Izložba “Percepcija snova” u galeriji HDLU‑a Istre

Otvorenje izlož­be u sklo­pu temat­skog pro­jek­ta HDLU‑a Istre pod nazi­vom “Percepcija sno­va” bit će odr­ža­no u petak, 19. ruj­na u 19 sati, u pul­skoj gale­ri­ji HDLU‑a Istre.

Izlažu: Ban Mariana, Battisti Daniela, Dellale-Putniković Matheo, Dujmović Klara, Hebib Raguž Aida, Horvatić Suzana, Fučkar Senka, Jelušić Maja, Kljajić Irena, Kolarić Branko, Kopylova Daria, Krmpotić Sukačić Vadignoff Velia, Lenić Gordana, Luketić Lada, Marin Milan, Milić Zdravko, Ostić Jadranka, Peculić Izabela, Planteković Irena, Popijač Petar, Poropat Siria, Rašović Bodiš Nataša, Ražov Nikola, Savani Profeta Mirta, Sikavica Silvija, Stojanovski Krunislav, Šerbeđija Senka, Tršan Ljiljana, Vasilj Irena, Vičević Celestina,  Vidmar Svebor, Vladić Maštruko Manuela, Zbašnik Andrej, Zdunić Marijan.

Kustos izlož­be je Ivica Nikolac koji u ras­pi­su teme navo­di „Pišući pro­jekt „Percepcija sno­va“, kre­nuo sam od uvje­re­nja da sno­vi ne lažu. Oni koji ih zane­ma­ru­ju ili odba­cu­ju kao puku ilu­zi­ju, zapra­vo uskra­ću­ju sebi jedan od naj­dub­ljih izvo­ra iskus­tva. San ne zah­ti­je­va nuž­no spa­va­nje – sanja­ti može­mo i bud­ni. Sanjar je, u tom smis­lu, net­ko čije mis­li luta­ju izvan oče­ki­va­nih gra­ni­ca, čes­to bli­že isti­ni nego kad je uro­njen u sva­kod­nev­nu raci­onal­nost. Snovi, bilo noć­ni ili dnev­ni, obo­ga­ću­ju život iskus­tvi­ma koja ne sta­ju u okvi­re raci­onal­nog. Oni mogu biti intros­pek­tiv­ni, pro­ro­čan­ski, vizi­onar­ski ili katar­zič­ni. Freud je prvi dao meto­do­lo­ški okvir tuma­če­nju sno­va, pos­tav­lja­ju­ći ih u sre­di­šte istra­ži­va­nja nes­vjes­nog. Danas zna­nost raz­li­ku­je čitav spek­tar sno­va: od obič­nog sanja­re­nja do lucid­nog sanja­nja, u kojem poje­di­nac aktiv­no obli­ku­je vlas­ti­ta iskus­tva. U tom smis­lu sno­vi su vital­ni – oni rege­ne­ri­ra­ju tije­lo, um i emo­ci­je, te nude pros­tor gdje se mis­li mogu orga­ni­zi­ra­ti i osloboditi.

„Povijest 20. sto­lje­ća obi­lje­ži­la je i sim­bo­lič­na upo­tre­ba sna – Martin Luther King Jr. odr­žao je 1963.g. svoj zna­me­ni­ti govor “Imam san”, pre­tvo­riv­ši sno­ve u poli­tič­ki i druš­tve­ni ide­al. Statistike tvr­de da šest do sedam godi­na živo­ta pro­ve­de­mo sanja­ju­ći. Riječ je o ogrom­nom dije­lu ljud­skog pos­to­ja­nja koji se naj­češ­će zane­ma­ru­je. Povijest umjet­nos­ti pod­sje­ća nas da nes­vjes­no, sno­vi­to i ira­ci­onal­no nika­da nisu bili isklju­če­ni iz umjet­nič­kog pro­ce­sa. U nadre­aliz­mu i eks­pre­si­oniz­mu upra­vo su sno­vi i ludi­lo pos­ta­li izvo­ri potra­ge za “isti­nom”, koli­ko god ona bila neuhvat­lji­va ili pro­tu­rječ­na. Ostaje otvo­re­no pita­nje: kakav je naš svi­jet danas, koli­ko je u nje­mu osob­nog i kolek­tiv­nog ludi­la, i na koji se način ono odra­ža­va na naše snove?

