27. Sa(n)jam knjige u Istri: Premijerno predstavljena „Zadnja ruka“ Renata Baretića

26.11.2021.

U sklo­pu pro­gra­ma Suton uz knji­gu, 27. Sajma knji­ge u Istri, 24. stu­de­nog, pre­mi­jer­no je pred­stav­ljen novi roman Renata Baretića, „Zadnja ruka“. Knjigu su, uz auto­ra pred­sta­vi­li pisac i novi­nar, Ivica Ivanišević i ured­nik, Kruno Lokotar. Baretić je naj­na­gra­đi­va­ni­ji hrvat­ski autor a ova nje­go­va knji­ga, pre­ma rije­či­ma Ivaniševića, sas­to­ji se od četi­ri ili pet knji­žev­nih žanrova.

Baretić je kons­ta­ti­rao kako nikad ne bi znao biti žan­rov­ski pisac: „Kad bi htio pisa­ti lju­bi­će ili kri­mi­će, ja bi se pogu­bio. Ali znam koris­ti­ti žan­ro­ve i zašto ih ne koris­ti­ti kao što ja to činim – koris­te­ći te famoz­ne dija­lek­te, idi­ome i osta­lo“, rekao je Baretić.

Ivanišević je izja­vio da će biti lite­rar­ni foren­zi­čar pa je rekons­tru­irao čega sve ima u ovoj knji­zi: unu­tra ima horor kome­di­ja o pis­cu koje­ga pro­go­ne nje­go­vi liko­vi tra­že­ći da dovr­še nje­go­ve pri­če, tu je pri­ča o inte­lek­tu­al­cu u tran­zi­cij­skim vre­me­ni­ma, pri­ča o nes­ta­ja­nju zana­ta kao što je novi­nar­stvo, a knji­ga ima i obi­ljež­ja erot­skog romana.

„Pisano je kao nape­ti­ca, ide­te pre­ma neče­mu, pita­te se kako će se situ­aci­ja s likom kojeg dobro osje­ća­te, raz­ri­je­ši­ti“, dodao je Lokotar.

Radnja romana

„U roma­nu je riječ o razvo­du i selid­bi, doga­đa­ji­ma koji su oka­rak­te­ri­zi­ra­ni kao naj­stres­ni­ji u živo­tu jed­nog čovje­ka. Glavni junak, Zvonko Fidl to je doži­vio isto­vre­me­no. Našao se na pet­lji život­nih okol­nos­ti iz kojih se ne zna izvu­ći“, ispri­čao je autor.

Zvonko i nje­go­va žena među­sob­no su se vara­li a potom i ras­ta­li što nije naj­bo­lje pri­hva­ti­la nji­ho­va kćer, 15-godiš­nja­ki­nja koju „puca“ puber­tet. On jedi­no što zna jest pisa­nje a više mu se ne piše, ujed­no se bavi i novi­nar­stvom, ali ni to mu se više ne da.

Dekintiran živi u jef­ti­nom pod­sta­nar­skom sta­nu i nije mu dobro te tra­ži način da mu bude bolje. Javi mu se lik iz pri­ča koje je pisao, naime, napi­sao je tri zbir­ke krat­kih pri­ča s otvo­re­nim svr­šet­ci­ma. Prvi lik mu objaš­nja­va da je struč­ni psi­hi­ja­tar i našao je por­tal do nje­go­vih mis­li i oči­ju. Počinju mu se uka­zi­va­ti i osta­li nje­go­vi liko­vi i to isklju­či­vo kad mu je dobro te ga mole da još piše o nji­ma. On sto­ga mora radi­ti na tome da mu ne bude dobro – kako mu ne bi bilo gore.

„U jed­nom tre­nut­ku dola­zi nemo­ral­na ponu­da, prva od dvi­je i stva­ri kre­ću u dru­gom smje­ru od poten­ci­jal­no dosad­nog roma­na“, veli Baretić.

Dodaje kako ti liko­vi doživ­lja­ju svo­je­vr­s­nu epi­de­mi­ju, zga­đe­nost time na što liči novi­nar­stvo danas, oni to čine tero­ri­zi­ra­ju­ći sve one koji­ma se poža­lio na to što mu se doga­đa, nje­go­vim najbližima.

