„Umjetnost preobrazbe“ – održano 4. izdanje festivala Treća koza

Pod motom „Umjetnost pre­obraz­be“ u Ližnjanu je od 11. do 13. srp­nja odr­ža­no čet­vr­to izda­nje Festivala Treća koza u orga­ni­za­ci­ji udru­ge Trećeprostor. Naglasak je ove godi­ne bio na pro­mje­na­ma – glav­nim sila­ma koje obli­ku­je iden­ti­tet, pros­tor, tije­lo i per­cep­ci­ju – te na među­na­rod­nim surad­nja­ma i kopro­duk­ci­ja­ma, kao i izved­be­nim prak­sa­ma koje se bave tje­les­nim transformacijama.

Predavanjem „Putevima tre­će­ko­zjim… fes­ti­val­sko jučer, danas, sutra“ otvo­rio ga je u Društvenom domu Roko Nakić, koji se putem foto­gra­fi­ja osvr­nuo na fes­ti­val­ske pro­mje­ne, nado­grad­nje, ugoš­će­ne umjet­ni­ke i obra­đe­ne teme.

- Zašto je Treća koza u Ližnjanu? Upravo zato što oko nje­ga, u radi­ju­su od ne znam koli­ko kilo­me­ta­ra, ima­te nevje­ro­jat­nih pros­to­ra: pla­ža, šuma, pre­kras­nih napu­šte­nih obje­ka­ta, svje­ti­oni­ka i raz­nih dru­gih loka­ci­ja koji­ma se može­te pos­lu­ži­ti (bez ikak­vih dru­gih poseb­nih teh­ni­ka­li­ja) te se sto­pi­ti s pri­ro­dom kroz umjet­nič­ki izri­čaj. Glavna ide­ja Treće koze je osta­la, a to je da na neki način oku­pi­ra­mo sva­ki mogu­ći pros­tor i umjet­nič­ki ga ople­me­ni­mo kroz raz­no raz­ne per­for­man­se. Prvu edi­ci­ju fes­ti­va­la izni­je­la je lokal­na eki­pa, a onda smo se kas­ni­je još pove­ća­li. Spontano se dogo­di­lo to da je Treća koza u jed­nom tre­nut­ku pos­ta­la inter­na­ci­onal­na i danas nam je već naj­nor­mal­ni­ja stvar da nam dola­ze lju­di iz raz­nih zema­lja i da nam se jav­lja­ju, kazao je Nakić i dodao kako je fes­ti­val kroz koji je do sada proš­lo 50-ak umjet­ni­ka una­toč tomu zadr­žao lokal­ni karakter.

Ove godi­ne ostva­re­na je surad­nja dva­ju fes­ti­va­la, Treće koze i Crte za bes­kraj – – veče­ri izved­be­nih i vizu­al­nih doga­đa­nja zagre­bač­kog Centra KNAP, zahva­lju­ju­ći kojoj su pred­stav­lje­ne ins­ta­la­ci­je u pros­to­ru dvo­je mla­dih likov­nih umjet­ni­ka s 1. godi­ne diplom­skog stu­di­ja Animacija i novi medi­ji zagre­bač­ke ALU.

- Mi umjet­ni­ci iz udru­ge Trećeprostor, orga­ni­za­to­ra fes­ti­va­la, s našom smo pred­sta­vom sudje­lo­va­li u svib­nju na Crtama za bes­kraj. To je fes­ti­val per­for­man­sa koji nam je pri­ras­tao srcu, a orga­ni­zi­ra se kao kome­mo­ra­ci­ja za pre­ra­no pre­mi­nu­lo­ga Marijana Crtalića, kon­cep­tu­al­nog umjet­ni­ka kojeg smo poz­na­va­li, zaklju­čio je Nakić.

