Istarska svadba: spektakularna premijera u Istarskom narodnom kazalištu

Najnovija kopro­duk­ci­ja Istarskog narod­nog kaza­li­šta Gradskog kaza­li­šta Pula i Hrvatskog narod­nog kaza­li­šta Ivana pl. Zajca iz Rijeke dono­si na pozor­ni­cu melo­dič­nost Antonija Smareglije i magič­ni reali­zam Marina Blaževića.

Nije bilo boljeg nači­na za sve­ča­no otva­ra­nje obnov­lje­ne dvo­ra­ne Ciscutti INK‑a . Svečano otvo­re­nje, u subo­tu 4. svib­nja, ani­mi­ra­lo je Pulu umjet­nič­kim, ali i poli­tič­kim i ins­ti­tu­ci­onal­nim sadr­ža­ji­ma, uz nazoč­nost pre­mi­je­ra Andreja Plenkovića i minis­tri­ce kul­tu­re Nine Obuljen Koržinek.

“Stalo nam je do kul­tu­re i vje­ru­je­mo da su ula­ga­nja u ovaj sek­tor važ­na. Prošle godi­ne smo upra­vo ovdje u Puli sve­ča­no otvo­ri­li Malo rim­sko kaza­li­šte, danas je na redu Istarsko narod­no kaza­li­šte”, rekao je Plenković obra­ća­ju­ći se novinarima.

Nakon poz­drav­nih rije­či rav­na­te­lji­ce Gordane Jeromele Kaić, gra­do­na­čel­nik Filip Zoričić subo­tu je ozna­čio “povi­jes­nim danom za Pulu, zahva­lju­ju­ći dvo­ji­ci Puljana, Antoniju Smaregliji i Pietru Ciscuttiju”, zahva­liv­ši druš­tvu Smaregliana na nji­ho­vom tru­du u sve­mu ovih godi­na. “Nastavljamo bri­nu­ti o kul­tu­ri, jer samo tako može­mo pro­ši­ri­ti svo­je hori­zon­te”, komen­ti­rao je.

Za kraj govo­ra koji su pret­ho­di­li izved­bi ope­re, rije­či zahva­le gra­du Puli i nje­zi­nim ins­ti­tu­ci­ja­ma upu­ti­la je Adua Smareglia, Antoniova nećakinja.

Od pred­stav­ni­ka vlas­ti pri­sut­ni su bili i dogra­do­na­čel­nik Bruno Cergnul, pot­pred­sjed­ni­ca IŽ Jessica Acquavita i pro­čel­nik za kul­tu­ru i zavi­je­čaj­nost Iž Vladimir Torbica te pro­čel­ni­ca za kul­tu­ru Grada Pule Emina Popović Sterpin.

Aristokratska glaz­ba

Ali vra­ti­mo se na ope­ru. Plod kopro­duk­ci­je INK- a i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka, spek­ta­ku­lar­na inter­pre­ta­ci­ja “Istarske svad­be” pok­lo­pi­la se s obljet­ni­com rođe­nja Antonija Smareglie, 5. svib­nja 1854., i 130. obljet­ni­com pre­mi­jer­ne izved­be u grad­skom kaza­li­štu u Trstu. “Smaregliina je glaz­ba – istak­nuo je kri­ti­čar i vrs­ni poz­na­va­telj Smareglie Zoran Juranić – neka­ko “aris­to­krat­ska”, zas­no­va­na na este­ti­ci lje­po­te (nije ni čudo što ju je cije­nio Brahms), boga­toj mašti i dubo­koj liri­ci; jedins­tve­no spa­ja naj­bo­lje karak­te­ris­ti­ke nje­mač­ke, tali­jan­ske i sla­ven­ske glaz­be­ne tra­di­ci­je.” Društvo riječ­kog kaza­li­šta bilo je u punom sas­ta­vu, sa sim­fo­nij­skim orkes­trom, sa zbo­rom, kojim je rav­nao Matteo Salvemini, i solis­ti­ma, među koji­ma vri­je­di istak­nu­ti Giorgija Suriana i Filippa Pollinellija, te pri­jaš­nja izvo­đa­či­ca Smaregliinih dje­la, kao što je Anamarija Knego u ulo­zi Maruse.

