(Ne)vidljivi – mladi u kulturi: Razgovor s kustosicom i edukatoricom Elenom Apostolovski

• Umjetnost vidim kao medij koji utjelovljuje namjeru • Moja je namjera zagovarati aktivnu promjenu, koju prije svega potenciram nastojeći osnaživati povezanost između ljudi • Smatram da je svaki nedostatak akcije akcija sama po sebi i mislim da je bitno izgraditi društvo solidarnosti, u kojem ne zanemarujemo supostojanje •

 

• Pulska umjet­ni­ca Elena Apostolovski pos­ljed­njih godi­na živi na rela­ci­ji Nizozemska – Hrvatska i dje­lu­je kao neza­vis­na kus­to­si­ca i edu­ka­to­ri­ca u podru­čju suvre­me­no-umjet­nič­ke kri­tič­ke prak­se. Diplomirala je i magis­tri­ra­la na Akademiji pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti pri riječ­kom Sveučilištu i s 28 godi­na za sobom već ima impre­si­van popis reali­zi­ra­nih projekata.

U Nizozemsku sam se pre­se­li­la – pri­ča nam Elena – ili bolje dje­lo­mič­no pre­se­li­la, jer zad­nje dvi­je godi­ne putu­jem izme­đu te zem­lje i našeg Mediterana. Trenutno sam smje­šte­na u Den Haagu iako radim i u Rijeci, a nas­to­jim sve češ­će radi­ti i u Puli i dru­gim gra­do­vi­ma kod nas, sma­tram da imam puno za dati mla­di­ma koji odras­ta­ju na našim područjima.

Primjećuješ li neke raz­li­ke u odno­su na Hrvatsku?

- Razlika je u men­ta­li­te­tu koji ovdje tek upoz­na­jem, Nizozemska je zem­lja prak­tič­nih lju­di gdje je stu­panj indi­vi­du­al­nos­ti obli­ko­vao poje­din­ce dru­ga­či­je od naše kole­gi­jal­nos­ti i topli­ne. Mi smo i dalje u nekoj među­ovis­nos­ti koju ja volim. Osim toga, viši je stan­dard nego kod nas i to je oči­gled­no u obi­lju koje je dos­tup­no većem dije­lu druš­tva, a pos­tav­lja dru­ga­či­je sta­vo­ve pre­ma svi­je­tu. Okruženje u podru­čju kul­tu­re i umjet­nos­ti je inter­na­ci­onal­no, što otva­ra moguć­nos­ti inter­kul­tu­ral­ne razmjene.

Kako si odlu­či­la oti­ći u Nizozemsku?

- Nakon stu­di­ja, tije­kom kojeg sam radi­la kao vodi­te­lji­ca-kus­to­si­ca gale­ri­je Studentskog Kulturnog Centra Sveučilišta u Rijeci, te reali­zi­ra­la veći broj edu­ka­cij­skih i kus­to­skih pro­je­ka­ta, iz zna­ti­že­lje sam otiš­la na Erasmus struč­nu prak­su u Nizozemsku i nepla­ni­ra­no osta­la dulje. Iako sva­ki dan raz­miš­ljam o sun­cu i moru, zado­volj­na sam što radim i u Nizozemskoj i u Hrvatskoj. Već kao stu­den­ti­ca stje­ca­la sam raz­no­li­ko rad­no iskus­tvo u kul­tu­ri, zahva­lju­ju­ći moguć­nos­ti­ma van­nas­tav­nog i prak­tič­nog obra­zo­va­nja koje nudi riječ­ko Sveučilište i SKC, osla­nja­ju­ći se na rad poseb­no moti­vi­ra­nih edu­ka­to­ri­ca i surad­ni­ka sve­uči­li­šta – Maše Drndić, Jane Ažić, Petre Mrša, Igora Eškinje, Inge Fulepp kao i riječ­ki MMSU te udru­ga Drugo More. Erasmus prak­su sam odra­di­la u umjet­nič­kom pros­to­ru 1646 u Hagu, spe­ci­fič­nom po pro­gra­mu bazi­ra­nom na solo izlož­ba­ma koje čita­vi pros­tor pri­la­go­đa­va­ju potre­ba­ma umjet­nič­kog rada (boja zido­va, pokriv i boja poda, orga­ni­za­ci­ja pre­gra­da u pros­to­ru, svje­tlo, zvuk, itd).