Humor i sjajan stil pisanja

Ivanišević je istak­nuo kako je knji­ga pisa­na „da ne osta­vi traj­ne ožilj­ke na duši“ te da se pisac igra jezi­kom i juna­ci­ma. Baretić je ispri­čao da su reak­ci­je lju­di pozi­tiv­ne, mno­ge je nasmi­jao nje­gov roman, no on ga nije pisao s tom namjerom.

„Ja ne znam pisa­ti bez humo­ra, ali nije mi bio cilj da knji­ga bude urne­bes­no smi­ješ­na, nego da bude laka za čita­nje“, kons­ta­ti­rao je.

„Brk će vam se nasmi­ja­ti od stras­ti i gušta igra­nja jezi­kom“, dodao je Lokotar istak­nuv­ši da Baretićevi dija­lo­zi „fonet­ski zvo­ne i odmah ula­ze u uho“.

Kao pri­mjer je istak­nuo dva lika koji se dopi­su­ju, obo­ža­va­te­lja i lju­bav­ni­cu glav­no­ga lika, koji ima­ju tak­ve dija­lo­ge da ih je gušt čita­ti. Ivanišević kaže kako Baretić koris­ti više lokal­nih jezi­ka čime je obra­do­vao širu publi­ku. Lokotar veli kako su sre­diš­nji dio roma­na ti liko­vi koji čeka­ju nas­ta­vak svo­je pri­če, a odgo­vor­nost pis­ca je da nje­go­vi liko­vi ne nastradaju.

Baretić je ispri­čao kako glav­ni lik ima para­no­ju jer ga susje­da Biba iz zgra­de pre­ko puta, stal­no pro­ma­tra. „Ona nema pamet­ni­jeg pos­la i pra­ti nje­gov  život. Zapravo joj je, iako mono­ton, zanim­lji­vi­ji nego život dru­gih susje­da. Ona je zad­nji svje­dok nje­go­vih dva­ju smr­ti“, kaže Baretić ne žele­ći otkri­va­ti detalje.

Knjiga je u prin­ci­pu vese­la, isti­če autor, puna je čud­nih lju­bav­nih pri­ča, od kojih su neke nemo­gu­će a neke vir­tu­al­ne. „To je knji­ga za pla­žu ali može­te je čita­ti i pri­je“, pozi­va Baretić.

Baretić: „Glavni lik me proganjao osam godina“

Ivanišević ga je upi­tao ima li i on u stvar­nom živo­tu, kao nje­gov lik, pro­blem da mu se liko­vi nas­ta­ne u mislima.

„Glavni lik ove knji­ge, Zvonko, osam me godi­na sva­ki dan pro­ga­njao. Naime, zapeo sam na 107. stra­ni­ci i nisam mogao dalje pisa­ti. Otkad sam ostao bez redo­vi­tog pos­la, imam šest raz­li­či­tih malih pos­lo­va, od čega su mi samo četi­ri pla­će­na ali nikad ne znam koji će to biti, pa moram radi­ti svih šest. Na kra­ju dana budem mlje­ve­no meso a mozak mi bude čoko­li­no i nisam se mogao se kon­cen­tri­ra­ti na Zvonka“, priz­nao je Baretić.

Lokotar je istak­nuo ele­men­te tri­le­ra koje „Zadnja ruka“ ima. Naime, Zvonko dobi­je nemo­ral­nu ponu­du, mora radi­ti u „fake news“ pogo­nu. Praktički je pla­ćen za to da ne radi ništa.

Baretić je kons­ta­ti­rao kako je nje­gov moto od počet­ka bio „teško pišem da bi se lako čita­lo. Trudio sam se napi­sa­ti nešto zanim­lji­vo, ne samo pis­ci­ma i novi­na­ri­ma, nego i osta­lim čita­te­lji­ma koji vole knji­gu. Možda nakon nje bude­te pamet­ni­ji“, zaklju­čio je.

Tekst Paola ALBERTINI

Fotografije Manuel ANGELINI iz arhi­va 27. Sa(n)jam knji­ge u Istri