„I osob­na iskus­tva svje­do­če o sna­zi sna: nakon pro­met­ne nesre­će u dje­tinj­stvu, godi­na­ma sam sanjao da žva­čem auto­mo­bil­sku gumu. Taj je san bio toli­ko inten­zi­van da sam se budio s bolo­vi­ma u čeljusti.

„Snovi su zabo­rav­lje­na stra­na živo­ta, iako se u nji­ma osje­ća­ji i doživ­lja­ji čes­to jav­lja­ju inten­ziv­ni­je nego u javi. Upravo zato sam oče­ki­vao da auto­ri uklju­če­nih rado­va u izlož­bi poku­ša­ju noć­ne sno­ve uči­ni­ti opip­lji­vi­ma, da ih pre­ve­du u umjet­nič­ki izraz.

„Ova izlož­ba obu­hva­ća ins­ta­la­ci­je, objek­te i sli­ke koje evo­ci­ra­ju pros­to­re sno­va. Često je mjes­to rad­nje sna tek pri­vid­na stvar­nost, svo­je­vr­s­na para­lel­na dimen­zi­ja. Nisam sli­je­dio teorij­ske diskur­se, već sam se vodio vlas­ti­tim doj­mom: oda­brao sam rado­ve koji su pozi­tiv­ni, smi­ješ­ni i izne­na­đu­ju­ći, ali i one koji pri­zi­va­ju tam­ni­ju stra­nu sno­va – noć­ne more. Dok su neki umjet­ni­ci koris­ti­li teh­no­lo­gi­ju kako bi to pos­ti­gli, dru­gi su uspje­li pre­ni­je­ti lepr­ša­vost, magi­ju, pa i tje­sko­bu sna osla­nja­ju­ći se na samu sna­gu ima­gi­na­ci­je. Ne želim izdva­ja­ti niko­ga, izdva­jam oda­bra­nu cje­li­nu i zado­vo­ljan sam odabranim.

„Trebalo bi par rije­či reći i o nedos­tat­ku beskom­pro­mis­nos­ti u suvre­me­noj umjet­nos­ti: pre­vi­še se drži­mo sigur­nih obra­za­ca, pre­vi­še poti­sku­je­mo emo­ci­je i zatom­lju­je­mo lepr­ša­vost koja je potreb­na da bi magi­ja uop­će nastala.

„Ipak, kad se osvr­nem na pro­jekt, osta­je pita­nje hra­bros­ti. Možda sam i sam igrao pre­vi­še sigur­no.  U našim se sve­mi­ri­ma vri­je­me topi, a pred­me­ti gube svo­je lice da bi otkri­li dru­go, skri­ve­no i nemir­no. San nije bijeg, već otkri­će, ula­zak u neiz­go­vo­re­no, u bes­kraj pod­svi­jes­ti, pod­sjet­nik da stvar­nost ima puko­ti­ne kroz koje pro­vi­ru­je ono besko­nač­no. Trebao sam pozva­ti umjet­ni­ke na radi­kal­ni­ji čin – zajed­nič­ko spa­va­nje u gale­ri­ji, mate­ri­ja­li­zi­ra­nje sno­va u pros­to­ru umjet­nos­ti i pre­tva­ra­nje sna u jav­ni doga­đaj. Takav bi čin možda iza­zvao buru reak­ci­ja, ali bi pro­bu­dio uspa­va­ne duho­ve kon­for­miz­ma. Sanjati i spa­va­ti usred grad­ske vre­ve, pod pogle­dom pro­laz­ni­ka – to bi bila umjet­nost koja pro­vo­ci­ra i oslo­ba­đa, umjet­nost koja pod­sje­ća da sno­vi nisu bijeg, nego pros­tor isti­ne. Jer sno­vi ne pri­pa­da­ju samo stva­ra­ocu, kad sto­ji­mo pred sli­kom naše oči nas­tav­lja­ju tka­ti pri­ču, a umjet­nost tada pos­ta­je zajed­nič­ki san.“

• Galerija HDLU-a Istre
• Ivica Nikolac