„Stradanjem Ivane Orleanske“ ispraćena „Oda srcu“

S tri uzas­top­ne ljet­ne veče­ri poezi­je, glaz­be, kaza­li­šta i fil­ma INK je od 22. do 24. srp­nja na Kaštelu ispra­ti­lo svo­ju kaza­liš­nu sezo­nu čiji je moto bio „Oda srcu“. U prve dvi­je veče­ri posje­ti­te­lji su ima­li pri­li­ku uži­va­ti u poezi­ji Eveline Rudan koju je čita­la Jadranka Đokić, hom­ma­geu Cohenu uz Maju Posavec i Ivana Kapeca, te ples­noj pred­sta­vi Roberte Milevoj.

Sinoć, pos­ljed­nje veče­ri, pri­ka­zan je film­ski kla­sik „Stradanje Ivane Orleanske“ dan­skog reda­te­lja Carla Theodora Dreyera. Film je snim­ljen dav­ne 1928. godi­ne s neza­bo­rav­nom Renée Jeanne Falconetti u ulo­zi Ivane. Svrstava se među vrhun­ce film­ske umjet­nos­ti i pri­ka­zu­je pos­ljed­nje Ivanine tre­nut­ke – ne kao povi­jes­ne figu­re, već kao uni­ver­zal­nog sim­bo­la unu­tar­njeg otpo­ra i tran­s­cen­den­tal­ne vje­re. Ovom su pri­li­kom film svo­jom suvre­me­nom glaz­be­nom inter­pre­ta­ci­jom uži­vo dodat­no osna­ži­li sjaj­ni Alen i Nenad Sinkauz i Luka Čapeta, stva­ra­ju­ći izni­man kon­tem­pla­tiv­ni doživljaj.

Poznata pri­ča o hra­broj dje­voj­ci koja je ključ­no pri­do­ni­je­la obra­tu u fran­cu­sko-engle­skom ratu vje­što je pri­ka­za­na pro­miš­lje­nom mon­ta­žom i maes­tral­nim krup­nim pla­no­vi­ma. Ivana je optu­že­na za here­zu i dos­lov­no izgo­rje­la za svo­je ide­ale, odbiv­ši pred pro-bri­tan­skim sve­će­ni­ci­ma pore­ći svo­je uvje­re­nje da je ‑una­toč žen­skom tije­lu – i sama Božje dije­te poput Isusa. Ivana je nak­nad­no 1456. godi­ne reha­bi­li­ti­ra­na, a 1920. pro­gla­še­na je i sveticom.

Ovaj moć­no duho­van film, teme­ljen na služ­be­nim doku­men­ti­ma sud­skog pro­ce­sa odr­ža­nog 30. svib­nja 1431. godi­ne u Rouenu u Normandiji, imao je usli­jed cen­zor­skih i poli­tič­kih pri­ti­sa­ka više ver­zi­ja, a ori­gi­nal je pro­na­đen tek 1981. godi­ne u jed­noj nor­ve­škoj film­skoj arhivi.

Prije same pro­jek­ci­je “Jednim malim, ali srcu važ­nim, činom kojim se zaklju­ču­je ova sezo­na“ rav­na­te­lji­ca INK Gordane Jeromela Kaić i umjet­nič­ki direk­tor Matija Ferlin dodi­je­li­li su nagra­du “Gledatelj kaza­liš­ne sezo­ne Oda srcu 2024./2025.” Ljubici Drvenica-Herceg i Georgu Hercegu. Kako je pri­li­kom dodje­le kazao glu­mac Luka Mihovilović, ovaj brač­ni par nadi­la­zi kate­go­ri­ju redo­vi­te publi­ke, jer kaza­li­šte ne samo pra­te, već su nje­gov neraz­dvoj­ni dio: „Njihova stras­tve­na pre­da­nost umjet­nos­ti tra­je deset­lje­ći­ma, a nji­hov osob­ni regis­tar pogle­da­nih pred­sta­va nad­ma­šu­je mno­ge ins­ti­tu­ci­onal­ne arhi­ve. Rijetki su kul­tur­ni doga­đa­ji u ovom gra­du, kaza­liš­ni, film­ski, likov­ni ili glaz­be­ni, na koji­ma ih neće­te susres­ti. Vikendima ih se može zate­ći i izvan Pule – u Trstu, Rijeci, Zagrebu, Ljubljani ili Beogradu – gdje god umjet­nost pozi­va, oni joj odgo­va­ra­ju. Na Maloj i Velikoj sce­ni INK‑a ima­ju rezer­vi­ra­na mjes­ta, jer se nji­ho­va pri­sut­nost podra­zu­mi­je­va kao dio kaza­liš­nog tki­va naše­ga gra­da. Oni su naši dugo­go­diš­nji suput­ni­ci, pri­ja­te­lji i podr­ška, ali i iskre­na, pone­kad nuž­no oštra kri­ti­ka, koja pro­iz­la­zi iz veli­kog gle­da­telj­skog iskus­tva, dubo­kog razu­mi­je­va­nja i lju­ba­vi pre­ma kaza­li­štu. Karakterno su dija­me­tral­no raz­li­či­ti:  dok ona s entu­zi­jaz­mom dije­li doj­mo­ve i izra­ža­va emo­ci­je bez zadr­ške, on rije­či­ma pos­tu­pa paž­lji­vo, ali kad ih izgo­vo­ri, sva­ka pre­ciz­no poga­đa bit izve­de­nog. Njihovo razu­mi­je­va­nje i poz­na­va­nje kaza­li­šta izgra­đe­no je na godi­na­ma posve­će­nog pro­miš­lja­nja i pri­sut­nos­ti.“ Preuzimajući nagra­du – pok­lon bon za bes­pla­tan posjet svim pro­gra­mi­ma INK u idu­ćoj sezo­ni – Ljubica Drvenica-Herceg rek­la je: “Hvala puno, il teatro è vita!”