Orkestrom je rav­nao maes­tro Simon Krečić iz Opere Slovenskog narod­nog gle­da­liš­ča u Mariboru. Krečić je Smaregliu nazvao iznim­nim skla­da­te­ljem, isti­ču­ći nje­go­vu spo­sob­nost spa­ja­nja raz­li­či­tih utje­ca­ja u glaz­bi, uno­se­ći ele­men­te nje­mač­ke, tali­jan­ske i sla­ven­ske tra­di­ci­je. “Nadam se da je ova izved­ba, tako­đer pos­tav­lje­na u povo­du 170. obljet­ni­ce skla­da­te­lje­va rođe­nja, poče­tak ponov­nog rođe­nja nje­go­ve glaz­be. Smatram da nje­go­vo dje­lo zas­lu­žu­je mjes­to uz naj­ve­ća ime­na glaz­be­ne literature.”

A da nagla­si­mo izvr­s­nost pro­jek­ta, “Nozze Istriane” se sni­ma za nje­mač­ku izda­vač­ku kuću CPO.

Postavljanje pozor­ni­ce

Priča, pod­sje­ti­mo se, govo­ri o lju­bav­noj splet­ci smje­šte­noj u gra­di­ću Vodnjanu. Opera u tri čina, s libre­tom Luigija Illice, koja dobro izra­ža­va devet­na­es­tos­to­ljet­nu popu­lar­nu kli­mu pri­je­va­re, izda­je i tra­gič­nih doga­đa­ja koji će kul­mi­ni­ra­ti smr­ću jed­nog od pro­ta­go­nis­ta. Očekivali smo možda svje­do­či­ti sli­ko­vi­tom pri­ka­zu s tra­di­ci­onal­no fol­k­lo­ris­tič­kim tono­vi­ma na tra­gu raz­met­lji­vog tali­jan­skog realiz­ma. No, nije bilo tako, a oni koji već poz­na­ju ori­gi­nal­nost i kre­ativ­ni genij Marina Blaževića mogli su to i predviditi.

Na scen­skoj plat­for­mi koja rekons­tru­ira fan­tas­ti­čan Vodnjan – više od sto­ti­nu liko­va pojav­lju­je se i nes­ta­je izme­đu leb­de­ćih raz­no­boj­nih kuća – Blaževićeva reži­ja oda­bra­la je meta­fo­ru koja će gle­da­te­lja pre­ves­ti u svi­jet magič­nog realiz­ma s fel­li­ni­jev­skim pri­zvu­kom. Drama i iro­ni­ja udru­ži­le su se, prko­se­ći sva­kom oče­ki­va­nju realis­tič­nog pri­ka­za. A da bi se osu­di­la apsurd­nost nasil­nog patri­jar­ha­ta čija je pro­ta­go­nis­ti­ca žrtva u pri­či, žene nose bije­le vjen­ča­ni­ce, a muškar­ci ima­ju žens­tve­ne crte lica i kostime.

“Tako, pri­mje­ri­ce – komen­ti­ra Blažević – u roman­tič­no-nos­tal­gič­noj sce­no­gra­fi­ji Alana Vukelića liko­vi ovog dram­skog dje­la pos­ta­ju veći od kuća, dok kos­ti­mi Sandre Dekanić iro­nič­no vra­ća­ju pri­kaz ono­ga što nazi­va­mo i sma­tra­mo muškim”.

Hrabra inter­pre­ta­ci­ja koja je spo­ji­la tra­di­ci­ju i ino­va­tiv­nost i koju je, sude­ći po plje­sku, publi­ka izu­zet­no cije­ni­la. Počast je to naj­po­pu­lar­ni­joj ope­ri Antonija Smareglie koja nas pod­sje­ća na ori­gi­nal­nost i suvre­me­nost istar­skog skla­da­te­lja na među­na­rod­noj oper­noj sceni.

• Antonio Smareglia
• HNK Ivana pl. Zajca Rijeka
• Istarsko narodno kazalište - Gradsko kazalište Pula