Možeš li uspo­re­di­ti odnos pre­ma umjet­nos­ti, poseb­no mla­dim umjet­ni­ci­ma, u Nizozemskoj i Hrvatskoj?

- Mladi umjet­ni­ci u Nizozemskoj ima­ju puno pri­li­ka koje pot­po­ma­žu nji­hov start. Ne bih htje­la komen­ti­ra­ti nešto što nedo­volj­no poz­na­jem, ali gene­ral­no pri­mje­ću­jem da se viši stan­dard odra­ža­va na sve ele­men­te reali­za­ci­je umjet­nič­kog rada – pro­duk­ci­ju, pre­zen­ta­cij­ske moguć­nos­ti, odnos rad­ne sna­ge i koli­či­ne pos­la u svim dije­lo­vi­ma pro­ce­sa. Neupitno je da je stu­panj kre­ativ­nos­ti jed­nak kod nas i u cije­lom svi­je­tu. Međutim, ovdje upoz­na­jem obi­lje fon­do­va koji podr­ža­va­ju i omo­gu­ća­va­ju rad. Umjetnicima i kus­to­si­ma su dos­tup­na obil­na sred­stva za pro­ved­bu istra­ži­va­nja, pro­duk­ci­ju umjet­nič­kog rada ili izlož­bi, rad­ni pros­tor i dru­go. S dru­ge stra­ne, svi­jet kul­tu­re na mno­go mjes­ta teži komer­ci­jal­nom, saj­mo­vi i gale­rij­ske struk­tu­re unu­tar kojih je este­ti­ka čes­to plit­ka i bez stvar­ne druš­tve­no rele­vant­ne kom­po­nen­te, a osim toga umjet­ni­ke se nas­to­ji pre­tvo­ri­ti u podu­zet­ni­ke logi­kom rada. Freelance struk­tu­ra rada stav­lja veli­ku odgo­vor­nost na jedin­ku koja je odvo­je­na, povre­me­no pri­pa­da kolek­ti­vu s kojim dije­li okol­nos­ti ili cilj, ukla­pa se u raz­ne ras­cjep­ka­ne gru­pe s koji­ma se pri­vre­me­no susre­će na pone­koj dodir­noj toč­ki, kroz surad­nju na pro­jek­tu, dije­lje­nje sta­na­ri­ne život­nog ili rad­nog pros­to­ra. Ipak, što sam duže ovdje i odno­si koje stva­ram se pro­dub­lju­ju, pro­na­la­zim pros­tor podr­ške s lju­di­ma s koji­ma sura­đu­jem i dru­gim prijateljstvima.

Trenutno si opet u Den Haagu, čime se ovih dana baviš?

- Radim kao pro­du­cen­ti­ca u orga­ni­za­ci­ji Instrument Inventors Initiative (iii) u Hagu. To je umjet­nič­ka plat­for­ma, kul­tur­ni inku­ba­tor i agen­ci­ja koja podr­ža­va nove inter­dis­ci­pli­nar­ne prak­se koje pove­zu­ju per­for­mans, teh­no­lo­gi­ju i ljud­ska osje­ti­la. Kroz pro­tek­lih 10 godi­na rada ostva­ri­li su zna­čaj­ni dopri­nos kul­tur­noj sce­ni i otvo­ri­li pri­li­ke veli­kom bro­ju umjet­ni­ca i umjetnika.

 

