Rupčići iz Gvatemale u novigradskoj galeriji Rigo

Novigrad je i ove godi­ne bio doma­ćin Arterije – među­na­rod­nog fes­ti­va­la vizu­al­nih umjet­nos­ti. Likovni umjet­ni­ci koji su pro­du­ci­ra­li tije­kom pos­ljed­njeg rujan­skog tjed­na dola­ze iz Azije, Afrike i Južne Amerike, te dono­se dašak šare­ni­la, tra­di­ci­je i egzo­ti­ke. Festival Arterija je mjes­to stva­ra­nja i susre­ta vizu­al­nih umjet­nos­ti od 2009. godi­ne, i goto­vo uvi­jek je popra­ćen glaz­bom, a ove godi­ne su kus­to­si i selek­to­ri su Goran Tomičić, hvar­ski umjet­nik sa ber­lin­skom adre­som te dr.sc. Jerica Ziherl rav­na­te­lji­ca Muzeja Lapidarium. Tema ovo­go­diš­njeg izda­nja je „Umjetnost iz kofe­ra“ što suge­ri­ra da je kon­cep­tu­al­no veza­na za puto­va­nja te migra­ci­ju, ili da može dos­lov­no biti smje­šte­na u ruč­noj prt­lja­zi. Arterija funk­ci­oni­ra na način da u jutar­njim sati­ma umjet­ni­ci rade na reali­za­ci­ji zada­nih pro­je­ka­ta, nave­čer se odr­ža­va­ju otvo­re­nja izlož­bi i pre­da­va­nja, a dva pos­ljed­nja dana se pred­stav­lja­ju nas­ta­li radovi.

Muževnost i snaga tradicije

U uto­rak, dru­gog dana mani­fes­ta­ci­je je gost iz Gvatemale, Quique Lee pred­sta­vio svo­ju izlož­bu nazva­nu „Portret“. Postav čini oko 150 muških veze­nih mara­mi­ca, moti­vi­ma žen­sko muških ulo­ga pri­mje­ri­ce “muška­rac ne izra­ža­va svo­je osje­ća­je” ili sli­ku nogo­met­nog gola. Vezenje je pro­ces ukra­ša­va­nja tka­ni­na pomo­ću igle, kon­ca i obru­ča. Motivi su u obli­ku tek­s­ta na nekim, a sli­ka na dru­gim mara­mi­ca­ma. Radovi nisu samo obje­še­ni na zidu kao sli­ke, veći­na njih naime visi na konop­ci­ma u mani­ri suše­nja rub­lja tako da im je vid­lji­vo i zale­đe, što poma­lo ome­ta vizu­al­ni kon­takt s dru­gim oso­ba­ma u pros­to­ri­ji. Na poza­di­ni je vid­ljiv pro­ces nas­tan­ka dje­la, poneg­dje čak i ras­po­lo­že­nje oso­be koja je vez­la, nagla­ša­va autor, koji je želio da ovaj pos­tav tra­ži od gle­da­te­lja da se prov­la­či i zaobi­la­zi kroz, te ispod nje­ga, te da ga doži­vi kao osob­no iskustvo.

Jednolični predmeti koji traže pozornost

Ziherl je nave­la da je Quique suvre­me­ni autor i kul­tur­ni mena­džer koji se bavi i druš­tve­nim radom, te je doda­la da će u idu­ći dan uju­tro u Domu za sta­ri­je Novigrad doni­je­ti pisma umi­rov­lje­ni­ka iz svo­je zem­lje napi­sa­ne na špa­njol­skom jezi­ku. Povratna će pisma biti izlo­že­na kao umjet­nič­ka ins­ta­la­ci­ja u Lapidariumu. Autor, nas­tav­lja kus­to­si­ca, odr­ža­va radi­oni­ce diljem Južne Amerike, a samo veze­nje su izve­li stu­den­ti i sudi­oni­ci na radi­oni­ca­ma na nje­go­vim prin­te­vi­ma. Svrha tog pos­tup­ka je da se sagle­da per­s­pek­ti­va suprot­nog spo­la rade­ći nje­gov posao, pove­zu­ju­ći se tako sa svo­jom žen­skom stra­nom, te kom­bi­ni­ra­ju­ći reflek­si­ju i umjet­nič­ko eks­pe­ri­men­ti­ra­nje, istra­žu­ju­ći što zna­či biti muška­rac danas kroz kolek­tiv­ne prak­se veze­nja i tekstila.

Guatemala ima dugu tra­di­ci­ju rada sa tek­s­ti­lom, nji­me se bave i muškar­ci, zato je nje­gov pro­jekt tamo dobro pri­hva­ćen, zaklju­ču­je umjet­nik. Kustosica i autor su se upoz­na­li pri­je godi­nu dana u glav­nom gra­du ove juž­no­ame­rič­ke zem­lje, a pred­stav­lja­nje je odr­ža­no na engle­skom jezi­ku. Quique je tokom svo­je kari­je­re u više navra­ta radio s tka­ni­nom, vra­tiv­ši joj se konač­no u vri­je­me pan­de­mi­je Covida. Ovaj pos­tav defi­ni­ra pro­mje­nu per­s­pek­ti­ve na sim­bo­lič­ki način, pomo­ću mnoš­tva fami­li­jar­nih, jed­nos­tav­nih i jef­ti­nih tek­s­til­nih pred­me­ta za osob­nu higijenu.

Umjetnička terapija protiv mačizma

“Muškarci ne vezu kao što i ne pla­ču i ne poka­zu­ju sla­bos­ti muškar­ci se ne otva­ra­ju, ne pri­ča­ju o svo­jim stva­ri­ma, ne dije­le svo­je osje­ća­je. Iako patri­jar­hal­no druš­tvo pos­tav­lja vrlo jas­ne gra­ni­ce izme­đu žen­skog i muškog, za Quiquea Leeja te su ulo­ge upit­ne. Dekonstrukcija namet­nu­te tok­sič­ne mužev­nos­ti isku­še­nje je koje on ne poti­sku­je te pozi­va dru­ge da ga pra­te kroz kolek­tiv­ne kru­go­ve veze­nja. Između okvi­ra, plat­na, kon­ca i bodo­va pojav­lju­ju se raz­go­vo­ri, pri­če, ispo­vi­je­di i kri­ti­ke koje osta­ju uobli­če­ne na rup­či­ći­ma, poput onih koje su koris­ti­li naši dje­do­vi, sim­bo­li “viteš­tva” koji više ne pos­to­je. Vezenje je doma­ća i tran­s­gre­siv­na rad­nja. Umjetnička tera­pi­ja pro­tiv mačiz­ma, jedan od puto­va otkri­va­nja flek­si­bil­ni­je, šare­ni­je i slo­bod­ni­je mužev­nos­ti. Radionice su teme­lji za stva­ra­nje pros­to­ra za raz­miš­lja­nje i ras­pra­vu te nadah­nju­ju muškar­ce da se poč­nu bavi­ti tek­s­til­nom umjet­noš­ću i vezom”, navo­di Lucia Escobar u pred­go­vo­ru kataloga.

• 16. Međunarodni festival vizualnih umjetnosti – Arterija
• galerija Rigo
• Quique Lee