„Prigrliti život i zemlju po kojoj hodamo“

• Tekst Daniela KNAPIĆ

• Fotografije D. KNAPIĆ i arhiva Petra Dugandžića

• Svestrani mla­di umjet­nik Petar Dugandžić od 2017. godi­ne živi u Grožnjanu i kako sam kaže, „bavi se svi­me čime se umjet­ni­ci bave“. U vod­njan­skom sta­rom kaza­li­štu je 3. pro­sin­ca pono­vio svoj naj­no­vi­ji per­for­man­ce pod nazi­vom „Zlatno jaje/Placenta“, koji je pre­mi­jer­no izveo 23. stu­de­nog u Dnevnom borav­ku DC‑a Rojc. Bila je to pri­li­ka da se s Petrom bolje upoznamo…

Ples, per­for­man­ce, sli­kar­stvo, video urat­ci, blog, poezi­ja, foto­gra­fi­ja, mane­kens­tvo, glu­ma (Istra in spi­rit, film, spo­to­vi), nas­ta­vi niz… Kažeš da se baviš svim vido­vi­ma umjet­nos­ti, samo još nisi propjevao?

- Pa, ne mogu baš reci da nisam i pro­pje­vao, kad je tu pri­sut­na ta on line publi­ka koju sva­ko toli­ko izne­na­dim i pje­va­njem, da malo raz­bi­jem pro­gram, a i zdra­vo je. Kažu da tko pje­va zlo ne mis­li, ali valja nado­da­ti i: tko pje­va vese­lje donosi.

Javnost je za tebe prvi put doz­na­la 2008. godi­ne, kad si na Supertalentu poka­zao zavid­no ples­no umi­je­će. Koliko su ti tak­vi nas­tu­pi pomo­gli u tvo­jim dalj­njim umjet­nič­kim nastojanjima? 

- Svakako da mi je nas­tup na Super talen­tu otvo­rio mno­ga vra­ta i mno­ge div­ne surad­nje koje sam kas­ni­je kroz život reali­zi­rao. Moram reći da je Super talent bio od veli­ke pomo­ći u pro­bi­ja­nju na sce­nu  i jed­no pre­div­no iskus­tvo. Yogom sam se bavio pri­je u živo­tu kon­ti­nu­ira­no, bio sam i ins­truk­tor osam godi­na, a sve to zna­nje yoge danas mi dobro dođe kod ples­nih sato­va doma, kao i asa­na­ma koje uklo­pim u nastupe.

Pišeš i blog, u kojem sam pro­či­ta­la da zapra­vo nije ples, već likov­nost tvo­ja prva lju­bav, još od djetinjstva. 

- Da, jed­na­ko kao i u ple­sa­nju, samo­uk sam u sli­ka­nju, a prak­ti­ci­rao sam ih isto­vre­me­no, odras­tao sam ple­šu­ći i crta­ju­ći. Danas pone­kad znam ple­sa­ti i sli­ka­ti u isto vri­je­me. Jednom dav­no sam u Mostaru imao pri­li­ke izves­ti svoj per­for­mans „Lutak“ koji je baš kom­bi­na­ci­ja ple­sa i sli­kar­stva, gdje se na sce­ni kroz muzi­ku crno-bije­li lutak kojeg igram obo­ji u šare­no. Pisao sam blog nekad pri­je, imao neku ide­ju dje­lo­va­nja i u tom smje­ru, ali kas­ni­je sam se vra­tio svo­jim sje­ća­nji­ma i intim­ni­jem pisa­nju. Spremam memo­are, tako da se nakon mog odla­ska u vječ­nost mogu obja­vi­ti kao knji­ga, na vese­lje, čuđe­nje a i ins­pi­ra­ci­ju dru­gi­ma da shva­te da se sve želje i sno­vi lako ostva­ru­ju samo ako zna­mo kako.

Multimedijalnost i mul­ti­ta­sking broj­nih raz­li­či­tih pos­lo­va čini se da pos­ta­je nor­ma­la mla­đim umjetnicima.