Osim toga, dje­lu­jem kao neza­vis­na kus­to­si­ca, sura­đu­ju­ći s broj­nim orga­ni­za­ci­ja­ma. Studio dije­lim unu­tar kolek­ti­va Touchy u Haagu, koji okup­lja istra­ži­va­če i inter­dis­ci­pli­nar­ne kre­ativ­ce koji pro­vo­ci­ra­ju usta­lje­ne pre­dra­su­de, bave­ći se „osjet­lji­vim“ tema­ma. Zadnja izlož­ba koju sam u Haagu kus­to­ski odra­di­la bila je  „What the Swans are twit­te­ring abo­ut in the river­bed“ (O čemu cvr­ku­ću labu­do­vi u riječ­nom kori­tu). Održana je u velja­či u umjet­nič­kom pros­to­ru Trixie, smje­šte­nom u red-lig­ht čet­vr­ti u Hagu, a okup­lja sedam umjet­ni­ka koji svo­jim radom pro­ma­tra­ju sus­ta­ve moći ras­pros­tra­nje­ne u digi­tal­nim medi­ji­ma koji dis­ci­pli­ni­ra­ju tije­lo. Katayoon Barzegar, Valerio Conti, Cristina Lavosi, Eilit Marom, Sidney Mullis, Valentino Russo, Julia Sterre Schmitz u svo­jim rado­vi­ma ispi­tu­ju suvre­me­ne per­cep­ci­je tje­les­nos­ti koje impli­ci­ra­ju ritu­ale intim­nos­ti. Izložbeni nara­tiv pro­pi­tu­je u kak­va je tije­la digi­tal­no okru­že­nje, u kojem lju­di raz­mje­nju­ju njež­nos­ti i novac u obli­ku poda­ta­ka, mode­li­ra­lo svo­je sta­nov­ni­ke i kak­va je nji­ho­va spo­sob­nost suosje­ća­nja. Program je zaokru­žen per­for­ma­tiv­nim raz­go­vo­ri­ma s umjet­ni­ci­ma koji su se odr­ža­li u hibrid­nom for­ma­tu – u izlož­be­nom pros­to­ru i isto­vre­me­no onli­ne. Trenutno radi­mo na tome da ova izlož­ba dalje putuje.

Surađuješ i s mno­gim dru­gim ins­ti­tu­ci­ja­ma, udru­ga­ma i samos­tal­nim umjet­ni­ci­ma, a poma­lo si i novinarka…

- Kustoski pro­gra­mi koje pro­vo­dim pro­tek­lih godi­na nas­ta­ju u surad­nji sa gale­ri­jom Trixie The Hague, ali i spo­me­nu­tom gale­ri­jom 1646 u Hagu (u surad­nji s udru­gom Drugo more pred­sta­vi­li smo pro­gram „All My Friends are Phones And Tablets“ tj. „U druš­tvu tele­fo­na i table­ta“, u Rijeci), riječ­kim Festivalom STIFF, Rijekom 2020 Europskom pri­jes­tol­ni­com kul­tu­re, SKC-om Sveučilišta u Rijeci, Centrom Kulture na Pešćenici KNAP, s HUIU u Puli…  Od nedav­no bli­sko sura­đu­jem i sa Dorom Brkarić, našom umjet­ni­com koja se bavi suvre­me­nim ple­som i novim medi­ji­ma. U pro­sin­cu proš­le godi­ne pre­mi­jer­no smo pred­sta­vi­le nje­zin inte­rak­tiv­ni rad „Striptease“, koji u cen­tar smje­šta odnos publi­ke i per­for­me­ra, ostva­ren u fizič­kom pros­to­ru pro­du­že­nom u digi­tal­ni medij. Rad pro­iz­la­zi iz želje za suro­vim ogo­lje­njem inti­me te suprot­stav­lja­njem otu­đe­nju koje name­ću uvje­ti živo­ta i rada u pre­kar­nom svi­je­tu umjet­nos­ti i neo­li­be­ral­nog kapi­ta­liz­ma, gdje su intim­ni i druš­tve­ni odno­si opte­re­će­ni samo­re­pre­zen­ta­ci­jom, ambi­ci­jom i vanj­skom pro­cje­nom. „Striptease“ prko­si izo­la­ci­ji poje­din­ca, pre­ru­še­noj u ilu­zi­ju pri­sut­nos­ti na druš­tve­nim plat­for­ma­ma. Snimka koja nas­ta­je uži­vo pre­no­si se na ekra­ne mobi­te­la posje­ti­te­lja koji u zamra­če­nom pros­to­ru, osvjet­lja­va­ju­ći vlas­ti­ta lica mobi­te­li­ma, pos­ta­ju tihi izvođači.

Rad je pri­ka­zan u sklo­pu mani­fes­ta­ci­je „Crta za bes­kraj“ kul­tur­nog cen­tra Knap, koji su pokre­nu­le kus­to­si­ce Ivana Meštrov i Morana Foretić. O „Crti za bes­kraj“ napi­sa­la sam i svoj prvi osvrt, za radij­sku emi­si­ju „Triptih“ Eveline Turković pri HRT‑u. Pisanjem izvje­šta­ja i kri­ti­ka sam se poče­la bavi­ti kad sam doš­la u Nizozemsku, jer je bilo lak­še od uspos­tav­lja­nja odno­sa za reali­zi­ra­nje kus­to­skih pro­gra­ma, i svi­đa mi se lako­ća koju taj pris­tup medi­ja­ci­ji donosi.

