„Još nisam napravila svoje najbolje djelo“

Roberta Weissman Nagy aka­dem­ska je kipa­ri­ca i likov­na peda­go­gi­nja iz Pule. Osim što već 30 godi­na radi kao pro­fe­so­ri­ca, ona stva­ra i izla­že svo­je rado­ve te u svom ate­ljeu pri­pre­ma uče­ni­ke za Likovnu aka­de­mi­ju. Sudjelovala je na broj­nim skup­nim izlož­ba­ma, kao i nizu umjet­nič­kih pro­je­ka­ta i per­for­man­sa u zem­lji i ino­zem­s­tvu, od Velike Britanije, Italije, Francuske, Rusije i Grčke, sve do SAD‑a, Vijetnama i Bangladeša. Skulpture joj se nala­ze u broj­nim jav­nim pros­to­ri­ma. Nagrađivana je za umjet­nič­ki, ali i svoj peda­go­ški rad s učenicima.

Završili ste Školu pri­mi­je­nje­ne umjet­nos­ti i dizaj­na Pula u kla­si čuve­nog pro­fe­so­ra Ivana Obrovca. Kakva su sje­ća­nja i iskus­tva iz tog doba?

- Bila sam mis­lim dru­ga gene­ra­ci­ja današ­njeg ŠPUD, a i sve pred­me­te mi je pre­da­vao prof. Obrovac. Pored pre­da­va­nja u ško­li obra­zo­vao nas je u svom ate­ljeu i lje­ti u kolo­ni­ji „Tone Smoljanac“. Osim osku­di­ce u mate­ri­ja­li­ma pam­tim apso­lut­nu posve­će­nost Obrovca, kako svom radu tako i našem razvo­ju. Nije pris­ta­jao na jef­ti­ni dekor i mani­ru, tra­žio je od nas osob­ni odnos pre­ma radu, stva­ra­laš­tvu, ino­va­ci­ji i pošto­va­nje i zna­nje povi­jes­ti umjet­nos­ti. Inzistirao je na zanat­skim vje­šti­na­ma unu­tar stru­ke. Spavao je i jeo s nama u Smoljancima. Bilo je to pra­vo spartanstvo.

Već ste 30 godi­na i sami pro­fe­sor. Predajete u osnov­noj ško­li. Mislite li da je pred­met likov­na kul­tu­ra dovo­ljan kao neko pred­z­na­nje za one koji žele u sred­nju Primijenjenu ili kas­ni­je, pri­mje­ri­ce na Likovnu akademiju?

- Sigurna sam da se osnov­no škol­sko obra­zo­va­nje na nekoj višoj ins­tan­ci plit­ko ana­li­zi­ra. Pod time mis­lim na bru­tal­na sma­nji­va­nja sat­ni­ca odgoj­nih pred­me­ta dok razvi­je­na druš­tva, pri­mje­ri­ce Finska, ima­ju pove­ća­nje upra­vo tih aktiv­nos­ti unu­tar sus­ta­va ško­la. S obzi­rom na to da odgoj­ni pred­me­ti koji koris­te ruke u izra­di zada­ta­ka, brzin­sku ras­te­re­će­nu per­cep­ci­ju, kre­ativ­na rje­še­nja… dopri­no­se kva­li­tet­ni­jem razvo­ju mla­dih lju­di, sutra gla­sa­ča, Europa ula­že u vri­je­me i pros­tor za reali­za­ci­ju svih poten­ci­ja­la dje­te­ta, dok mi se čini da doma­će obra­zo­va­nje popu­lis­tič­ki pro­mo­vi­ra umjet­nost kao raz­bi­bri­gu za doko­ne. Sudjelovala sam na nizu van ins­ti­tu­ci­onal­nih radi­oni­ca u obra­zo­va­nju, kako u domo­vi­ni tako i širom Europe, pri­mje­ri­ce u Rojcu kao pred­stav­nik svih uči­te­lja likov­ne kul­tu­re u Istri, gdje je moj pri­jed­log izra­da anke­ta o potre­ba­ma u kul­tu­ri pri­hva­ćen u smis­lu važ­nos­ti obu­hva­ća­nja i osnov­no škol­skog uzras­ta te izra­de nekak­ve dogo­vor­ne plat­for­me u kojoj bi SVI uči­telj ima­li jed­na­ke moguć­nos­ti kon­zu­ma­ci­je gale­rij­skih i muzej­skih ponu­da u Istri za svo­je izvo­đe­nje nas­ta­ve. Unutar dva susre­ta po 90 minu­ta s odmo­rom mje­seč­no teško je pos­ta­vi­ti teme­lje u idej­ni poten­ci­jal uče­ni­ka. Mišljenja sam da bi i sva­ki uči­telj morao biti i autor te i svo­jim osob­nim ras­tom poten­ci­ra­ti inte­res kod stu­de­na­ta. Vaše pita­nje otva­ra niz pos­to­je­ćih pro­ble­ma u obra­zo­va­nju pri­je sred­nje ško­le, odnos­no moj naj­kra­ći odgo­vor bi bio: ne.

