Iskreno, Franca i Petra

Pulski fokus: Premijera predstave „Francamente“ Petre B. Blašković u Istarskom narodnom kazalištu

Tekst Daniela KNAPIĆ i Paola ALBERTINI • Fotografije Karlo ČARGONJA iz arhive INK-a

20.02.2023.

• Francamente, me ne infischo… no stago zitta. Se no la vita, dise me – che senso la ga? •

• „Francamente“ – svo­ju pred­sta­vu – hom­ma­ge za veli­ku glu­mi­cu Francu Rame pri­go­dom 10. obljet­ni­ce nje­ne smr­ti, pre­mi­jer­no je izve­la prva­ki­nja osječ­kog HNK, Puležanka Petra B. Blašković u petak, 17. velja­če u Istarskom narod­nom kaza­li­štu – Gradskom kaza­li­štu Pula, a riječ je o kopro­duk­ci­ji sa Zajednicom Talijana Pula.

Franca je, zajed­no sa supru­gom, Dariom Foom, deset­lje­ći­ma bila naj­s­naž­ni­ji sati­rič­ni glas Italije, uvi­jek se beskom­pro­mis­no ruga­ju­ći „moći“ napu­ha­nih veli­či­na i zala­žu­ći se za dos­to­jans­tvo rad­niš­tva, žena i svih potla­če­nih i ugro­že­nih sku­pi­na u zem­lji. Svoj su rad teme­lji­li na boga­toj tra­di­ci­ji sred­nje­vje­kov­nih lakr­di­ja­ša i far­si Commedie del­l’ar­te (Rame potje­če iz obi­te­lji s višes­to­ljet­nom tra­di­ci­jom putu­ju­ćih glu­ma­ca i već kao beba od sedam dana sudje­lo­va­la je u svo­joj prvoj pred­sta­vi). Politički anga­ži­ra­nim pred­sta­va­ma neumor­no su ismi­ja­va­li sva­ku prljav­šti­nu koju bi detek­ti­ra­li u tali­jan­skom druš­tvu. Zbog toga 17 godi­na nisu ima­li pris­tup naci­onal­noj tele­vi­zi­ji i doži­vje­li su mno­ge dru­ge cen­zu­re i nevo­lje u reži­ji nenak­lo­nje­nih im reži­ma. Doznavši 1997. da mu je dodi­je­lje­na Nobelova nagra­da za knji­žev­nos­ti, Fo je odmah nagla­sio kako su je on i supru­ga zas­lu­ži­li zajed­no. Također, prvi citat kojim pred­sta­va poči­nje je nje­gov: „Publika je uvi­jek bila naš naj­v­rjed­ni­ji suradnik“.

(Još) uvijek aktualni problemi žena u društvu

Jednakim žarom kojim se Rame bori­la za pra­va, Blašković igra u ovoj pred­sta­vi koja je bru­tal­no iskre­na, vrlo dir­lji­va, ali neri­jet­ko i jako duho­vi­ta. Blašković je ovom pred­sta­vom na sce­nu vra­ti­la neke od Raminih autor­skih tek­s­to­va napi­sa­nih s mužem Dariom Foom te pri­ča pri­ču jed­nog živo­ta posve­će­nog dos­to­jans­tvu žena.

Petra u pred­sta­vu ula­zi spu­šta­ju­ći se ste­pe­ni­ca­ma gle­da­li­šta i pje­va­ju­ći „Bella ciao“, u čemu joj se publi­ka na njen poti­caj pri­klju­ču­je. Nakon svog uvod­nog pro­miš­lja­nja o vri­jed­nos­ti druš­tve­no anga­ži­ra­nog kaza­li­šta i Molijerovog cita­ta o tome kako nam smi­jeh otva­ra mozak i u nje­ga začav­la ide­je koje se kroz smi­jeh lak­še usva­ja­ju, Petra je publi­ci pože­lje­la da se kući vra­te nasmi­ja­no začav­la­ni, te kre­nu­la u inter­pre­ta­ci­ju frag­me­na­ta biogra­fi­je France Rame iz dvi­je knji­ge koje je ova napi­sa­la zajed­no sa supru­gom („Una vita al’in­prov­vi­sa“ i „Tutta casa, let­to e chi­esa e altre storie“).

