Festival Treća koza održan u Ližnjanu od 22. do 24. travnja

29.04.2022.

Mi koji dolazimo s nezavisne scene moramo biti žilavi, tvrdoglavi i uporni kao koze

• Tekst i fotografije Ana FORNAŽAR

• Proljetno izda­nje Festivala Treća koza koji pove­zu­je izved­be­nu umjet­nost s eko­lo­škim tema­ma zapo­če­lo je 22. trav­nja, na Dan pla­ne­te Zemlje u Ližnjanu i nas­ta­vi­lo se još slje­de­ća dva dana na raz­li­či­tim živo­pis­nim loka­ci­ja­ma uz more i na otvo­re­nom. Neki od izvo­đa­ča nas­tu­pi­li su čak i po kiši čime su pot­vr­di­li svo­ju bes­po­šted­nu pre­da­nost ovom vidu umjet­nos­ti kojom zapra­vo žele osvi­jes­ti­ti čovje­ko­vu iskon­sku pove­za­nost s prirodom.

Idejna začet­ni­ca Festivala je pul­ska izved­be­na umjet­ni­ca Irena Boćkai i nje­zi­na udru­ga Treće pros­tor, koja sje­di­šte ima u Zagrebu, u čiji su rad uklju­če­ni izved­be­ni umjet­ni­ci Roko Nakić i Ana Katulić.

Festival nam je donio raz­li­či­te sti­lo­ve i teme koje su selek­ti­ra­ne među pris­ti­glim rado­vi­ma izved­be­nih umjet­ni­ka i natje­ču se za glav­nu nagra­du Festivala. Među izved­ba­ma u kon­ku­ren­ci­ji teme sežu od (ne)održivosti mode uz kri­ti­ku fast fashi­ona, pa kako se reflek­ti­ra turi­zam na zajed­ni­cu i poje­din­ce u mjes­ti­ma gdje je turi­zam zapra­vo jako neo­dr­živ, bilo je tu anga­ži­ra­nih ins­ta­la­ci­ja, a prvog smo dana pogle­da­li izved­bu na temu holo­ka­us­ta jer kako kaže Boćkai geno­cid je zapra­vo naj­ve­ći eko­cid, ali se zapra­vo izbje­ga­va govo­ri­ti o tome.

Festival je ino­va­ti­van i u tome što pove­zu­je izved­be­ne umjet­ni­ke s lju­di­ma koji se bave nekim naiz­gled pot­pu­no dru­ga­či­jim dje­lat­nos­ti­ma pa je tako na fes­ti­va­lu odr­ža­no pre­da­va­nje “Koze i kra­jo­braz” magis­ta­ra arhe­olo­gi­je Maria Zaccarie. On nam je pred­sta­vio svo­ju eko-odr­ži­vu ini­ci­ja­ti­vu koja se nazi­va etno­lo­ški park „Anton Plašimuha“ i nala­zi se pod­no Lovranske dra­ge gdje se koze koris­te za ure­đe­nje kra­jo­bra­za i tako valo­ri­zi­ra­ju pos­to­je­će resurse.

Izvan kon­ku­ren­ci­je su pos­ljed­njeg dana izve­de­ne dvi­je pred­sta­ve vrlo snaž­ne eks­pre­si­je u never­bal­nom, vizu­al­nom i kon­cep­tu­al­nom spek­tru od kojih jed­na tema­ti­zi­ra sna­gu sila pri­ro­de, a dru­ga nam kroz jedan višes­loj­ni pris­tup uka­zu­je na pro­blem izli­je­va­nja naf­te u more i koli­ko to pogub­no utje­če na dru­ge vrste.

Prvo je izda­nje Festivala „Treća koza“ odr­ža­no u pro­sin­cu 2021. u Puli, u DC‑u Rojc, gdje smo ima­li pri­li­ke vidje­ti sedam rado­va pris­ti­glih na natje­čaj za naj­bo­lji digi­tal­ni umjet­nič­ki rad s eko­lo­škom tema­ti­kom. Kroz eks­pe­ri­men­tal­ni video, video art, ani­ma­ci­ju ili slič­no umjet­ni­ci su obra­di­li raz­li­či­te teme, a Irena Boćkai je izve­la pred­sta­vu „Bear with me“ u kojoj su tema polar­ni med­vje­di i izu­mi­ra­nja jed­ne vrste.