Atmosferičnim ples­nim per­for­man­som „Secret Garden“ tali­jan­ske Butoh ple­sa­či­ce i kore­ograf­ki­nje Valerie Geremie, a koji je posve­ćen tisu­ća­ma ubi­je­ne pales­tin­ske dje­ce, počeo je umjet­nič­ki dio pro­gra­ma. S konj­skom gla­vom i bije­lim kos­ti­mom koji se svo­jim crta­ri­ja­ma sta­pa s kame­nim zidom koji okru­žu­je veći dio dvo­ri­šta uz Društveni dom, Geremia ispr­va sra­me­ž­lji­vo a zatim sve slo­bod­ni­je istra­žu­je unu­tar­nji i vanj­ski pros­tor, mjes­ta emo­ci­ja, mašte ali i nes­lu­će­nih opas­nos­ti, mjes­ta u koji­ma se kroz dodir, polju­bac i ljud­sku topli­nu može­mo spo­ji­ti, ali i ona koja nas kroz mrž­nju i nasi­lje sim­bo­li­zi­ra­nim crve­nom tkaninom/plaštom raz­dva­ja­ju od naše ljud­ske pri­ro­de i ostat­ka čovje­čans­tva. Skidajući konj­sku gla­vu i ostav­lja­ju­ći tako dje­tinj­stvo za sobom, ple­sa­či­ca posje­ću­je sve te pros­to­re, tra­že­ći sebe u sebi i, putem inte­rak­ci­je s publi­kom, sebe u odno­su s dru­gim. Tako se cvi­je­će pos­tav­lje­no na dva koma­da zida pre­tva­ra iz baj­ko­vi­te sce­no­gra­fi­je u loka­li­tet sje­ća­nja i opla­ki­va­nja žrta­va naših neo­buz­da­nih unu­tar­njih paklova.

Prva fes­ti­val­ska večer tre­ba­la je zavr­ši­ti pred­stav­lja­njem ins­ta­la­ci­je „Bez nazi­va“ Klare Šoštarić, no pro­gram nije održan.

S poza­maš­nim kaš­nje­nji­ma dru­gog su dana u Društvenom domu bile pos­tav­lje­ne dvi­je ins­ta­la­ci­je. Martin Vidaček iz Varaždina, pred­sta­vio se radom „We’re all humus anyways“ sas­tav­lje­nim od više seg­me­na­ta. Centralni je video rad u koje­mu žen­ska i muška silu­eta vode pre­tež­no apsur­dan dija­log. U poza­di­ni je crno-bije­li inte­ri­jer s time da se povre­me­no jav­lja­ju glit­c­he­vi koje čine foto­gra­fi­je u boji. U zatam­nje­nom straž­njem dije­lu Društvenog doma uz pro­jek­ci­ju se nala­ze i pre­os­ta­li seg­men­ti izvu­če­ni iz vizu­al­nog ili nara­tiv­nog dije­la video rada: foto­gra­fi­je u boji, svo­je­vr­s­ni akva­rij sa šahov­skim figu­ra­ma te još jed­na manja pro­jek­ci­ja video rada snim­lje­nog tije­kom peca­nja, a koja je bila pro­ji­ci­ra­na na zid te neko­li­ko gli­nom obli­ko­va­nih kame­na pos­tav­lje­nih ispred nje­ga. Koncept se teme­lji na reali­za­ci­ji koju liko­vi glav­ne pro­jek­ci­je ima­ju – da se nala­ze u slici.

- Dijalog je u duhu teatra apsur­da. Na momen­te je stvar­no bana­lan, a na momen­te dra­ma­ti­čan. Zvuku koje­ga koris­tim malo je pove­ćan pit­ch, jer želim napra­vi­ti taj mali, iro­nij­ski, apsurd­ni odmak od samog tek­s­ta. Cijeli pros­tor je u odno­si s tim dija­lo­gom glav­ne pro­jek­ci­je, odnos­no ele­men­ti u pros­to­ru nala­ze se na neki način u nje­mu. S obzi­rom da su ele­men­ti u dija­lo­gu na momen­te pse­udo-auto­bi­ograf­ski, na njih se refe­ri­ram pre­ko foto­gra­fi­ja. Šah je refe­ren­ca na raz­go­vor o smis­lu živo­ta. Šahovske figu­re su mi jed­na jako lije­pa meta­fo­ra putem koje izra­zi­ti bes­po­moć­nost, memen­to mori, svi smo mi isti. Projekcija gdje pecam na svom jeze­ru jed­na je poma­lo psi­ho­ana­li­tič­ka alu­zi­ja na kopa­nje u unu­traš­njost, pojas­nio je Vidaček.