Dakle, nisi pres­ta­la ni s pos­lov­nim surad­nja­ma u Hrvatskoj, od kojih si neke zapo­če­la još kao studentica…

- Da, npr. kus­to­si­ca sam i men­to­ri­ca poprat­nog izlož­be­nog pro­gra­ma Međunarodnog Studentskog Festivala STIFF, u orga­ni­za­ci­ji udru­ge Filmaktiv i Studentskog Kulturnog Centra. Međunarodni stu­dent­ski film­ski fes­ti­val poti­če raz­mje­nu ide­ja i pre­ko­gra­nič­nu surad­nju u podru­čju fil­ma, videa i ani­ma­ci­je, a posve­ćen je pro­mo­ci­ji stu­dent­skih film­skih rado­va i osna­ži­va­nju film­ske i video pro­duk­ci­je u Hrvatskoj i u regi­ji. Osmislila ga je, deset godi­na una­zad, umjet­nič­ka direk­to­ri­ca, naša fil­ma­ši­ca Maša Drndić, koja me 2019. pozva­la da budem kus­to­si­ca poprat­ne izlož­be GIF-ani­ma­ci­ja „At Once“. Tada smo uz mul­ti­me­dij­skog umjet­ni­ka Damjana Šporčića, kul­tu­ro­lo­gi­nju Petru Čargonju i stu­den­te riječ­kog Sveučilišta u pros­to­ru Galerije SKC kre­ira­li kore­ogra­fi­ju GIF ani­ma­ci­ja umjet­ni­ka iz cije­log svijeta.

 

Od tada sva­ki poprat­ni pro­gram fes­ti­va­la pri­la­go­đa­va­mo godiš­njoj temi, u medi­ju i for­mi. Recimo pro­tek­le je godi­ne tema film­skog fes­ti­va­la bila igra, pa je izlož­ba „All GAME no PLAY“ pozva­la na akci­ju – inte­rak­ci­ju s rado­vi­ma, ali i shva­ća­nje vlas­ti­te odgo­vor­nos­ti u svi­je­tu. Izložbeni pro­gram okup­lja među­na­rod­ne audi­ovi­zu­al­ne umjet­ni­ke svih gene­ra­ci­ja i obu­hva­ća mul­ti­me­di­jal­ne izlož­be i par­ti­ci­pa­tiv­ne pro­gra­me. Popratni pro­gram se reali­zi­ra kroz  „Paspartu“, pose­ban edu­ka­tiv­ni pro­gram STIFF‑a nami­je­njen stu­den­ti­ma Sveučilišta u Rijeci, koji aktiv­no dopri­no­se pro­duk­ci­ji, stje­ču­ći tako prak­tič­na zna­nja iz pro­duk­ci­je u kul­tu­ri. Kao medi­ja­to­ri­ca nas­to­jim s nji­ma pro­pi­ti­va­ti rela­ci­ju druš­tve­ne stvar­nos­ti, umjet­nič­kog dje­la i publi­ke, te afir­mi­ra­ti iskus­tvo umjet­nos­ti kao fizič­ko iskus­tvo tije­la u prostoru.

Pripremaš se i za ovo­go­diš­nji STIFF, koje će to biti po redu? 

- Deseti! Tema je sto­ga – Desetljeće. Program pozi­va na sagle­da­va­nje druš­tve­ne zbi­lje u svi­je­tu kroz čitav peri­od odras­ta­nja fes­ti­va­la te kako se to odra­ža­va na današ­nji­cu. Koje su to pro­mje­ne koje su se dogo­di­le u pro­tek­lih deset godi­na, te kako su se infil­tri­ra­le i tran­sfor­mi­ra­le sva­kod­nev­ni život? Trenutno su otvo­re­ni poziv za fil­mo­ve (film­ski pro­gram fes­ti­va­la) i poziv za umjet­nič­ke rado­ve (poprat­ni izlož­be­ni pro­gram). Oba je mogu­će pro­na­ći na web stra­ni­ca­ma STIFF‑a.

Nastavljam i surad­nju s riječ­kom udru­gom Drugo More. Još od ranih 2000-ih to je izva­nins­ti­tu­ci­onal­ni pros­tor za nova razu­mi­je­va­nja svi­je­ta i teh­no­lo­gi­je, ali i kul­tur­ne poli­ti­ke. Kao bitan akter u regi­ji oni se osvr­ću na zbi­va­nja u svi­je­tu i doma­ću situ­aci­ju. Dovode umjet­ni­ke i mis­li­oce koji otva­ra­ju pita­nja i upu­ću­ju na okol­nos­ti poli­tič­ke, eko­nom­ske i teh­no­lo­ške zbi­lje kroz ino­va­tiv­ne izlož­be­ne i diskur­ziv­ne programe.