- Na jedan način, mul­ti­me­di­jal­nost je danas neo­p­hod­na da bi se ple­sa­lo sa sis­te­mom u nekom rit­mu. Jer publi­ka s obzi­rom na razvoj sve­ga i od nas koji kon­ti­nu­ira­no izla­že­mo i ani­mi­ra­mo jav­nost tra­ži stal­no nešto novo. Meni to mul­ti­me­di­jal­no izra­ža­va­nje ide naj­bo­lje i to se vidi kroz „Izgubljene Miraze“ koje sam izla­gao pos­ljed­nje godi­ne, a i kroz način na koji se pre­zen­ti­ram publi­ci, kako užoj jav­no tako i široj on line.

Iz Ljubuškog si, dije­te rođe­no u ratu… iz jed­nog sam inter­v­jua saz­na­la da, kad tamo odeš, ure­đu­ješ vrt i rodi­telj­sku kuću.

- Da, rat­no sam dije­te, veli­ki borac i veli­ku volju za živo­tom imam iako ina­če godi­ne jav­no ne otkri­vam, jer sma­tram da godi­ne ne tre­ba toli­ko isti­ca­ti koli­ko zna­nje i vje­šti­ne, pa se time i vodim. Točno je, u Hercegovini imam taj kutak pri­ro­de koji uvi­jek kad sam dolje malo po malo ure­đu­jem i stva­ram plan kako bi to jed­nog dana zaži­vje­lo u punom cva­tu i sjaju.

U Istru si došao odra­di­ti sezo­nu kao turis­tič­ki ani­ma­tor, ali si se onda odlu­čio zadr­ža­ti dulje i sada živiš u Grožnjanu.

- Da, dos­ta dav­no, 2017. (kad gle­dam danas to i nije više tako bli­zu) sam kre­nuo kao ani­ma­tor i time sam se dos­ta dugo bavio naj­vi­še u Rovinju. Poznat sam po tome da sva­ka­ko volim moti­vi­ra­ti i ani­mi­ra­ti lju­de, pa sam tu spo­jio ugod­no s koris­nim i tako ostao u Hrvatskoj do danas. Poslije Hercegovine i bije­log svi­je­ta, jedi­no tu na podru­čju Istre nala­zim taj osje­ćaj doma, pri­hva­će­nos­ti i slo­bo­de koju volim ima­ti. Kažu, dom nije tamo gdje si rođen nego tamo gdje si pri­hva­ćen. Grožnjan mi se ispos­ta­vio kao naj­lo­gič­ni­je mjes­to za živje­ti, jer je grad umjet­ni­ka. Meni defi­ni­tiv­no naj­ljep­ši grad u cije­loj Istri, plus – sta­rje­ši­ne toga gra­da su izu­zet­no dra­gi lju­di i izvr­s­ni men­to­ri u mom živo­tu, s nji­ma ras­tem već osam godi­na i lije­po je ima­ti tak­vu struč­nu podr­šku kak­vu imam od gra­da umjet­ni­ka. Ponekad radi pos­la i pro­je­ka­ta na koji­ma inten­ziv­no radim živim van Grožnjana. Međutim, kad je naj­mir­ni­je tamo sam i stva­ram s pri­ja­te­lji­ma nešto što će jed­nog dana biti samo mali dio veli­ke povi­jes­ti, a Grožnjan će sigur­no i zauvi­jek biti moj dru­gi dom.

Na You tube kana­lu „Yellow art house 23“ dos­tu­pan je tek dje­lić tvo­je kre­ativ­nos­ti, uglav­nom su to snim­ke-saže­ci tvo­jih umjet­nič­kih istu­pa. Broj 23 zna­ča­jan ti je na mno­go nači­na i čes­to ga u svo­jim rado­vi­ma koris­tiš. Npr. tvo­ji on line nic­ko­vi zavr­ša­va­ju tim bro­jem, a namje­ra ti je pri­re­di­ti i 23 Izgubljena mira­za, od kojih je prvi izve­den 2014. u Ljubuškima. Za lanj­ski, sed­mi po redu, kao pred­lo­žak i glaz­be­nu pod­lo­gu oda­brao si sta­ri hit riječ­ke gru­pe Denis&Denis, „Soba 23“… 