„Ekološke teme se prov­la­če u mojim rado­vi­ma već dugo, zani­ma me taj odnos eko­lo­gi­je i suvre­me­nih izved­be­nih prak­si što je snaž­ni­je zapo­če­lo kroz pro­jekt „Muzej odba­če­nih pred­me­ta“ koji zajed­no radi­mo Ana Katulić i ja. No, još pri­je toga radi­la sam na pred­sta­vi „Premještanje lju­di i živo­ti­nja“ što je bila moja prva pro­duk­ci­ja koja je išla u tom smje­ru, tu pro­pi­tu­jem odnos lju­di i ne lju­di tj. ljud­ske i neljud­ske živo­ti­nje. Krenula sam kroz taj odnos lju­di i živo­ti­nja, pa sam to kas­ni­je pro­ši­ri­la na dru­ge teme iz eko­lo­gi­je i odr­ži­vog razvo­ja“, rek­la nam je Irena Boćkai umjet­nič­ka vodi­te­lji­ca festivala.

“Neobnovljivi” i “Stay tuned”

Na pro­ljet­noj „Trećoj kozi“, u nedje­lju 24. trav­nja, Ana Katulić i Irena Boćkai pri­pre­mi­le su nam eat-art per­for­mans ili izved­bu s kuha­njem „Neobnovljivi“ koja se refe­ri­ra na izvo­re ener­gi­je koji se ne mogu obno­vi­ti s poseb­nim foku­som na naf­tu, a izve­le su je ispred Društvenog doma Ližnjanu.

Procjenjuje se da se godiš­nje 2,3 mili­ju­na tona naf­te izli­je u mora i oce­ane usli­jed čega nas­ta­ju naj­go­ra one­čiš­će­nja. Nafta iscrp­lju­je kisik iz mora i na taj način uni­šta­va bilj­ni i živo­tinj­ski svi­jet u nje­mu. Mnoge pti­ce i mor­ski orga­niz­mi ugi­ba­ju u naf­t­nim naku­pi­na­ma na oba­la­ma zbog nemo­guć­nos­ti disa­nja ili tro­va­nja naf­tom. U per­for­man­su izvo­đa­či­ce u impro­vi­zi­ra­nom pros­to­ru kuhi­nje spre­ma­ju crni rižot, ostav­lja­ju­ći iza sebe crne tra­go­ve pokre­ta i riječi.

Koautorica pred­sta­ve Ana Katulić kaže „zbog zaga­đe­nja mora, oko­li­ša i naf­te koja nas je neka­ko opči­ni­la i tih groz­nih sli­ka pti­ca koje su zarob­lje­ne u toj naf­ti sve nas je to jako moti­vi­ra­lo da kre­ne­mo radi­ti pred­sta­vu „Neobnovljivi“ jer je i sam život neo­b­nov­ljiv nakon tak­vih katas­tro­fa. U idi­lič­noj atmo­sfe­ri kuha­nja rižo­ta od sipe, uži­va­nja u hra­nje­nju i jede­nju para­lel­no se tamo neg­dje, ne tako dale­ko, deša­va­ju groz­ne stva­ri koje se tiču svih nas“.

U pred­sta­vi je Ani Katulić crnom mara­mom pokri­ven donji dio lica i ona iz publi­ke izvla­či oso­be koji­ma stav­lja crni povez na gor­nji dio lica, pre­ko oči­ju, pa ih uvo­di u sen­zor­no puto­va­nje čime oni pos­ta­ju dio predstave.

