28. Sa(n)jam knjige u Istri: Predstavljanje knjige “Ogledalo za krletku” Amira Alagića

01.12.2022.

“Roman koji je iskrvario iz mene“

• Emir Imamović Pirke i Amir Alagić čet­vr­tog dana Sajma knji­ge u Istri, 28. stu­de­nog, raz­go­va­ra­li su o Alagićevom roma­nu „Ogledalo za krlet­ku“, Puli, Banjaluci, povrat­ku i odla­sku. Imamović je istak­nuo kako se zbog uboj­stva u nje­go­voj zad­njoj knji­zi, „Ogledalo za krlet­ku“, čini kako je riječ o kri­mi­ću, na što je Alagić rekao: „Ovo je jed­na od knji­ga koja iskr­va­ri iz čovje­ka – ima tu krvi auto­ra i liko­va, ali kri­mić nije“.

Alagić je pojas­nio kako koris­ti taj žanr, hibrid emo­ci­je i kri­mi­ća da ispri­ča pri­ču, nje­go­va ured­ni­ca je to nazva­la pse­udo kri­mi­ćem. Imamović je upi­tao radi li se o emo­ci­onal­no teškoj priči.

„Nije ju bilo teško napi­sa­ti, iako je teška, krva­va“, odgo­vo­rio je Alagić ispri­čav­ši kako mu se cije­la pri­ča „odvr­ti­la“ u gla­vi tokom noći, dobio je ide­ju, pa izgra­dio pri­ču. „Imao sam u gla­vi jasan glas pri­po­vje­da­ča“, napo­me­nuo je.

Naime, kako je rekao, Alagić je na počet­ku pan­de­mi­je koro­ne imao kre­ativ­nu blo­ka­du i već ga je poče­la hva­ta­ti pani­ka da nakon roma­na „Tunela“, više ništa neće napisati.

„Nesvjesno mi se vra­ti­lo iskus­tvo rata, ta psi­ho­za koja je i onda vla­da­la, mada ovo nije bilo ni bli­zu tra­uma­tič­no“, rekao je. No potom se nešto uzbur­ka­lo u nje­mu te je napi­sao ovaj roman čija je tema konač­ni odlazak.

Alagić je u Pulu došao kao izbje­gli­ca iz Banja Luke 1996. godi­ne i od tada tu živi. Za vri­je­me rata pro­ži­vio dvi­je godi­ne pak­la, iako je ujed­no u to vri­je­me živio i kao tipi­čan tinej­džer, a u roma­nu ne govo­ri izrav­no o ratu. „Bio mi je cilj da se pre­šu­ći­va­njem, sna­ga tih rat­nih zbi­va­nja osje­ti još jače“, nagla­sio je.

Roman ne piše iz pozi­ci­je suca, ni žrtve, a tije­kom pisa­nja nije imao tra­ume, bilo mu je to, kako je rekao, čud­no iskus­tvo koje se ne doga­đa često.

Na Banjaluku, koju pone­kad posje­ti, gle­da kao mjes­to svo­ga dje­tinj­stva, rata, ali i kao sva­ki dru­gi grad. Ispričao je kako se kad ode tamo osje­ća kao duh, kao da tamo nikad nije ni živio.

„Zavaravam se da sam Mediteranac, iako znam da nisam, ali kad dođem tamo ne osje­ćam se ni kao Banjalučanin. Nisam ni tu, ni tamo“, rekao je.

U knji­zi uz nje­ga ima i izmiš­lje­nih liko­va, ali i stvar­nih, roman je to o odras­ta­nju, izgub­lje­nim gra­do­vi­ma, pora­že­nim ljudima.

„Odrastao sam s dje­dom i dadom, kako sam zvao baku. Stan u kojem smo živje­li nedav­no je pro­dan i s ovom knji­gom se doga­đa taj neki odla­zak, naime ja tamo više nemam gdje biti“, rekao je Alagić i pro­či­tao odlo­mak iz knji­ge u kojem opi­su­je suži­vot s dje­dom i bakom, nji­hov topli odnos i nje­go­vu lju­bav pre­ma njima.

Na pita­nje bi li bio pisac i da nije pro­ži­vio iskus­tvo rata i izbje­gliš­tva, kaže da ne zna, ali da vje­ro­jat­no bi, samo bi pisao o dru­gim temama.

Tekst Paola ALBERTINI

Fotografije P. ALBERTINI i arhi­va Sa(n)jam knji­ge u Istri