 

U sklo­pu pro­gra­ma Drugog Mora od 2021. zajed­no s Petrom Čargonjom pro­vo­dim „Gledanje Naglavačke“, edu­ka­ci­ju za mla­de koji kroz izra­du autor­skog rada raz­ma­tra­ju druš­tve­nu stvar­nost. Vodeći se ide­jom „pri­vat­no je poli­tič­ko“, pro­gram je usmje­ren ponaj­vi­še na dob­nu sku­pi­nu 17 – 21, koju pozi­va na pro­miš­lja­nje vlas­ti­te situ­aci­je u svi­je­tu. Kroz tro­mje­seč­nu edu­ka­ci­ju polaz­ni­ce i polaz­ni­ci susre­ću se s teorij­skim per­s­pek­ti­va­ma i prak­tič­nim zada­ci­ma, te kroz grup­ni pro­ces raz­mje­ne i razvoj samos­tal­nog umjet­nič­kog rada uče kri­tič­ki sagle­da­ti druš­tve­nu stvar­nost. Svaki se pro­gram zaokru­žu­je izlož­bom ostva­re­nih rado­va, a sva­ki poje­di­ni cik­lus temat­ski odgo­va­ra inte­re­si­ma gru­pe. Npr. izlož­bom ‘Ne damo vam sve’ 2021. usmje­ri­le smo se na pre­ro­ga­tiv pro­duk­tiv­nos­ti i kri­ti­ku škol­skog sis­te­ma, a i svi­je­ta rada koji mu sli­je­di, pola­ze­ći od osje­ća­ja stre­sa koji su polaz­ni­ci i polaz­ni­ce pre­poz­na­li kao zajed­nič­ki. Izložbom „Ide, ide iden­ti­tet“ 2022. bavi­le smo se iden­ti­te­tom i kri­ti­kom indi­vi­du­aliz­ma, pro­miš­lja­ju­ći per­for­mans kao medij, ali i sta­nje tije­la u druš­tvu. Ovogodišnje izda­nje bavit će se fik­ci­jom kao meto­dom gene­ri­ra­nja stvar­nos­ti, tj. zamiš­lja­njem buduć­nos­ti i tak­ti­ka za ome­ta­nje usta­lje­nog. Suradnica Petra Čargonja zavr­ši­la je kul­tur­ne stu­di­je, pjes­ni­ki­nja je i kul­tur­na rad­ni­ca koja radi u Udruzi za ljud­ska pra­va i gra­đan­sku par­ti­ci­pa­ci­ju PARITER u Rijeci. Zajedno dje­lu­je­mo kao ini­ci­ja­ti­va „Spačke“, te orga­ni­zi­ra­mo ovaj i dru­ge pro­gra­me koji sa femi­nis­tič­kog sta­ja­li­šta pro­pi­tu­ju zna­nja i konvencije.

Kroz svoj rad prov­la­čiš razi­gra­nost i humor svoj­stven mla­di­ma, ali i auto-iro­nič­nost i pro­miš­lja­nje svr­ho­vi­tos­ti svo­je diplo­mom pot­vr­đe­ne „pozi­ci­je“ umjet­ni­ka… Tvoj men­tor Hrvoje Urumović je u videu s tvo­je diplom­ske izlož­be nagla­sio kako si bila neo­bič­na stu­den­ti­ca i u svim si svo­jim rado­vi­ma ispre­pli­ta­la umjet­nost i druš­tve­ni akti­vi­zam. Vidiš li svr­hu svog umjet­nič­kog rada u podr­š­ci har­mo­nič­ni­jim odno­si­ma i ras­tu soli­dar­nos­ti u lokal­nim zajednicama? 

- Da! Odrasla sam u okru­že­nju u kojem su soli­dar­nost i akti­vi­zam bili pod­lo­ga dje­lo­va­nju. Umjetnost vidim kao medij koji utje­lov­lju­je namje­ru. Moja je namje­ra zago­va­ra­ti aktiv­nu pro­mje­nu, koju pri­je sve­ga poten­ci­ram nas­to­je­ći osna­ži­va­ti pove­za­nost izme­đu ljudi.