„Nismo danas bili uz more, ali smo u pri­ro­di i osje­ti­li smo kišu koja je pada­la, pod­lo­ge koje su bile mokre zbog kiše, da li je to bilj­ka ili kame­nje koje nam je bilo pod prsti­ma. Znači odu­ze­li smo oso­ba­ma osje­ti­lo vida, ali poja­ča­va­ju se dru­ga osje­ti­la pa kako onda čuje­mo kišu, kako ju miri­še­mo, kako osje­ća­mo tlo pod noga­ma, ili zvu­ko­ve koji ne mora­ju biti dio pred­sta­ve. Zanimalo nas je  što se doga­đa u toj inte­rak­ci­ji kad oduz­me­mo jed­no osje­ti­lo i pozi­ci­oni­ra­mo tu oso­bu iz publi­ke, dak­le uve­de­mo ju u pred­sta­vu. Osoba pos­ta­je aktiv­ni sudi­onik pred­sta­ve nije više samo pro­ma­trač, a pro­ma­tra­či pos­ta­ju i svi slu­čaj­ni pro­laz­ni­ci kojih je evo danas bilo tu u cen­tru Ližnjana, kod Općine. Ono što sam ja želje­la potak­nu­ti kod oso­be kojoj sam sta­vi­la povez na oči je kakav je nje­zin osob­ni doživ­ljaj unu­tar te izved­be kad više ne gle­da pred­sta­vu nego ju osje­ća na dru­gi način“.

Početna ide­ja oko toga bila je što ako se živo­ti­nja­ma oduz­me nešto od nji­ho­vog pri­rod­nog sta­ni­šta dak­le kri­la zbog kojih ne mogu letje­ti ili oduz­me­mo im neko osje­ti­lo npr. nju­ha, slu­ha ili vida što se događa?

Roko Nakić na istoj je loka­ci­ji, na tlu, na kiši, izveo per­for­mas „Stay tuned“. On nam pre­do­ča­va odnos čovje­ka i Zemlje, tla, Zemljine vibra­ci­je i pul­si­ra­nje te sili­ne koja čak uli­je­va stra­ho­po­što­va­nje. Ona nas priv­la­či, ona nas mije­nja, ona upravlja…Na tu jed­nos­tav­nu činje­ni­cu biva­mo pod­sje­ća­ni i sva­ki put kada se odra­zi­mo od tla, pa nuž­no iste sekun­de biva­mo vraćeni.

„Moja počet­na ins­pi­ra­ci­ja bio je moj strah i ank­si­oz­nost koje sam doži­vio pri­li­kom potre­sa u Zagrebu koji se dogo­dio u dva navra­ta gdje sam pos­tao svjes­tan toga da hodam po Zemlji koja je živa i koja se pona­ša kao nekak­va živa utro­ba i da nam to ne tre­ba biti ništa čud­no čak ni kad je straš­no. Mislim da tre­ba­mo pošti­va­ti nešto što je puno veće i gran­di­oz­ni­je od nas samih i zna­ti gdje nam je mjes­to, ne u lošem smis­lu, nego da zna­mo da smo svi mi lju­di jed­na­ki koli­ko smo zapra­vo mali pred tom silinom“.

U nje­go­vom per­for­man­su, u igri tije­la i zem­lji­ne sile teže, doživ­lja­va­mo susret čovje­ka s nečim što snaž­no vibri­ra, s nečim što klju­ča ispod nje­ga i odba­cu­je ga dok on ruka­ma odmi­če slo­je­ve zem­lje kako bi bolje čuo taj dubo­ki zvuk koji dopi­re iz Zemlje.

“Bad End Breakfast”, “Ispod oblaka ima laganja” i „Spring collection by Šadona“

Istog je dana izve­den per­for­mans zanim­lji­vo izvr­nu­tog nazi­va “Bad End Breakfast” u kojem pul­ske glu­mi­ce i auto­ri­ce Ivana-Nataša Turković, Barbara Ćaleta Markežić i Sabina Aličić Butković obra­đu­ju temu (ne)održivog razvo­ja te eko­lo­ške i druš­tve­ne devas­ta­ci­je koja je uzro­ko­va­na ula­ga­nji­ma u mono­kul­tu­ru turizma.

