Kako otići? – premijera predstave Matije Ferlina „Samo kraj svijeta“

Tekst Daniela KNAPIĆ • Fotografije iz arhiva INK-a

15.11.2024.

„Samo kraj svi­je­ta“, pred­sta­va u reži­ji i kore­ogra­fi­ji Matije Ferlina, uz zas­lu­že­ni dugi plje­sak je u čet­vr­tak, 14. stu­de­nog pre­mi­jer­no odi­gra­na u Istarskom narod­nom kaza­li­štu Gradskom kaza­li­štu Pula. Riječ je o dra­mi slav­nog fran­cu­skog dra­ma­ti­ča­ra Jean-Luca Lagarcea u pri­je­vo­du Zlatka Wurzberga i s dra­ma­tur­škim pot­pi­som Gorana Ferčeca. Kako je pred­sta­va ostva­re­na u surad­nji sa zagre­bač­kim ZKM-om, tamo je pre­mi­je­ra odi­gra­na 8. studenog.

Poznat po ino­va­tiv­nom pris­tu­pu tje­les­nos­ti i fizič­kom teatru, Matija Ferlin je ovu zah­tjev­nu obi­telj­sku dra­mu razvu­kao na čak dva i pol sata. Upravo ta razvu­če­nost, poja­ča­na čes­tim spo­rim raz­mje­šta­njem pomič­nih dije­lo­va odlič­ne sce­no­gra­fi­je Mauricija Ferlina i Josipa Kresovića, prik­lad­nom glaz­bom Luke Prinčića, te ras­cjep­ka­nom komu­ni­ka­ci­jom među glum­ci­ma s puno muč­nih pauza, dodat­no invol­vi­ra publi­ku u pod­cr­ta­ni osje­ćaj tje­sko­be i oča­ja. Iako cije­la pred­stav­lje­na obi­telj oda­je dojam disfunk­ci­onal­nos­ti ispu­nje­ne neiz­go­vo­re­nim među­sob­nim zamje­ra­nji­ma, pri­je sve­ga je tu tegob­no sta­nje glav­nog juna­ka (sjaj­no ga je odi­grao mla­di Luka Knez) koji se, suočen sa svo­jom ter­mi­nal­nom boleš­ću, nakon dugog izbi­va­nja odlu­ču­je na težak korak „porav­na­nja raču­na“ s obitelji.

U dese­tak minu­ta pro­lo­ga na praz­noj sce­ni (možda sce­no­graf­ski i naj­e­fek­t­ni­jem dije­lu, poda i zido­va pre­kri­ve­nog ogrom­nim plat­nom koje pod­sje­ća na „vanj­ske“ plas­ti­fi­ci­ra­ne stol­nja­ke s veli­kim prin­te­vi­ma raz­nog lje­ko­vi­tog bilja), kroz nje­gov scen­ski pokret poči­nje­mo upoz­na­va­ti glav­nog juna­ka i slu­ti­ti nje­go­vu život­nu sti­sku. Zadihan od sil­nog trča­nja u krug i zabi­ja­nja u zido­ve, Louis potom kre­će publi­ci izno­si­ti svo­ju pri­ču, poku­ša­je raz­lu­či­va­nja svog sta­nja i zamiš­lja­nja sve­ga što bi svo­ji­ma tre­bao izgo­vo­ri­ti. Potom sli­je­di dese­tak sce­na u koji­ma pra­ti­mo sit­ne poma­ke u nas­to­ja­nju oživ­lja­va­nja već zabo­rav­lje­ne među­sob­ne komu­ni­ka­ci­je među dugo otu­đe­nim srod­ni­ci­ma. Njih, nakon dva sata, lomi iska­ri­ki­ra­no gro­te­sk­na sce­na u kojoj se svi među­sob­no ispri­ča­va­ju. Odjeveni u smi­ješ­ne ruži­čas­te kos­ti­me i maska­ma na usti­ma (maj­ka jedi­na tu masku drži pod bra­dom) stal­no si izgo­va­ra­ju: Sorry, sor­ry, sor­ry! Sve se dovr­ša­va Louisovim odla­skom koji u zra­ku ostav­lja još puno neiz­go­vo­re­ne gorčine.

Sam je tekst takav da se ni do kra­ja pred­sta­ve ne doz­na­ju deta­lji raz­mi­ri­ca među akte­ri­ma, ne doz­na­je se ni je li glav­ni lik obi­te­lji pri­je odla­ska uspio izgo­vo­ri­ti da umi­re. Sve to publi­ci daje dovolj­no i vre­me­na i pros­to­ra da u sebi pro­ce­si­ra slič­ne vlas­ti­te situ­aci­je. Osim spo­me­nu­tog kne­za, u ulo­zi umi­ru­ćeg Louisa, solid­nu mu podr­šku pru­ža cije­la glu­mač­ka eki­pa u sas­ta­vu: mla­đi Louisov brat – Ugo Korani – još jedan per­s­pek­tiv­ni Puležan u svi­je­tu hrvat­skog teatra, Petra Svrtan kao nji­ho­va mla­đa ses­tra, Dora Polić Vitez u ulo­zi maj­ke i Mia Melcher kao supru­ga mla­đeg brata.

Kako u kata­lo­gu pred­sta­ve piše dra­ma­turg Ferčac, „Iako naiz­gled dis­lek­si­čan u svo­jim govor­nim karak­te­ris­ti­ka­ma, Legarceov tekst kraj­nje je pre­ci­zan, toli­ko pre­ci­zan da u pro­ce­si­ma glu­mač­kih čita­nja nije izba­če­na ili „šti­ha­na“ ni jed­na jedi­na riječ ili reče­ni­ca… U slu­ča­ju Legarcea izba­ci­va­nje reče­ni­ce bilo bi jed­na­ko izba­ci­va­nju neko­li­ko tak­to­va neke Beethovenove sona­te; začud­na pre­ciz­nost tek­s­ta i nje­go­ve struk­tu­re uru­ši­la bi se. Integralnost tek­s­ta saču­va­na je kako bi upu­ti­la na lucid­no jezič­no maj­stor­stvo pis­ca, kom­plek­s­nost i (ne)mogućnost govo­re­nja unu­tar teme obi­telj­skih odno­sa i, konač­no, nuž­nost jezi­ka da se nepres­ta­no uru­ša­va i nano­vo uspostavlja.“

O tome kako je Ferlin reda­telj­ski pro­či­tao i odra­dio ovaj tekst, Ferčac pak kaže: „U slu­ča­ju Matije Ferlina govor pos­ta­je dio minu­ci­oz­nog scen­skog istra­ži­va­nja odno­sa tije­la, pros­to­ra i gla­sa, jer da bi zado­vo­lji­la reda­te­lje­vu scen­sku ide­ju, tri nave­de­na ele­men­ta uvi­jek mora­ju naj­pre­ciz­ni­je sura­đi­va­ti, ni na tre­nu­tak odvo­je­ni jedan od drugog.“

Reprize pred­sta­ve „Samo kraj svi­je­ta“ naj­av­lje­ne su za petak, 15. i subo­tu, 16. stu­de­nog u 20 sati.