Dobili ste anga­žman i u večer­njoj ško­li. O čemu je riječ?

- S veli­kim vese­ljem sam pri­hva­ti­la surad­nju s Pučkim otvo­re­nim uči­li­štem Pula. Baš se radu­jem iza­zo­vu pre­do­ča­va­nja umjet­nos­ti odras­lim lju­di­ma koji­ma je iz nekog raz­lo­ga uskra­će­no pri­mar­no obrazovanje.

U Puli je otvo­ren stu­dij Dizajna i vizu­al­nih komu­ni­ka­ci­ja. Mislite li da je to bit­no za Pulu?

- Za sva­ki je grad bit­no da ima kva­li­tet­nu razi­nu obra­zo­va­nih u polju dizaj­na i vizu­al­nih komu­ni­ka­ci­ja, pa tako i za Pulu. Nekoliko stu­de­na­ta ovog novo otvo­re­nog stu­di­ja je izaš­lo iz mog ate­ljea, što­vi­še i sama sam se pri­ja­vi­la za posao pre­da­va­ča kipar­stva. S obzi­rom na to da imam kom­pe­ten­ci­je i CV, volje­la bih dobi­ti pri­li­ku i poka­za­ti što znam. Želim tom stu­di­ju da dobro star­ta i napre­du­je, a sva­ka­ko je oda­bir struč­nih pre­da­va­ča jedan od ključ­nih dije­lo­va napretka.

Kako se mla­di umjet­ni­ci pri­pre­ma­ju i koli­ki je inte­res za taj stu­dij? Naime, u svom ate­ljeu „Router“ u Rojcu već deset godi­na pri­pre­ma­te arhi­tek­te i dizaj­ne­re za sred­nju ško­lu i fakultet.

- Da, to je neo­bič­no otkri­ve­no podru­čje zna­nja. Nisam arhi­tekt, kipar sam, ali neka­ko jako dobro razu­mi­jem pros­tor. Kako spre­mam eki­pu za aka­de­mi­je i slič­ne fakul­te­te, jed­na je cura dove­la pri­ja­te­lji­cu da je pro­bam spre­mi­ti za pri­jem­ni arhi­tek­tu­re. Naravno, prim­lje­na je i to u prvoj tre­ći­ni upis­ne kvo­te. I svi osta­li nakon nje. Ostalo je povi­jest. Imam možda za nekog čudan pris­tup ali iz mog ate­ljea izla­ze mla­di auto­ri svi redom pri­sut­ni na sce­ni i aktiv­ni. Primjerice, stu­den­ti­ce koje uspješ­no stu­di­ra­ju isto­vre­me­no na dva fak­sa. „Routerovci“ su upi­sa­ni na fakul­te­te od Zagreba, Kraljevske Akademije u Haagu do Venecije i Tokija. Jako sam ponos­na kada uspi­je­va­ju drža­ti viso­ko ljes­tvi­cu odno­sa pre­ma radu i stvaranju.

Ovih dana izla­že­te u Beogradu. O kak­voj je izlož­bi riječ i kak­vi su doj­mo­vi iz Beograda?

- Nekoliko godi­na smo čeka­li s odla­skom u Beograd budu­ći da je situ­aci­ja s Covidom sve blo­ki­ra­la. Bilo nas je još u pro­jek­tu, među­tim kako to biva u prak­si, neke kole­gi­ce nisu sti­gle do gos­to­va­nja. Bila je subo­ta, Beograd pun kul­tur­nih doga­đa­nja, od Sajma knji­ga na dalje, no dvi­je tele­vi­zi­je, dese­tak por­ta­la vijes­ti i obi­lje gos­ti­ju na otvo­re­nju, sta­rih pri­ja­te­lja, sada pro­fe­so­ra Akademije, uči­ni­li su gos­to­va­nje poseb­no emo­tiv­nim. Voljela bih tu emo­ci­ju pošto­va­nja stva­ra­oca što duže zadr­ža­ti u sjećanju.

