na hrvat­sku oba­lu, ina­če poz­na­tu po svo­jim oto­ci­ma i netak­nu­toj pri­ro­di, koja deset­lje­ći­ma trpi pre­ko­mjer­ni razvoj i po novo­me, veli­ke regu­la­tor­ne pro­mje­ne u podru­čju obal­ne upra­ve i grad­nje. Esej je napi­san u pro­sin­cu 2022., kada je hrvat­ska vla­da bila na korak od usva­ja­nja naj­no­vi­jih izmje­na Zakona o pomor­skom dobru i luka­ma. Vodeći se time, esej je spe­ku­li­rao o mogu­ćim buduć­nos­ti­ma hrvat­skog pri­oba­lja na teme­lju tih pro­mje­na. U radu Grand Hotel, Grand Toy pri­ka­za­ni su pla­ka­ti koji rek­la­mi­ra­ju dva ozlo­gla­še­na hote­la – Grand Hotel View u Postirama i Grand Hotel Kurhaus u Scheveningen Badu – kao fik­tiv­ne plas­tič­ne igrač­ke. Ovi pro­to­ti­pi kan­ti za pije­sak, obli­ko­va­ni pre­ma hote­li­ma masov­nih lana­ca, sim­bo­li­zi­ra­ju hit­nu potre­bu za suoča­va­njem s hote­li­za­ci­jom i glo­bal­nim pre­ko­mjer­nim razvo­jem obal­nih podru­čja. Plakati koris­te rek­lam­ne tro­pe kako bi kri­ti­zi­ra­li pre­ko­mjer­ni utje­caj stra­nih kor­po­ra­ci­ja u turiz­mu i pre­va­len­ci­ju “cookie-cut­ter” arhi­tek­ton­skih i eko­nom­skih mode­la. Drugi dio rada sas­to­ji se od ruč­no izra­đe­nih kuti­ja za igrač­ke koje sadr­že publi­ka­ci­ju dizaj­ni­ra­nu da nali­ku­je na pri­ruč­nik ili upu­te, koji se čes­to nala­ze u paki­ra­nji­ma igračaka.

BIOGRAFIJA: Pavle Mijuca (Beograd, 1999.) umjet­nik je i istra­ži­vač pros­to­ra. U svom radu bavi se pro­pit­ki­va­njem struk­tu­ra moći iza pros­tor­nog pla­ni­ra­nja i arhi­tek­tu­re. Svoj pro­ces zapo­či­nje istra­ži­va­njem pro­ble­ma­ti­ke urba­nis­tič­kog pla­ni­ra­nja poput gen­tri­fi­ka­ci­je, ile­gal­ne grad­nje i nere­gu­li­ra­nog pla­ni­ra­nja, koje pro­vo­di na inter­net­skim por­ta­li­ma, gra­đe­vin­skim foru­mi­ma i druš­tve­nim mre­ža­ma te ana­li­zi­ra­njem pros­tor­nih pla­no­va. U pred­stav­lja­nju rezul­ta­ta svog istra­ži­va­nja, slu­ži se per­for­man­som i razvi­ja liko­ve ula­ze­ći u ulo­gu turis­tič­kog vodi­ča, arhi­tek­ta ili istra­ži­vač­kog novi­na­ra. Performanse upot­pu­nju­je koris­te­ći se objek­ti­ma koje sam izra­đu­je, sla­žu­ći moti­ve koje balan­si­ra na gra­ni­ci stvar­nos­ti i fikcije.

Stela Mikulin: Intimni dija­log

Intimni dija­log istra­ži­vač­ki je pro­jekt koji kroz seri­ju digi­tal­nih dija­lo­ga istra­žu­je raz­li­či­te teme, a u ovoj seri­ji aspek­te umjet­nič­ke prak­se. Ova ite­ra­ci­ja bavi se temom živo­ta u umjet­nos­ti u kojoj sudje­lu­ju umjet­ni­ci i kus­to­si iz Echo Curve Projecta u peri­odu od tri mje­se­ca. U vre­me­nu ubr­za­ne teh­no­lo­gi­je i auto­ma­ti­zi­ra­nih komu­ni­ka­cij­skih mode­la, pro­jekt koris­ti digi­tal­nu kola­bo­ra­cij­sku plat­for­mu – onli­ne whi­te­bo­ard – kao pros­tor ano­nim­ne i auten­tič­ne raz­mje­ne, omo­gu­ću­ju­ći sudi­oni­ci­ma da intu­itiv­no i spon­ta­no dije­le svo­ja iskus­tva i iza­zo­ve. Dijalog se razvi­ja kroz niz pita­nja i ilus­tra­ci­ja: „Što vas pokre­će?“, „Koliko je važ­no samo­po­uz­da­nje u umjet­nos­ti?“ i „Koji su vaši naj­ve­ći stra­ho­vi?“. Umjetnici odgo­va­ra­ju u rit­mu koji odu­da­ra od ubr­za­nih digi­tal­nih inte­rak­ci­ja, stva­ra­ju­ći mre­žu reflek­siv­nih raz­mje­na koje pro­ši­ru­ju razu­mi­je­va­nje umjet­nič­kog stva­ra­laš­tva. Dok teh­no­lo­gi­ja obli­ku­je nove sus­ta­ve komu­ni­ka­ci­je, Intimni dija­log suprot­stav­lja se algo­ri­tam­skoj opti­mi­za­ci­ji, afir­mi­ra­ju­ći digi­tal­ne pros­to­re kao sigur­na mjes­ta za auten­tič­ni dija­log. U gale­rij­skom kon­tek­s­tu, ovi raz­go­vo­ri pos­ta­ju arte­fak­ti kolek­tiv­ne intros­pek­ci­je, svje­do­čans­tvo umjet­nič­kih iden­ti­te­ta uhva­će­nih u odre­đe­nom tre­nut­ku. Projekt se nas­tav­lja širi­ti, otva­ra­ju­ći pros­tor za nove sudi­oni­ke i druš­tve­ne sku­pi­ne, istra­žu­ju­ći poten­ci­jal digi­tal­nih plat­for­mi u eman­ci­pa­ci­ji dija­lo­ga izvan konven­ci­onal­nih komu­ni­ka­cij­skih modela.