„Bad end bre­ak­fast“ je sati­rič­ni pri­kaz tzv. uspješ­nih podu­zet­ni­ka, zaokup­lje­nih vlas­ti­tim uži­ci­ma i pos­lov­nim pla­no­vi­ma. Uspješni podu­zet­nik dola­zi na našu oba­lu i kre­će u svo­je pos­lov­ne podvi­ge eks­plo­ata­ci­je pros­to­ra. On ima svo­ju eks­plo­ati­ra­nu rad­nu sna­gu, spre­ma­či­cu i čis­ta­či­cu, ima i kono­ba­ri­cu, ali će na kra­ju dobi­ti šamar od Majke pri­ro­de za šte­te koje je napra­vio zato jer pri­ro­da ne opra­šta. Predstava na ale­go­ri­čan način pro­go­va­ra o suvre­me­nom čovje­ku koji tra­ži spas u krat­ko­traj­nim uži­ci­ma zbog nemo­guć­nos­ti da pro­na­đe mir u sebi, što će u zavr­š­ni­ci rezul­ti­ra­ti kra­hom – čovje­ka i pri­ro­de, a apsurd­no slav­lje uz prska­li­ce ovaj će moment još dodat­no ironizirati.

Autorica pred­sta­ve Ivana Nataša Turković kaže da se „izved­ba doti­če eko­lo­ške tema­ti­ke jer uspješ­ni podu­zet­ni­ci koji gra­de, zapra­vo uni­šta­va­ju naš naj­ve­ći resurs, a to je pros­tor. Često nam se veli­ki inves­ti­to­ri pro­da­ju kao veli­ki spa­si­te­lji koji dono­se razvoj i rad­na mjes­ta, ali se ne pri­ča o tome da su to rad­na mjes­ta spre­ma­či­ca, čis­ta­či­ca i kono­ba­ri­ca kao i da taj pros­tor koji se nepo­vrat­no mije­nja ne dopri­no­si nikak­vom dugo­roč­nom razvo­ju. Problem je što se lokal­no sta­nov­niš­tvo apso­lut­no ništa ne pita o tome, ins­ti­tu­ci­je ne rade svoj posao pa se tu doti­če­mo i ile­gal­ne grad­nje te na jedan sati­ri­čan način poku­ša­va­mo pre­do­či­ti ovu stvar­nost u kojoj se nala­zi­mo, a koja je štet­na za sve nas“.

Drugog je dana Festivala, u subo­tu 23. trav­nja na pla­ži u uva­li Kuje u Ližnjanu pul­ski per­for­mer Josip Pino Ivančić pos­ta­vio svo­ju ins­ta­la­ci­ju „Iznad obla­ka ima laga­nja“. Slaže gra­nje u oblik pira­mi­de, na vrhu su obje­še­ni ispu­ha­ni balo­ni, a na jed­nom je kra­ju kar­ton­ska make­ta čovje­ka koji stiš­će nos… u sre­di­ni sto­ji nat­pis „ispod obla­ka ima laganja“.

Kaže nam Pino Ivančić „ to je veza­no za onu sklad­bu Nole „Iznad obla­ka nema laga­nja“ pa sam ja okre­nuo pri­ču „Ispod obla­ka ima laga­nja“ jer je tak­va tre­nut­na situ­aci­ja na pul­skoj poli­tič­koj sce­ni. Dobar je dio lju­di stis­nuo nos na proš­lim izbo­ri­ma jer su zna­li da gov­no dola­zi, izme­đu dva gov­na biraš ono manje, i mis­li­li smo da će bit bolje ali sad je jas­no da nije tako. Predstava je eko­lo­ška jer je veza­na za eko­lo­gi­ju men­tal­nog sklo­pa jer eko­lo­gi­ja nije samo zele­no, oko­liš nego je to i eko­lo­gi­ja mis­li i poli­tič­kog sus­ta­va koji nas okružuje“.

Nakon Pina, na ovoj eks­klu­ziv­noj pla­ži u Ližnjanu, pred broj­nom publi­kom koji su netom pris­ti­gli iz raz­nih kra­je­va Istre izve­de­na je gla­mu­roz­na, eks­tra­va­gant­na i gra­ci­oz­na te u prvom redu humo­ris­tič­na izved­ba kaza­li­šta Dr. Inat „Spring col­lec­ti­on by Šadona – Work in pro­gress“. U mod­noj revi­ji sudje­lu­ju mane­ken­ke Sabina Aličić Butković i Daša Krepkova te foto­gaf Vlado Butković.