Već petu godi­nu za redom ste čla­ni­ca među­na­rod­nog žiri­ja orga­ni­za­ci­je Apexart iz New Yorka. Kako to funk­ci­oni­ra i kak­vi su dojmovi?

- Cijeli mje­sec stu­de­ni žiri­ram po neko­li­ko sto­ti­na pri­ja­va za umjet­nič­ke pro­jek­te po cije­lom svi­je­tu. Sjajan je to, direk­tan uvid u svjet­ske ten­den­ci­je u umjet­nos­ti. Nekako se stva­ra­ju gru­pa­ci­je, moti­vi i inte­re­si na glo­bal­noj razi­ni, mogu reći stru­je mis­li i ana­li­za, a ja imam sre­ću čita­ti raz­miš­lja­nja sto­ti­ne umjet­ni­ka od kojih tek dese­tak dobi­je izlož­bu od New Yorka do Singapura. U sva­kom slu­ča­ju, lije­po je da net­ko cije­ni moje mišljenje.

Od 2019. godi­ne vaša skul­p­tu­ra je među osta­li­ma pos­tav­lje­na u Verudela art par­ku. Kakvi su doj­mo­vi nakon tri godi­ne, reak­ci­je publi­ke? Jeste li zado­volj­ni kako se odr­ža­va ta površina?

- Na Verudelu sam pozva­na kada je moj pro­fe­sor Obrovac odus­tao od sudje­lo­va­nja. Tada se otvo­ri­lo mjes­to za jedi­nog „žen­skog“ umjet­ni­ka. U sve­op­ćoj rados­ti poče­la sam surad­nju s Uljanikom u kojem sam radi­la i skul­p­tu­re za pos­t­di­plom­ske stu­di­je. Tada su poče­li pro­ble­mi u Uljaniku, počeo je ste­čaj pa mi je skul­p­tu­ra duže vri­je­me bila nedos­tup­na budu­ći da je bila u rad­noj hali. S obzi­rom na to da je par tona želje­za u pita­nju, nisam je baš mogla u kor­tu doni­je­ti i zavr­ši­ti. Pred goto­vo sam rok otvo­re­nja par­ka, snaš­li smo se kako smo mogli, među­tim izgled „gla­ve“ Nebulasee je izmi­je­njen zbog manj­ka mate­ri­ja­la, vre­me­na i stru­ke. Unatoč tome, kada radi kom­plet­na ins­ta­la­ci­ja, Nebulasea je izra­zi­to šare­na skul­p­tu­ra i zanim­ljiv volu­men, iako naj­češ­će pli­va u bla­tu. Sama orga­ni­za­ci­ja pros­to­ra VAP‑a odmah je iza­zva­la popri­lič­no kon­tra­dik­tor­nih komen­ta­ra i kod stru­ke i publi­ke. Osobno i dalje mis­lim da je sla­bo dos­tu­pan za oso­be s inva­li­di­te­tom, za koli­ca s beba­ma… Posjetitelji nisu uve­de­ni u park već sami nala­ze pre­či­ce do pla­že, sliv­ne vode čes­to zagu­še i elek­trič­ne ins­ta­la­ci­je… Mislim da bi tre­ba­lo pora­di­ti da se reins­ta­li­ra pri­mar­na zami­sao kor­po­ra­ci­je i surad­ni­ka, a dobro je ima­ti kor­po­ra­ci­ju koja je volj­na ula­ga­ti u kva­li­te­tu lokal­nog prostora.

Uspijevate li se uz peda­go­ški rad bavi­ti i svo­jom umjet­noš­ću ono­li­ko koli­ko bis­te voljeli?

Ne. Kao pro­fe­sor sam valj­da napra­vi­la sve. Djeca su mi pos­ti­gla vrhun­ske rezul­ta­te od lokal­nih, držav­nih pre­ko europ­skih, čak i jed­no svjet­sko prvo mjes­to. Zadovoljna sam. Osobno, još nisam napra­vi­la svo­je naj­bo­lje dje­lo. Planova i izgled­nih reali­za­ci­ja imam popri­lič­no. Obzirom na to da imam veli­ku i glas­nu obi­telj imam i taj dio obve­za koji nije mali i tru­dim se biti pri­sut­na u sve­mu tome. Pa kako se rasporedi…

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

Razgovarala Paola ALBRTINI

Fotografije iz arhi­ve R. W. NAGY i P. ALBERTINI

• (Ne)vidljivi – mladi u kulturi
• Roberta Weissman Nagy