Smatram da je sva­ki nedos­ta­tak akci­je akci­ja sama po sebi i mis­lim da je bit­no izgra­di­ti druš­tvo soli­dar­nos­ti, u kojem ne zane­ma­ru­je­mo su-pos­to­ja­nje. Osim toga sma­tram da je potreb­no uvi­dje­ti da su i dru­gi lju­di jed­na­ko ranji­vi kao što se sva­ko od nas osje­ća i uspos­ta­vi­ti među­pros­tor pošto­va­nja, te i od struk­tu­ra moći zah­ti­je­va­ti isto. Istovremeno, važ­no je osvi­jes­ti­ti da raz­ne kul­tur­ne i intim­ne poza­di­ne rezul­ti­ra­ju plu­ral­noš­ću real­nos­ti koje se simul­ta­no odvi­ja­ju u našem multiverzumu.

 

Kustoski rad me pokre­će, vese­li me i bit­no mi je radi­ti s lju­di­ma čiji rad cije­nim, raz­go­va­ra­ti o moti­va­ci­ji i pro­na­la­zi­ti su-odno­se izme­đu druš­tve­ne stvar­nos­ti, umjet­nič­kog rada i pre­zen­ta­cij­skog tre­nut­ka. Bitno mi je razu­mje­ti lju­de sa koji­ma radim i uspos­ta­vi­ti iskren odnos. U zad­nje vri­je­me dos­ta radim s poje­di­nim umjet­ni­ci­ma, bilo na razvo­ju solo izlož­bi, artist sta­te­men­ta ili savje­to­va­nju oko umjet­nič­kih pro­je­ka­ta. Grupne izlož­be volim osmiš­lja­va­ti jer pro­iz­la­ze iz intu­itiv­nog pro­ce­sa u kojem nas­ta­je neko aso­ci­ja­tiv­no polje izme­đu radova.

Osim toga volim radi­ti kao edu­ka­to­ri­ca, tre­nut­no naj­vi­še s mla­di­ma, koje usmje­ra­vam na shva­ća­nje da svi­jet ne mora biti ovak­vim kak­vog smo napra­vi­li, da se može zamis­li­ti i izves­ti dru­ga­či­je. Nastojim ih potak­nu­ti na raz­ma­tra­nje emo­ci­ja i potre­ba kroz suvre­me­ne umjet­nič­ke prak­se, te nala­že­nje stra­te­gi­ja kako se pos­ta­vi­ti pre­ma oko­li­ni unu­tar koje okol­nos­ti čes­to nisu usmje­re­ne na dobro­bit lju­di nego zgr­ta­nje pro­fi­ta onih na pozi­ci­ja­ma moći.

Pritom se slu­žiš svim danas ras­po­lo­ži­vim umjet­nič­kim i teh­no­lo­škim moguć­nos­ti­ma, ali i pro­pi­tu­ješ ulo­gu teh­no­lo­gi­je, svih nje­nih dobrih, ali i poten­ci­jal­no jezi­vo loših stra­na, na koje nas upo­zo­ra­va npr. i seri­ja „Black mirror“…

- Mislim da nas „Black mir­ror“ više upo­zo­ra­va na ide­olo­šku tru­lež druš­tva, nego na teh­no­lo­gi­ju kao tak­vu. Tehnologija je pro­du­že­tak svi­je­ta u kojem živi­mo i odra­ža­va druš­tve­nu stvar­nost. Mislim da se puno poten­ci­ja­la smje­šta u elek­tro­nič­ki hori­zont našeg druš­tva, a da je slo­bo­da kre­ativ­ne mis­li u ispi­ti­va­nju namje­ra, moguć­nos­ti i odno­sa koje te teh­no­lo­gi­je pro­ji­ci­ra­ju; iza­zi­va­nju auto­ri­te­ta koji ih uspos­tav­lja­ju, kako i zašto oni odlu­ču­ju tko će se nji­ma koris­ti­ti i kako.