Predstava „Spring col­lec­ti­on by Šadona“ pro­pi­tu­je feno­men sezon­ske i „plas­tič­ne“ mode i želi uka­za­ti na to da sva odje­ća i obu­ća koju nosi­mo zapra­vo stva­ra sme­će te tako pred­stav­lja eko­lo­ški pro­blem. U pred­sta­vi se ismi­ja­va­ju foto mode­li i gla­mur te nji­ho­va odvo­je­nost od pri­rod­nog svijeta.

„Ovo što smo vidje­li u luči­ci u Ližnjanu je work in pro­gess jer je to samo uvod u izved­bu koja će igra­ti u subo­tu 30. trav­nja u Rojcu u pros­to­ru Kazališta Dr. Inat kad ćemo vidje­ti kom­plet­nu pred­sta­vu s mod­nim ins­ta­la­ci­ja­ma i izlož­bom foto­gra­fi­ja mod­ne revi­je. Inspiracija su nam mod­ni bren­do­vi koji se rek­la­mi­ra­ju na naj­o­tr­ca­ni­je nači­ne kao što je rek­la­ma za cipe­le u kojoj je povr­će i foto­mo­de­li koji pozi­ra­ju npr. uz wc školj­ku“, kaže nam Vlado Butković.

Sabina Aličić Butković objaš­nja­va eko­lo­šku odred­ni­cu pred­sta­ve „ danas se radi sezon­ska roba, jef­ti­na roba, roba koja se jako čes­to mije­nja i onda dola­zi­mo do pita­nja gdje roba koja više nije in zavr­ša­va. Cilj nam je bio da se publi­ka zapi­ta gdje zavr­ša­va sva ta odba­če­na odje­ća i obu­ća. Predstavu smo pro­miš­lje­no izve­li baš tu, na loka­ci­ji uz more, gdje naža­lost veli­ki do našeg sme­ća završava“.

Na istoj loka­ci­ji na naj­ve­ćem sta­blu u uva­li Kuje tije­kom fes­ti­va­la se odr­ža­va­la „Radionica ple­sa na svi­li“ koju je vodi­la Lea Komel iz Cirkus Nit, Unity TWG. U radi­oni­ci su sudje­lo­va­li počet­ni­ci, dje­ca i nji­ho­vi rodi­te­lji koji su se opro­ba­li u osnov­nim teh­ni­ka­ma ove zrač­ne akro­ba­ci­je na svili.

“Solo u perivoju”

Stigli smo do prvog dana fes­ti­va­la, u petak 22. trav­nja Festival „Treća koza“ otvo­ri­la je pred­sta­va u kon­ku­en­ci­ji „Solo u peri­vo­ju“ izved­be­ne umjet­ni­ce Tanje Grgić iz Zagreba koja izno­si svo­ju osob­nu pri­ču, dio svo­je obi­telj­ske povi­jes­ti koja je veza­na za nje­zi­nu židov­sku stra­nu obitelji.

Njezin je solo odi­gran na ples­nom podi­ju, sta­rom ćili­mu pos­tav­lje­nom usred ruše­vi­ne na Marleri. Okužena otpa­dom, umjet­ni­ca recik­li­ra sta­ru pri­ču o holo­ka­us­tu, a pri­rod­nu sce­no­gra­fi­ju čini i pre­kri­žen kukas­ti križ na jed­nom zidu ruševine.

„Predstava je auto­bi­ograf­ska. Govori o mojoj židov­skoj obi­te­lji, mojem pra­pra­dje­du i nje­go­vih četi­ri­ju kće­ri koji su pogi­nu­li od bom­be u osječ­koj Trvđi. U mojoj se obi­te­lji malo pri­ča­lo o holo­ka­us­tu zbog stra­ha koji je bio vezan za taj doga­đaj, ali sam ja to izvla­či­la iz svo­je pra­ba­ke, bake i mame i tako na kra­ju stvo­ri­la ovu pri­ču, ovaj solo u kojem to pro­ra­đu­jem i izra­ža­vam kroz tije­lo i rije­či. Inspiracija su mi bili vanj­ski luko­vi Tvrđe, o koji­ma je baka pri­ča­la, tako da pokre­ti u mojoj izved­bi aso­ci­ra­ju na te luko­ve. Svoju prvu izved­bu ima­la sam na Tvrđi u Osijeku i to je bio pose­ban doga­đaj u mom živo­tu“, ispo­vi­je­da se Tanja Grgić.