Nižu se tako sli­ke Francinog dje­tinj­stva i odras­ta­nja u obi­te­lji kaza­li­šta­ra­ca i lut­ka­ra, pre­ko film­skih poče­ta­ka i susre­ta na jed­nom setu s Dariom 1951. godi­ne, kada poči­nje nji­ho­va lju­bav­na i inten­ziv­no kre­ativ­na umjet­nič­ka veza koja je potra­ja­la sve do nje­ne smr­ti 2013. godi­ne. Uz osta­lo Petra u pred­sta­vi nabra­ja i impo­zant­nu lis­tu nji­ho­vih zajed­nič­kih, umjet­nič­kih i poli­tič­kih postignuća.

Gotovo je potres­no koli­ko su doga­đa­ji iz Raminog živo­ta izne­se­ni u pred­sta­vi i danas čes­to veli­ki pro­ble­mi u druš­tvu – žene su još uvi­jek pla­će­ne manje za iste pos­lo­ve nego muškar­ci, potla­če­ne u svo­joj ulo­zi kuća­ni­ca, čes­to zlos­tav­lja­ne i zaki­nu­te za neka od osnov­nih pra­va poput slo­bo­de govo­ra. Kad pro­go­va­ra o abor­tu­su ili silo­va­nju Blašković je ite­ka­ko uvjer­lji­vo pri­ka­zu­je te tra­ume, no kad govo­ri o odras­ta­nju žena, prvoj mens­tru­aci­ji ili pak maj­čins­tvu – Blašković je urne­bes­no smi­ješ­na. I možda je upra­vo tu sva moć i slo­je­vi­tost pred­sta­ve čije i ime Francamente nago­vješ­ću­je da će se o sve­mu govo­ri­ti iskreno.

U predstavu utkano i očuvanje kulturne baštine

Kako su i Rame i Fo u svo­jim upri­zo­re­nji­ma čes­to koris­ti­li dija­lek­te, cije­la je pred­sta­va sjaj­no pre­ve­de­na na melo­di­čan istro­ve­net­ski i istri­ot­ski, a titlo­vi s hrvat­skim pri­je­vo­dom pos­tav­lje­ni su ispred pozor­ni­ce. Petrina izved­ba je maj­stor­ska –teč­na, duho­vi­ta, snaž­na i stras­tve­na a isto­vre­me­no topla i doma­ća – razot­kri­va­ju­ći ujed­no i svu lje­po­tu i raskoš tih idi­oma koji su od nedav­no na UNESCO lis­ti svjet­ske bašti­ne. To i ne čudi od neko­ga tko je odras­tao pod okri­ljem Francija Blaškovića i Arinke Šegando, slu­ša­ju­ći čudes­nu istar­sku mišan­cu svo­jih rodi­te­lja čije jav­no dje­lo­va­nje i opre­dje­lje­nja jako pod­sje­ća­ju na ona slav­nog tali­jan­skog para. U nekih sat i pol koli­ko „Francamente“ tra­je, ona publi­ku drži u naši­lje­noj pozor­nos­ti, uspješ­no sažev­ši život­ni put i pre­ni­jev­ši žes­to­ku žen­sku ener­gi­ju France Rame, zači­niv­ši sve i son­go­vi­ma iz Rame/Fo predstava.

Gradacija u pred­sta­vi ide od pri­ča iz dje­tinj­stva i šalji­vih brač­nih dogo­dov­šti­na ispri­ča­nih iz žen­skog kuta, pre­ko sati­rič­kih i poli­tič­ki vrlo arti­ku­li­ra­nih frag­me­na­ta, femi­nis­tič­kih sprd­nji na patri­jar­hal­ni i kato­li­ban­ski ustroj Italije nje­nog vre­me­na, osob­nih pri­ča o abor­tu­su, sudje­lo­va­nju na demons­tra­ci­ja­ma ili o tome kako je Fo pos­tao prvi kaza­li­šta­rac pri­ve­den sa pozor­ni­ce (tik pred poče­tak pred­sta­ve koje su se vlas­ti boja­le pri­je nego je i izve­de­na), pa sve do jed­nog vrlo potres­nog i hra­brog tek­s­ta – Francinog iskus­tva silo­va­nja ispri­ča­nog kroz mis­li koje su joj se tije­kom i nakon samog čina roji­le glavom.