Fokus mog tre­nut­nog istra­ži­va­nja su među­ljud­ski odno­si u fizič­koj i digi­tal­noj sva­kod­nev­ni­ci obli­ko­va­noj domi­nant­nim ide­olo­gi­ja­ma, te sam usmje­re­na pro­na­la­že­nju stra­te­gi­ja suvre­me­ne umjet­nič­ke prak­se koje dopri­no­se osna­ži­va­nju zajed­niš­tva i ome­ta­nju konven­ci­ja. U radu čes­to pro­miš­ljam odnos digi­tal­nog i fizič­kog, seobu živo­ta i među­ljud­skih odno­sa u digi­tal­ne pros­to­re. Fizička mobil­nost koja je dos­tup­na ide zajed­no sa long-dis­tan­ce pri­ja­telj­stvi­ma i remo­te radom. Vezani smo za ekran u radu i dru­gim aspek­ti­ma sva­kod­nev­nog živo­ta. Digitalni medij pro­ši­ru­je tije­lo i omo­gu­ća­va iste­za­nje osje­ti­la, isto­vre­me­no ostav­lja­ju­ći tra­go­ve koje algo­rit­mi pri­kup­lja­ju, nad­gle­da­ju i odgo­va­ra­ju na naše ponašanje.

 

Digitalne plat­for­me mije­nja­ju per­cep­ci­ju tje­les­nos­ti te lju­di na nov način akti­vi­ra­ju vlas­ti­ta tije­la. Kritičko vizu­al­no stva­ra­laš­tvo se osvr­će na tupost koju dono­si pre­za­si­će­nost sli­ka­ma, npr. nasi­lja, i pro­pi­tu­je kako ti sadr­ža­ji mije­nja­ju per­cep­ci­ju tje­les­nos­ti. Prizemljenje i vjež­ba­nje opi­pa, per­cep­ci­je teži­ne i vlas­ti­tog (a time i tuđih) tije­la pos­ta­je nuž­no za zdrav život. Umjetnost pred­la­že stra­te­gi­je koje pozi­va­ju na vra­ća­nje u tije­lo i razi­gra­va­nje pokre­ta koje defi­ni­ra hoda­nje gra­dom, sje­de­nje za raču­na­lom i slično.

Kao pro­tu­te­žu pot­pu­nom ura­nja­nju u vir­tu­al­no suge­ri­raš razvi­ja­nje pove­za­nos­ti u lokal­nim, „sta­ro­mod­nim“, ljud­skim interakcijama? 

- Smatram da je potreb­no radi­ti na oču­va­nju ili uspos­tav­lja­nju zdra­vih među­ljud­skih odno­sa i vri­jed­nos­ti koje se mani­fes­ti­ra­ju i onli­ne i offli­ne. Osobno mis­lim da je pro­blem indi­vi­du­ali­zam, a ne teh­no­lo­gi­ja. Tehnologija sama po sebi je alat koji odlu­ču­je­mo koris­ti­ti na ove ili one nači­ne. Nepovoljna situ­aci­ja u kojoj živi­mo je kapi­ta­lis­tič­ki eko­nom­ski sus­tav koji pro­ši­ru­je rasko­rak izme­đu boga­tih i siro­maš­nih, a svo­ju logi­ku i vri­jed­nos­ti redis­tri­bu­ira i na osta­le aspek­te živo­ta – ne samo rad nego i pri­ja­telj­stva, slo­bod­no vri­je­me i osob­ne pri­ori­te­te, a defi­ni­ra i moguć­nost kre­ta­nja, obra­zo­va­nja i dru­ge sis­tem­ske okvire.

Vrlo je teško pro­mi­je­ni­ti osi kapi­ta­liz­ma, ali je mogu­će i nuž­no dje­lo­va­ti u bli­skom okru­že­nju. Zato sma­tram bit­nim vjež­ba­ti bli­skost u zajed­ni­ci i radi­ti na raz­bi­ja­nju pre­dra­su­da, stva­ra­ti odno­se koji su rav­no­prav­ni i pro­ti­ve se patri­jar­hal­nim i impe­ri­ja­lis­tič­kim vri­jed­nos­ti­ma, bilo da se koris­ti­mo suče­lji­ma teh­no­lo­gi­je ili se osla­nja­mo na fizič­ki kontakt.

O buduć­nos­ti suži­vo­ta u teh­no­lo­škom okru­že­nju može se izvu­ći više kon­tra­dik­tor­nih i jed­na­ko uvjer­lji­vih zaklju­ča­ka. Osobno mi je život jas­ni­ji dok pli­vam u moru, a sun­ce se lje­ska na povr­ši­ni, nego spe­ku­li­ra­ju­ći uz tipkovnicu!

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

• (Ne)vidljivi – mladi u kulturi
• Elena Apostolovski