BIOGRAFIJA: Stela Mikulin (Zagreb, 1996.) vizu­al­na je umjet­ni­ca i magis­tra likov­ne edu­ka­ci­je. Diplomirala je na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti Sveučilišta u Zagrebu u kla­si izv. prof. art. Gordane Bakić-Vlahov, a 2022. godi­ne bila je polaz­ni­ca čet­vr­te gene­ra­ci­je WHW Akademije. Njezino umjet­nič­ko istra­ži­va­nje usmje­re­no je na istra­ži­va­nje iden­ti­te­ta, memo­ri­je i pros­to­ra, što se reflek­ti­ra u nje­zi­nim samos­tal­nim izlož­ba­ma kao što su “Poetika mjes­ta” (2023., Galerija Događanja, Zagreb; 2024., Mavena, Split), “Arhiv odsut­nog” (2023., Galerija Loggia, HULU Split; 2021., Galerija Šira, Zagreb) i “Eksperimentalni auto­por­tret” (2022., Galerija VN, Zagreb). Također je sudje­lo­va­la na broj­nim grup­nim izlož­ba­ma u Hrvatskoj i ino­zem­s­tvu, uklju­ču­ju­ći “Post it” na Trienal Tres Pesos u Meksiku (2023.) te “You can’t dis­co­ur­se wit­ho­ut dis­co” u Galeriji Nova u Zagrebu (2022.). Osim izlož­be­nih pro­je­ka­ta, bila je aktiv­na sudi­oni­ca u raz­nim umjet­nič­kim pro­jek­ti­ma poput “ECO CURVE, EXP Project” (2024.) te “Soundgate Zagreb” (2023. – 2024.), koji su se odr­ža­va­li na među­na­rod­noj sce­ni. Dobitnica je pla­ke­te “Izidor Kršnjavi” Odsjeka za povi­jest umjet­nos­ti Filozofskog fakul­te­ta u Zagrebu, priz­na­nja za pro­mi­ca­nje stru­ke i izvan­red­na pos­tig­nu­ća u umjetnosti.

Leo Subanović: Živim na inter­ne­tu

Istražujući vlas­ti­tu pre­obraz­bu u digi­tal­ni medij, nas­ta­je meta­mor­fo­za tije­la u kom­pju­ter, odra­ža­va­ju­ći spa­ja­nje čovje­ka i teh­no­lo­gi­je. Skeniranjem vlas­ti­tog tije­la i nje­go­vom tran­sfor­ma­ci­jom u jacqu­ard tapi­se­ri­ju, pro­pi­tu­je se odnos digi­tal­nog i mate­ri­jal­nog. Slanje rada na obra­du u tek­s­til  tisu­ća­ma kilo­me­ta­ra dale­ko pri­ka­zu­je digi­tal­nu raz­mje­nu poda­ta­ka. Odabir SAD‑a kao mjes­ta izra­de jacqu­ar­da nagla­ša­va nji­ho­vu teh­no­lo­šku domi­na­ci­ju i glo­bal­ni utje­caj u digi­tal­nom pros­to­ru. Boje u tapi­se­ri­ji  nas­ta­ju optič­kim mje­ša­njem tije­kom tka­nja, kao što one nas­ta­ju u RGB sus­tav na digi­tal­nim ekra­ni­ma isti­ču­ći spoj organ­skog i digi­tal­nog. Rad pos­tav­lja pita­nja: ”Što osta­je od nas kad pos­ta­ne­mo niz poda­ta­ka?” i ”Tko nji­me uprav­lja?”. Skenovi vlas­ti­tog  tije­la pos­ta­ju tek­s­til­ni uzor­ci, infor­ma­cij­ski frag­men­ti vir­tu­al­ne stvar­nos­ti. Oduzimajući mu fizič­ku pri­sut­nost, rad pro­pi­tu­je iden­ti­tet i vlas­niš­tvo u digi­tal­noj eri. Spojem kla­sič­nog tka­nja i digi­tal­nih ala­ta, rad poti­če pro­miš­lja­nje o buduć­nos­ti ljud­ske egzistencije.