U svo­joj izved­bi koja više nali­ku­je na fizič­ki teatar nego na ples, iako je po voka­ci­ji i ple­sa­či­ca, ona koris­ti rije­či na nje­mač­kom jezi­ku jer kako kaže želi rije­či pro­du­ži­ti unu­tar tije­la i obr­nu­to. Njezini su pokre­ti pri­rod­ni, mini­ma­lis­tič­ki i uklop­lje­ni u oko­liš, ple­še u bije­loj halji­ni koja nali­ku­je na sta­ru plat­ne­nu odo­ru i njež­no se pomi­če u ponav­lja­nju pokre­ta koji izra­ža­va­ju i tugu i sje­tu i čuđenje.

U ovoj pred­sta­vi po prvi put koris­ti dan­ce mar­king ili ples­no mar­ki­ra­nje s kojim se bavi i u svom diplom­skom radu na Studija never­bal­nog kaza­li­šta u Osijeku.

„Kroz ples­no mar­ki­ra­nje izvo­đač pam­ti i izvo­di samo sek­ven­ce svo­je kore­ogra­fi­je. Zato pred­sta­va spa­da u fizič­ki teatar jer to je ples koji nije isple­san do kra­ja, nego se vide samo frag­men­ti koji se ponav­lja­ju od manjeg pre­ma većem i više su pri­rod­ni. Dok ja to radim dub­lje ula­zim u svo­ju fra­zu jer na taj način pam­tim i hoću vidje­ti da li publi­ka na isti taj način može dub­lje ući u predstavu“.

U zavr­š­ni­ci Festivala, nje­go­va idej­na začet­ni­ca i umjet­nič­ka vodi­te­lji­ca glu­mi­ca Irena Boćkai kaza­la je „čak ni nemam neko objaš­nje­nje zašto smo se odlu­či­li radi­ti fes­ti­val s temom odr­ži­vos­ti i eko­lo­gi­je. Nekako je to kre­nu­lo s ime­nom „Treća koza“ jer koza mene osob­no fas­ci­ni­ra kao živo­ti­nja, jer koza je div­lja, tvr­do­gla­va, nepre­dvid­lji­va, uvi­jek sprem­na dosko­či­ti sva­koj situ­aci­ji, zna biti upor­na i luka­va, a tak­vi mora­mo biti i mi koji stva­ra­mo na neza­vis­noj sce­ni kako bi preživjeli“.

Nakon tri boga­ta dana vrlo raz­no­li­kih pris­tu­pa, izved­bi koje se pro­te­žu od sati­rič­nih pri­ka­za, akti­vis­tič­kih sek­ven­ci, ins­ta­la­ci­ja i solo izved­bi fizič­kog teatra tro­čla­ni žiri odlu­čio je o naj­bo­ljoj izved­bi na fes­ti­va­lu kojoj će biti dodi­je­lje­na nagra­da od 1.000 kuna. Žiri u sas­ta­vu novi­nar­ka i glu­mi­ca Ana Katulić, glu­mac i poli­to­log Roko Nakić te novi­nar­ka s inten­ziv­nim inte­re­som za kaza­li­šte Ana Fornažar naj­bo­ljom su izved­bom na 2. izda­nju Festivala „Treća koza“ pro­gla­si­li pred­sta­vu „Bad End Breakfast“ jer ona se direk­t­no doti­če teme (ne)održivosti u sati­rič­nom pri­ka­zu aktu­al­ne pro­ble­ma­ti­ke devas­ta­ci­je pri­rod­nog pros­to­ra mega­lo­man­skim inves­ti­ci­ja­ma koje će na kra­ju „dobi­ti račun“ za uči­nje­nu šte­tu od Majke prirode.

Festival Treća koza orga­ni­zi­ra­na je u part­ner­stvu s Općinom Ližnjan, a Financijski su ga podr­ža­li Zaklada kul­tu­ra nova, Ministarstvo kul­tu­re i medi­ja RH i Istarska županija.