- Drago mi je da ste spo­me­nu­li Sobu23, jer je ona bila poprat­ni video mate­ri­jal na mojoj izlož­bi Izgubljeni „Miraz 7/23“ u buj­skoj Gradskoj gale­ri­ji Orsola. Tako se zva­la i sama izlož­ba – „Soba23“. Volim se bavi­ti i mon­ta­žom tih krat­kih fil­mo­va koje kas­ni­je isko­ris­tim na svo­jim izlož­ba­ma u vidu pro­jek­ci­je i tako gle­da­oci­ma dajem još jed­nu dimen­zi­ju cije­log doga­đa­ja i pri­če koju pri­ča sama izlož­ba. Pored tog videa, na kana­lu se mogu pro­na­ći još koje­kak­vi dru­gi neo­bič­ni video-urad­ci, a u zad­nje vri­je­me sam kre­nuo objav­lji­va­ti malo kon­kret­ni­je isječ­ke i iz svo­jih dru­gih per­for­man­sa, koje ina­če radim kroz cije­lu godi­nu. Imam i on line pri­je­no­se za širu publi­ku na mom Instangram pro­fi­lu Princ Petar 23. Interesantno je kako je ovo­go­diš­nji per­for­mans „Zlatno jaje“ pri­vu­kao poseb­nu paž­nju publi­ke, a meni ogrom­no zado­volj­stvo ponov­ne izved­be, jer sva­ko novo rođe­nje je još jed­na pri­li­ka biti izno­va slo­bo­dan što u neku ruku i jest sušti­na tog performansa.

Dakle, sva­ke se godi­ne 23. stu­de­nog, toč­no u 19.23 sata pred­sta­viš jed­nim umjet­nič­kim pro­jek­tom iz cik­lu­sa „Izgubljeni miraz“, a izložba/performance „Zlatno jaje, Placenta“ u Rojcu bio je osmi po redu takav događaj… 

- Da, ovo­go­diš­nji Izgubljeni Miraz je osmi u nizu od 23 koja pla­ni­ram ostva­ri­ti kroz život. Pod tim nas­lo­vom isklju­či­vo izla­žem 23. stu­de­nog i uglav­nom sva­ki put u dru­gom gra­du. Rijetko se ponav­ljam, osim kad je Grožnjan u pita­nju, jer je to grad umjet­ni­ka koji uvi­jek rado počas­tim svo­jim pri­sus­tvom i stva­ra­njem. Svaki Miraz je bio pored sve­ga i sli­kar­ski samo što je „IM 7 – Soba 23“ bila on line pri­je­nos, dok je kre­ativ­ni film „Soba 23“ bio pose­ban doda­tak izlož­bi, jer u to vri­je­me radi COVID situ­aci­je nije bilo dozvo­lje­no jav­no okup­lja­nje. To mene nije spri­je­či­lo u izved­bi, napro­tiv ‑dalo mi je pri­li­ku da se bolje i više pre­zen­ti­ram široj publi­ci on line.

Također unu­tar svog kon­cep­ta 23, namje­ra­vaš izra­di­ti 23.000 sli­ka, a sve će za osnov­nu temu ima­ti sun­ce, jer kažeš da je ono „jedi­no što lju­di­ma nedos­ta­je“. Npr. lani si cije­li video ura­dak ispu­nio kon­tras­ti­ma žute i crne, pa su tako i izlo­že­ne sli­ke bile vari­ja­ci­ja te teme bor­be sun­ca i tame… 

- Taj kon­cept da izra­dim 23 000 sli­ka više nije u pla­nu, jer su mi dok sam bio na Tajlandu na žalost dva puta opljač­ka­li kuću gdje su u dru­goj pljač­ki odni­je­li svu moju imo­vi­nu uklju­ču­ju­ći i lap­top s kro­no­lo­škom evi­den­ci­jom cije­log kon­cep­ta. Sad sam ja to sun­ce i tako sam nas­ta­vio kon­cept dalje u dru­gom smje­ru, s još većim ciljem – nadok­na­di­ti izgubljeno.