BIOGRAFIJA: Leo Subanović (Zagreb, 1999.) svo­je je prve kora­ke u svi­je­tu tek­s­ti­la napra­vio je tije­kom dje­tinj­stva, kada je kao član lut­kar­ske sku­pi­ne Zagrebačkog kaza­li­šta mla­dih pod vod­stvom Natalie Murat-Dean nas­tu­pao na Svjetskom fes­ti­va­lu luta­ka PiF. Ove prve umjet­nič­ke aktiv­nos­ti potak­nu­le su nje­gov inte­res za tek­s­til i raz­li­či­te teh­ni­ke izra­de, koje je kas­ni­je usmje­rio u svo­je obra­zo­va­nje. Nakon što je zavr­šio Školu pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti i dizaj­na na smje­ru Dizajn tek­s­ti­la, nas­ta­vio je stu­dij na Fakultetu tek­s­til­ne teh­no­lo­gi­je u Zagrebu. Još tije­kom sred­nje ško­le, 2016. godi­ne, osvo­jio je nagra­du za grup­ni pro­jekt na 43. Ambienti u Zagrebu u kate­go­ri­ji pro­dukt dizaj­na. Kasnije tije­kom fakul­te­ta sura­đi­vao je s tvrt­kom ReGalerija u izra­di tepi­ha, a za svoj rad pri­mio je poseb­no priz­na­nje na izlož­bi Hrvatskog dizaj­na ²¹⁄₂₂.  Sudjelovao je na Tekstilnom bije­na­lu u Sloveniji 2023. godi­ne. Pohađao ERASMUS+ diplom­ski pro­gram na Umjetničkoj aka­de­mi­ji u Łódźu, Poljska. Član je ULUPUH‑a od 2025. godine.

Nagradu za mla­de umjet­ni­ke Zlatna lube­ni­ca pokre­nu­la je udru­ga Metamedij 2017. godi­ne s ciljem stva­ra­nja dina­mič­ne plat­for­me za kri­tič­ko pre­is­pi­ti­va­nje suvre­me­nih kul­tur­nih feno­me­na kroz priz­mu novih medi­ja i inter­dis­ci­pli­nar­nih umjet­nič­kih prak­si. Svake godi­ne, kroz paž­lji­vo osmiš­lje­ni kon­cep­tu­al­ni okvir, natje­čaj poti­če mla­de umjet­ni­ke, umjet­ni­ce i umjet­nič­ke kolek­ti­ve da istra­žu­ju kom­plek­s­ne druš­tve­ne, teh­no­lo­ške i kul­tur­ne kons­te­la­ci­je – od pre­is­pi­ti­va­nja pos­to­je­ćih druš­tve­nih obra­za­ca u digi­tal­nom dobu do istra­ži­va­nja inter­sek­ci­ja izme­đu zna­nos­ti i umjet­nos­ti, jezi­ka i medij­skog kon­tek­s­ta. Specifičnost Zlatne lube­ni­ce leži upra­vo u nje­zi­noj spo­sob­nos­ti da kons­tru­ira inte­lek­tu­al­ni pros­tor koji pre­mre­ža­va teori­ju, kri­tič­ku prak­su i eks­pe­ri­men­tal­ne umjet­nič­ke pris­tu­pe. Podržavajući razvoj mla­dih umjet­ni­ka koji dje­lu­ju na sje­ci­šti­ma novih medi­ja, inter­dis­ci­pli­nar­nih istra­ži­va­nja i ino­va­tiv­nih prak­si, pro­jekt kon­ti­nu­ira­no mapi­ra dina­mič­ne tran­sfor­ma­ci­je suvre­me­ne hrvat­ske umjet­nič­ke sce­ne. Kroz surad­nju s istak­nu­tim doma­ćim struč­nja­ci­ma i ins­ti­tu­ci­ja­ma u kul­tu­ri, nagra­da Zlatna lube­ni­ca pos­ta­je gene­ra­tor teorij­skog diskur­sa koji pro­pi­tu­je gra­nič­ne zone izme­đu umjet­nos­ti, teh­no­lo­gi­je, druš­tve­ne teori­je i kri­tič­ke prakse.

Donatori su Zaklada Kultura nova, Ministarstvo kul­tu­re i medi­ja RH, Grad Pula, Istarska župa­ni­ja, Nacionalna zak­la­da za razvoj civil­nog društva.

• MUZEJ SUVREMENE UMJETNOSTI ISTRE
• Udruga Metamedij
• Zlatna lubenica 9.0