„Grotosca“ ili kako je sapunica pojela kazalište

• Ljubav, lju­bo­mo­ra, požu­da, moć i nje­zi­na zlo­upo­tre­ba okos­ni­ce su oko kojih se vrti “Tosca” – pri­ča o snaž­noj ženi koja jas­no zna što želi, a što ne, i koja se ne libi uze­ti koje god oruž­je ima na ras­po­la­ga­nju kako bi pos­ti­gla cilj. Predstavu je kom­po­ni­ra­ju­ći libre­to Puccinijeve ope­re Luigija Illice i Giuseppea Giacose te dram­ski tekst Victoriena Sardoua na Malu sce­nu Istarskog narod­nog kaza­li­šta pos­ta­vio Damir Zlatar Frey, čija je namje­ra bila osu­vre­me­ni­ti ovu tra­gič­nu roman­su i ispri­ča­ti ju na kaza­liš­no zanim­ljiv način. Namjera mu, među­tim, nije naj­bo­lje uspjela.

Mario Cavaradossi (Mladen Vujčić) poz­na­ti je sli­kar koji u poli­tič­ki nape­tim vre­me­ni­ma (rad­nja je smje­šte­na u 1800., dane bez­vla­đa u Rimu, tj. pred Napoleonsku oku­pa­ci­ju) nije na dobru gla­su, ali una­toč tome ne libi se pru­ži­ti pomoć biv­šem rim­skom kon­zu­lu i bje­gun­cu Cesaru Angelottiju (Mark Šokčić) osu­đe­nom na smrt. Njihov susret u crk­vi u kojoj Cavaradossi sli­ka Mariju Magdalenu nadah­nu­tu Angelottijevom ses­trom pre­ki­da lju­bo­mo­rom izmu­če­na Floria Tosca (Mada Peršić), afir­mi­ra­na pje­va­či­ca i lju­bi­mi­ca gra­da. Angelottiju su za peta­ma poli­caj­ci s Barunom Scarpijom (Luka Mihovilović) na čelu, koji for­mi­ra naum o hva­ta­nju dvi­ju muha jed­nim udar­cem – Angelottijevom hap­še­nju i Cavaradossijevom uboj­stvu kojim bi se rije­šio suparnika.

Priču je Frey foku­si­rao na lju­bav­ni tro­kut Cavaradossi-Tosca-Scarpija, dok su povi­jes­ni i poli­tič­ki kon­tekst u veli­koj mje­ri zapos­tav­lje­ni. Taj je tro­kut pri­ka­zan kroz pre­tež­no pre­tje­ra­ni patos i povi­še­ne tono­ve, oso­bi­to kod Tosce. Od prvog kora­ka na sce­ni pa sve do kra­ja pred­sta­ve rijet­ki su bili tre­nu­ci bez da glav­na juna­ki­nja viče, kao da dra­ma ne može pos­to­ja­ti ako se ne ras­pa­ra­ju glu­mi­či­ne glas­ni­ce i uši gle­da­te­lja. Na žalost, nega­tiv­na pos­lje­di­ca nije samo aso­ci­ja­ci­ja na pre­na­pu­ha­nu sapu­nič­nu dra­mu već i sro­za­va­nje hero­ine na his­te­rič­nu i gro­te­sk­nu karikaturu.

Unatoč prok­la­mi­ra­nim stras­ti­ma, kod mla­dih glu­ma­ca one nisu uspje­le zaži­vje­ti pa tra­ge­di­ja dje­lu­je usi­lje­no, s tek­s­tom i dra­ma­tur­gi­jom (Rok Andres) koje je još mogu­će tesa­ti. Osobito se pri­mje­ću­je pad ten­zi­je pre­ma kra­ju pred­sta­ve, koja odjed­nom otva­ra jedan kon­tem­pla­tiv­ni­ji pros­tor u nes­kla­du s cje­li­nom i gdje glav­nu ulo­gu pre­uzi­ma kre­ta­nje sce­no­graf­skih kubusa.

U oko bode i neko­li­ko izra­zi­to neuvjer­lji­vih mome­na­ta za koje nije kas­no da ih se ispra­vi. Prvi je Cavaradossijevo sli­ka­nje, odnos­no onih neko­li­ko pote­za kis­tom koje napra­vi, raz­ma­zu­ju­ći potom boju prstom kao da se radi o pas­te­la­ma, a ne ulju na plat­nu. Drugi koje­ga valja istak­nu­ti je Toscin napad nožem na Scarpiju pri­li­kom zagr­lja­ja, kada prvih neko­li­ko ubo­da zada­je stra­ga u pre­dio rame­na (gdje kos­ti spre­ča­va­ju ozbilj­ni­je ranja­va­nje), a tek potom u stomak.

Što se tiče sce­no­gra­fi­je, ona je mini­mal­na i uglav­nom for­mi­ra­na video pro­jek­ci­ja­ma (Ivan Marušić Klif) u sta­nju nepre­ki­nu­tog kre­ta­nja. U počet­ku je to inte­ri­jer crk­ve čija se sli­ka pri­bli­ža­va i uda­lja­va, i na kojoj se u jed­nom tre­nut­ku pojav­lju­je sli­ka Djevice Marije kao trash začin sure­al­nos­ti. Za istak­nu­ti su već spo­me­nu­ti mobil­ni kubu­si na koji­ma se (pone­kad u igri sa zas­to­rom) na više razi­na pro­ji­ci­ra tra­va u ras­tu i zvjez­da­no nebo, i koji su naj­do­jim­lji­vi­ji dio predstave.

Adaptaciju pot­pi­su­ju Rok Andres i Damir Zlatar Frey, koji je ujed­no i sce­no­graf, kore­ograf te je vršio izbor glaz­be. Kostimografkinja je Ivana Bakal, obli­ko­va­telj svje­tla Dario Družeta, obli­ko­va­te­lji­ca maske i fri­zu­re Marija Bingula, asis­tent reda­te­lja Manuel Kaučić, asis­tent sce­no­gra­fa Goran Šaponja, a viza­žis­ti­ca Mirija Kralj. Neki od glu­ma­ca igra­ju više ulo­ga, pa tako Mark Šokčić tuma­či i Schiaronea, a dojm­lji­vi Mijo Pavelko crk­ve­nja­ka Euzebija, glas­ni­ka i rim­skog kar­di­na­la. Jakov Jozić glu­mi sat­ni­ka kara­bi­nje­ra Spolettu, dok su sta­tis­ti (poli­ci­ja, kar­di­na­li, voj­ska) Drena Kečan Šikić, Mihael Korpar, Josip Krajačić, Kornelija Maras, Tomi Miladinović, Maja Pavličić, Anton Radi, Sandi Siljan, Lena Strinavić i Valter Turčinović.

Tekst Ivana-Nataša TURKOVIĆ

Fotografije Tanja DRAŠKIĆ SAVIĆ iz arhi­ve INK‑a

• Damir Zlatar Frey
• Istarsko narodno kazalište - Gradsko kazalište Pula