Jesu li ti taj­lan­d­ski inci­den­ti bili ta pre­kret­ni­ca – „ novo, dra­ma­tič­no život­no iskus­tvo, koje nas ne ubi­je, već nas oja­ča, repre­zen­ti­ra neku vrstu novog, osvje­šte­ni­jeg „Ja““, kako je pisa­lo u naj­a­vi „Zlatnog jaje­ta“ – ili pak neka gene­ral­na situ­aci­ja oko COVIDA, to što si ovaj put htio obi­lje­ži­ti i sim­bo­lič­no prevladati?

- Ove godi­ne sam se sim­bo­lič­no pono­vo rodio iz zlat­nog jaje­ta isklju­či­vo radi situ­aci­je gdje sam bio žrtva nasi­lja, zbog kojeg sam shva­tio da mi je lak­še da se pre­po­ro­dim nego da to pre­bro­dim. Ovako je to bilo brže i zdra­vi­je za mene i moje stva­ra­laš­tvo koje izu­zet­no nje­gu­jem i pazim da nesme­ta­no ras­te i doseg­ne svoj vrhu­nac. Život je to što nas ne smi­je ubi­jat s vre­me­nom nego bi nas tre­bao jača­ti, pru­ža­ti bes­kra­jan nesme­ta­ni rast. Recimo, ja cije­li život kon­ti­nu­ira­no ras­tem, (od tre­će godi­ne živo­ta sam već stva­rao crte­že na papi­ru), ali ne i nesme­ta­no. Često sam se pitao zašto nismo „svi za jed­nog – jedan za sve“, zašto je tako teško dru­gi­ma pri­hva­ti­ti nas „dru­ga­či­je“, zašto ima­ju potre­be koje­kak­vim zavid­nim pute­vi­ma nani­je­ti nam neku šte­tu i ne dopu­šta­ti nam nesme­tan rast na koji ima pra­vo sva­ki poje­di­nac? Ja sam pri­ro­de da poštu­jem tuđe, držim se svog i nikad ne ugro­ža­vam tuđi rast, napro­tiv. Također ne volim kad se moj dugo­go­diš­nji rast dovo­di u „opas­nost“. Time mis­lim na hej­te­re, kako ih zove­mo na druš­tve­nim mre­ža­ma, koji ima­ju pone­kad nevje­ro­jat­no groz­ne uvre­de. Na žalost, pro­ži­vio sam u svom ras­tu i pra­vo nasi­lje i dugo­go­diš­nje mal­tre­ti­ra­nje, ali sam tako­đer odu­vi­jek imao vje­šti­ne da pre­tva­ram bla­to u zla­to, pa tako radim i danas. Sve što mi se loše, teško, bol­no u živo­tu dogo­di­lo, ja bih tu frek­ven­ci­ju podi­gao i pre­tvo­rio u jed­no od svo­jih dje­la. Uvijek sam teške situ­aci­je u živo­tu pre­tva­rao u umjet­nost, mije­nja­njem frek­ven­ci­je i vibra­ci­je na višu razi­nu tako da se sje­ćam nečeg lije­pog, a ne nečeg što ostav­lja tra­ume i tje­ra suzu na oko. Tako sam i fizič­ko nasi­lje pre­tvo­rio u memo­are i s vre­me­nom se kako pišem i bolje nosim sa cije­lom situacijom.

Kao mane­ken puno putuješ?

- Ne baš čes­to, par puta godiš­nje i to uglav­nom uvi­jek u istim ter­mi­ni­ma, u jesen, zimu. Valja napo­me­nu­ti da nisam kla­si­čan model, nego isklju­či­vo nosim revi­je za Mercedes benz fashi­on show već  dugi niz godi­na. Mogu se pohva­li­ti s tim da sam 2016. bio na nas­lov­ni­ci tali­jan­skog Voguea i to mi je, reci­mo, bio neki vrhu­nac u dosa­daš­njoj kari­je­ri modelinga.