Dokumentarno biograf­ska pred­sta­va sadr­ži upra­vo onu žen­sku kom­po­nen­tu i tema­ti­ku veza­nu uz polo­žaj žene u druš­tvu o kojem je Rame uvi­jek govo­ri­la, glu­mi­la, pisa­la. Tako i Blašković o istim tema­ma pro­go­va­ra glu­mom, ple­som i pje­smom, a u pred­sta­vi je isko­ris­ti­la i svo­je zna­nje lut­kar­stva te u jed­nom dje­lu koris­ti i marionetu.

Potresna, ali i duhovita predstava

No isto tako, da ne bi u živo­tu sve bilo samo crno, i ovdje je Blašković poka­za­la kako se pone­kad i (iako teškoj) situ­aci­ji u kojoj se nala­zi­mo tre­ba­mo jed­nos­tav­no – smi­ja­ti. Predstava je dina­mič­na, brzo se izmje­nju­ju sce­ne i pri­če koji­ma se auto­ri­ca bavi, uz impre­siv­nu glaz­bu i daka­ko, glu­mu. Naime, Petra Blašković eks­pre­siv­no i vje­ro­dos­toj­no igra ulo­gu žene, koja je nekad mila i dra­ga, ali kad tre­ba ite­ka­ko bor­be­na i snaž­na te pri­je sve­ga iskre­na i otvo­re­na. Neke od tema kojih se dotak­la i danas su, na žalost, tabui. Progovorivši o tome, Blašković je zapra­vo kre­nu­la sto­pa­ma France Rame te poka­za­la da i sama ima tu akti­vis­tič­ku crtu, bor­be­nost i žar za prav­dom, a sve kroz tu lju­bav koja im je zajed­nič­ka – kazalište.

Kao što smo već i nave­li pred­sta­va je nas­lov­lje­na Francamente ne samo zbog ime­na umjet­ni­ce, nego i izra­za „iskre­no“, kojim se u nje­nom zad­njem seg­men­tu – pismu ostav­ke France Rame na mjes­to u tali­jan­skom Senatu – ona „fran­ca­men­te“, bez zadr­ški, osvr­će na sta­nje u zem­lji zbog kojeg odbi­ja dalje sudje­lo­va­ti u kri­mi­nal­noj vlas­ti. Također, jedan od son­go­va u pred­sta­vi kaže nešto što dobro saži­ma život­ni cre­do tan­de­ma Rame/Fo: “Francamente, me ne infis­c­ho… no sta­go zit­ta. Se no la vita, dise me – che sen­so la ga?“

Foovim rije­či­ma: „Kazalište, lite­ra­tu­ra, bilo koji umjet­nič­ki iskaz koji ne govo­ri o svom vre­me­nu nije rele­van­tan. Naše je kaza­li­šte uvi­jek bilo poli­tič­ka bit­ka s pozor­ni­ce. Komedija omo­gu­ću­je subver­zi­ju pos­to­je­ćeg sta­nja stva­ri i sati­ru se može svug­dje pro­na­ći, a lju­di koji je ne vole su mrtvi.“

Iako je dois­ta straš­no kad shva­ti­mo da se neke stva­ri kad je polo­žaj žena u druš­tvu ne mije­nja­ju, dois­ta je pohval­no da se o nji­ma – poseb­no ova­ko iskre­no i glas­no – i dalje upor­no govo­ri. Publika je glu­mi­cu nagra­di­la plje­skom izme­đu sce­na, dvo­ra­nom se čes­to orio smi­jeh, a na kra­ju je nagra­đe­na dugim apla­uzom što samo doka­zu­je koli­ko je važ­no bavi­ti se anga­ži­ra­nim kazalištem.

Uz sve pohva­le na izved­bi, reži­ji i pri­je­vo­du na istro­ve­net­ski Petri B. Blašković (a za one na istri­ot­ski Claudiu Grpcu), istak­nu­ti valja i vri­je­dan dopri­nos osta­lih surad­ni­ka na pro­jek­tu – sce­no­gra­fi­ju Stefana Katunara, glaz­bu Andreja Pezića, kos­ti­mo­gra­fi­ju Desanke Janković, te obli­ko­va­te­lja svje­tla Daria Družetu. „Francamente“ se u INK repriz­no može pogle­da­ti i u pone­dje­ljak, 20. velja­če u 19.30 sati.