U ime INK‑a, Mihovilović je pro­či­tao i obraz­lo­že­nje mota nared­ne kaza­liš­ne sezo­ne, koji će biti „Oda miru“: “Kada smo pri­je tri godi­ne obli­ko­va­li četve­ro­go­diš­nji pro­gram­ski okvir koji će obi­lje­ži­ti rad našeg kaza­li­šta, nada­li smo se da ćemo sezonu2025./26. posve­će­nu miru doče­ka­ti u svje­tlu pozi­tiv­nih glo­bal­nih poma­ka, u nadi da će suko­bi u Ukrajini i diljem svi­je­ta biti okon­ča­ni, i da ćemo, barem sim­bo­lič­no, moći govo­ri­ti o miru kao neče­mu pos­tig­nu­tom, izbo­re­nom, zajedničkom.

„Međutim, sve je upra­vo suprot­no našim nada­ma: svi­jet srlja u posve­maš­nji kaos, rato­vi ne pres­ta­ju, nego se šire. Genocidi, huma­ni­tar­ne katas­tro­fe, sus­tav­no nasi­lje i dezin­for­ma­ci­je pos­ta­ju dio naše sva­kod­ne­vi­ce. U digi­tal­nom pros­to­ru mili­ju­ni se koris­ni­ka diljem svi­je­ta zaus­tav­lja na viral­nom videu dvo­je lju­bav­ni­ka uhva­će­nih na kon­cer­tu, a sli­ke ranje­ne dje­ce iz Gaze ili Sudana osta­ju nevid­lji­ve, potis­nu­te ispod pra­ga algo­ri­tam­ske pažnje.

„U tak­vom svi­je­tu pita­mo se: što može kaza­li­šte? Kako danas, u ovoj stvar­nos­ti, vapi­ti za mirom? Kakav pro­gram može isto­vre­me­no ponu­di­ti pros­tor za raz­miš­lja­nje, za otpor, za suosjećanje?

„Tražiti ćemo odgo­vo­re u sezo­ni pred nama. Ne pro­ma­tra­ju­ći mir kao aps­trak­t­ni, uto­pij­ski ide­al, nego kao dubo­ku potre­bu, kao pros­tor poli­tič­ke i emo­ci­onal­ne ima­gi­na­ci­je, kao odgo­vor­nost koju dije­li­mo. Od one koja poči­nje u nama sami­ma, u našim sva­kod­nev­nim izbo­ri­ma, do one koju gra­di­mo među naj­bli­ži­ma – sa svo­jim susje­di­ma, sugra­đa­ni­ma, pri­doš­li­ca­ma i strancima.”

Kao glaz­be­na pos­las­ti­ca za kraj, večer su svo­jim ples­nim seto­vi­ma zaokru­ži­le tri mla­de vod­njan­ske gra­ci­je: Ana Predan, Daria Morosin i Margherita Baggi – čla­ni­ce DJ kolek­ti­va Samonikle.

• Alen i Nenad Sinkauz
• INK Na Kaštelu
• Luka Čapeta