Često te, osim mod­nih, foto­gra­fi­ra­ju i umjet­nič­ki foto­gra­fi (npr. u Rojcu si izlo­žio foto­gra­fi­je svog nagog tije­la u „pla­cen­ti“, koje je na foto – sessi­onu u Cave Romane kraj Vinkurana izra­dio Dean Bužleta). Posebna pri­ča je tvoj odnos pre­ma tvom tije­lu, kojim se u ple­su maj­stor­ski slu­žiš, što ti je pomo­glo i u mane­kens­tvu, a kroz teto­va­že činiš ga i jed­nim od pred­me­ta svo­je umjet­nos­ti, koji si ovaj put izlo­žio na pije­des­ta­lu, odba­civ­ši sa sebe pla­cen­tu. Što pri­ča­ju tvo­je teto­va­že, ima i nekih pje­sa­ma ispi­sa­nih po tebi – jesu li tvoje? 

- Moje teto­va­že su uglav­nom amu­le­ti ili poezi­ja. Nešto je moje, nešto sam kom­bi­ni­rao s tek­s­to­vi­ma koje sam skup­ljao kroz život čita­ju­ći, a ima tu i malo ilus­tra­ci­je. Svaka teto­va­ža ima veli­ku sim­bo­li­ku i sve su lije­pe uspo­me­ne. Ja tije­lo, kao i život, vidim kao sli­kar­sko plat­no. Kroz nje­ga se želim izra­zi­ti auten­tič­no kao što to radim i sa svo­jim osta­lim dje­li­ma. Danas već zbog svih teto­va­ža popri­mam neo­bi­čan auten­ti­čan izgled i moram priz­na­ti da sam s teto­va­ža­ma sebi puno ljep­ši nego bez. Siguran sam da mi se ta lju­bav pre­ma teto­vi­ra­nju nikad neće uga­si­ti, naprotiv.

„Prigrliti život i zem­lju po kojoj hoda­mo“ – zapi­sa­la sam si tu tvo­ju misao iz jed­nog videa… 

- Da, to sam ja. To je jed­na od mojih 23 moti­va­cij­skih uzre­či­ca, uvi­jek sam sve per­ci­pi­rao s opti­mis­tič­ne stra­ne, pa tako i samo svo­je pos­to­ja­nje. Volim lju­di­ma uvi­jek nagla­si­ti činje­ni­cu da je naj­lak­še pri­gr­li­ti život i zem­lju po kojoj hoda­mo i jed­nos­tav­no – biti tu srcem, a ne umom. Ja sam kroz život uvi­jek bio vođen više srcem, pa pri­čam iz vlas­ti­tog iskustva.

Osim umjet­ni­kom, dek­la­ri­raš se i sanja­rom. O čemu sanja­riš u pos­ljed­nje vri­je­me, što planiraš?

- Kad me pita­te za buduć­nost – pred vra­ti­ma nam je 2023., a to je narav­no za mene veli­ka stvar s obzi­rom na broj 23. U ovoj godi­ni imam još par pho­to­sho­otin­ga, par per­for­man­sa i onda zad­nje pri­pre­me za 2023.. Sljedeće godi­ne imam u pla­nu, osim „Izgubljenog Miraza 9“, obja­vi­ti knji­gu poezi­je „Crno Žuti Svijet“. Što se tiče per­for­man­sa i ples­nih nas­tu­pa toga uvi­jek ima, a već sad sam pozvan u Crnu Goru povo­dom jed­nog fes­ti­va­la, tako da će biti još među­na­rod­nih  kre­ativ­nih nas­tu­pa. Trenutno u Istri naj­vi­še sura­đu­jem s jed­nim mla­dim umjet­ni­kom, Falcom, s kojim se baš lije­po kre­ativ­no i frek­ven­cij­ski razu­mi­jem. Spremamo dos­ta toga, ali još ništa službeno.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

• (Ne)vidljivi – mladi u kulturi
• Petar Dugandžić