Na neprik­lad­ni način, odnos­no ispod rad­nog sto­la, pred­stav­lje­na je i video ins­ta­la­ci­ja Paule Kovačić „Dok raz­miš­ljam o bes­mrt­nos­ti rako­va“. Rad je sas­tav­ljen od make­te kuće i pro­jek­ci­je ani­mi­ra­ne šume i pri­ro­de, s time da se ritam pos­ti­že doda­va­njem dru­gih ani­mi­ra­nih ele­me­na­ta i mon­ta­žom. Kovačić tako pro­go­va­ra o dis­lo­ka­ci­ji kao men­tal­nom pro­ce­su i medi­ta­ci­ji kojom se pre­ki­da užur­ba­ni ritam života.

U Društvenom domu, umjes­to u pla­ni­ra­noj uva­li Kuje, odi­gra­na je „Metamorfoza“ Brazilca Daniela Passija, koja nas­tav­lja život nakon što ga je zapo­če­la 2024. kao pro­jekt Anno Dominija, među­na­rod­ne kaza­liš­ne kopro­duk­ci­je u orga­ni­za­ci­ji Saveza kul­tur­no umjet­nič­kih dru­šta­va gra­da Pule (SAKUD Pula). Sad je pak uz Teatro Barato iz Rio de Janeira, u kopro­duk­ci­ju još uklju­čen Sould Flow iz Pule i Trećeprostor iz Zadra. Site-spe­ci­fic per­for­mans slav­lje je ljud­ske stras­ti u eks­trem­nim uvje­ti­ma, a teme­ljen je na dje­lu latin­skog pjes­ni­ka Ovidija.

Njime reda­telj istra­žu­je pri­če iz grč­ke mito­lo­gi­je, rim­skog fol­k­lo­ra, istoč­ne civi­li­za­ci­je kao i pogan­ske legen­de. Passi je per­for­mans obo­ga­tio novim ele­men­ti­ma te je više paž­nje dao kore­ogra­fi­ji i pjev­nim dije­lo­vi­ma zbog kojih nagi­nje k ope­ri. U konač­ni­ci, dje­lo je više poput pret-a-por­te­ra ili ready-made ver­zi­je koja omo­gu­ću­je nas­tu­pe na raz­li­či­tim loka­ci­ja­ma. U nje­mu su nas­tu­pi­li Francesca Barosi iz Italije, Irena Boćkai, Ivan Bedalov, Anđela Bugarija, Korana Daić Van der Velde, Hela Grgić, Ivona Medić i Sandra Šok. Izvedba će se moći pogle­da­ti i 15. srp­nja u Puli.

Posljednjeg dana fes­ti­va­la, u Društvenom domu odr­ža­ne su jav­na pre­zen­ta­ci­ja Butoh ples­ne radi­oni­ce „Kairos“ Valerie Geremia te ples­ni per­for­mans „Solo/Soma“ Sandre Šok, koja je u sklo­pu fes­ti­va­la odr­ža­la i radi­oni­cu pokre­ta pod nazi­vom „Entrance into the flow“.

Festivalski pro­gra­mi koji su, dru­ga­či­je nego­li do sad, uglav­nom odr­ža­ni u Društvenom domu bili su i ove godi­ne sla­bo posje­će­ni. Zbog toga bi prvens­tve­no tre­ba­lo una­pri­je­di­ti orga­ni­za­cij­ski dio kako bi se izbje­gla kaš­nje­nja i tako stvo­ri­li teme­lji za razvoj publike.

Partneri i surad­ni­ci na fes­ti­va­lu bili su Štoos teatar, Plartforma, Soul Flow, Daniel Passi i SAKUD Pula.

• 4. festival Treća koza
• Udruga Trećeprostor