28. Sa(n)jam knjige u Istri: Predstavljanje knjige „Raspjevane žeravice: izabrane pjesme 1962. – 1982.“ Katalin Ladik

Knjiga „Raspjevane žera­vi­ce“ Katalin Ladik pred­stav­lje­na je u sri­je­du, 30. pro­sin­ca 11. u sklo­pu  pro­gra­ma Poezija je pita­nje srca 28. Sa(n)jam knji­ge u Istri. Ladik je umjet­ni­ca čiji ras­pon stva­ra­laš­tva pokri­va knji­žev­nost, glu­mu, stva­ra­nje i inter­pre­ta­ci­ju eks­pe­ri­men­tal­nih zvu­kov­nih kom­po­zi­ci­ja i radio iga­ra, fonet­sku i vizu­al­nu poezi­ju, hap­pe­nin­ge, per­for­man­se, body art, mail art, akcije…

Katalin Ladik još je jed­no upe­čat­lji­vo umjet­nič­ko ime koje je svo­jim gos­to­va­njem obi­lje­ži­lo ovo­go­diš­nji fes­ti­val knji­ga i auto­ra. Svojim eks­pe­ri­men­tal­nim i pro­vo­ka­tiv­nim dje­lo­va­njem osta­vi­la je trag na pros­to­ri­ma biv­še Jugoslavije, a poz­na­ta je i u Europi i svi­je­tu. Dobitnica je Nagrade za mir Lennon Ono 2016., izla­ga­la je na Documenti 14, u Ateni i u Kasselu 2017., nje­zi­na  dje­la nala­ze se u Muzeju moder­ne umjet­nos­ti u New Yorku, u gale­ri­ji Tate u Londonu  i MACBA‑i u Barceloni, sto­ga ne čudi velik broj posje­ti­te­lja koji se oku­pio u Crvenom salo­nu kako bi pos­lu­šao pred­stav­lja­nje knji­ge i auto­ri­či­nu ose­buj­nu inter­pre­ta­ci­ju vlas­ti­te poezije.

O knji­zi su pored Katalin Ladik govo­ri­li izda­vač Zoran Senta i mode­ra­to­ri­ca Ivana Peruško. U uvod­noj rije­či Ivana Peruško osvr­nu­la se na počet­ke stva­ra­laš­tva Katalin Ladik , odnos­no objav­lji­va­nje nje­zi­ne prve zbir­ke poezi­je „Balada o sre­br­nom biciklu“.

Katalin Ladik rođe­na je 1942. u Novom Sadu, u Budimpeštu se pre­se­li­la 1992., a pos­ljed­njih dva­de­se­tak godi­na živi izme­đu Novog Sada, Budimpešte i Hvara. U umjet­nos­ti se poja­vi­la šez­de­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća, toč­ni­je 1962. kad su u avan­gard­nom časo­pi­su „Symposion“ objav­lje­ne nje­ne prve pje­sme. Potaknuta pita­nji­ma mode­ra­to­ri­ce, Ladik se pri­sje­ti­la tih godi­na i svog ula­ska na jugos­la­ven­sku umjet­nič­ku sce­nu, suoča­va­nja s obras­ci­ma u osno­vi patri­jar­hal­ne i kon­zer­va­tiv­ne  sre­di­ne i svo­je potre­be da kroz vlas­ti­tu kon­tro­verz­nu umjet­nič­ku prak­su pru­ži otpor tak­vim obras­ci­ma. Svoj način živo­ta i stva­ra­laš­tva nazva­la je „bijeg una­pri­jed“. Društvo je, i ne samo ondaš­nje, sma­tra Katalin Ladik odre­di­lo dru­go­raz­red­no mjes­to za žene, a ona je, koris­te­ći vlas­ti­ti glas i tije­lo, pro­miš­lja­la o ulo­ga­ma i pozi­ci­ji žena u druš­tvu i kul­tu­ri., hra­bre­ći ih da dig­nu glas i budu auten­tič­ne. Njezino umjet­nič­ko dje­lo­va­nje od počet­ka je sin­kre­tič­ko i beskompromisno.

U živo­tu je, kaže Katalin Ladik, povre­me­no bila i pri­nu­đe­na napra­vi­ti pone­ki kom­pro­mis, ali u umjet­nos­ti je osta­la beskom­pro­mis­na. Jedan od tih hra­brih čino­va bio je i otkaz na dobro pla­će­nom pos­lu u ban­ci koji je zami­je­ni­la manje sigur­nim na Radio Novom Sadu i kas­ni­jem pri­dru­ži­va­nju subo­tič­koj kaza­liš­noj gru­pi Bosch + Bosch i tru­pi novo­os­no­va­nog Novosadskog pozo­ri­šta. Ploča „Phonopoetica“ iz 1976. koja sadr­ži  gla­sov­ne inter­pre­ta­ci­ja vizu­la­nih pje­sa­ma eks­pe­ri­men­tal­nih pjes­ni­ka izba­ci­la ju je na među­na­rod­nu scenu.

Njezina pozi­ci­ja razve­de­ne žene s dje­te­tom, žene izra­zi­te lje­po­te koja svoj izgled nije podre­đi­va­la konven­ci­ja­ma, čes­to je dopri­no­si­la da bude pro­ma­tra­na kao pli­jen. Svoje ljud­sko i umjet­nič­ko nego­do­va­nje zbog toga ima­la je potre­bu izra­zi­ti kroz bunt i revolt, kroz vri­sak. Vrisak je, sma­tra Katalin Ladik nešto iskon­sko što dola­zi iz utro­be, iz kre­ativ­nog vul­ka­na. Katalin Ladik bila je prva umjet­ni­ca u Jugoslaviji koja je vlas­ti­to tije­lo koris­ti­la u per­for­man­si­ma kao auto­nom­ni medij, tak­vu prak­su nas­ta­vit će umjet­ni­ce koje će se poja­vi­ti nešto kas­ni­je poput Marine Abramović, napo­me­nu­la je Ivana Peruško. Ladik je tije­lo u svom umjet­nič­kom radu koris­ti­la na raz­li­či­te nači­ne, pone­kad je nas­tu­pa­la goto­vo pot­pu­no gola, dok se pone­kad pre­kri­va­la kos­ti­mi­ma, maska­ma i rek­vi­zi­ti­ma. Teme rođe­nja i smr­ti, mit­ski sila­zak u pod­zem­ni svi­jet, bor­ba spo­lo­va sve su to teme koje se ponav­lja­ju u nje­zi­nom radu. Iako tije­lo čes­to pri­ka­zu­je sen­zu­la­nim i ero­tič­nim, ona čes­to uklju­ču­je i spol­no dvo­smis­le­ne ili bes­pol­ne figu­re kao što su andro­gi­ni i anđe­li, na to se oso­bi­to odno­si cik­lus pje­sa­ma iz osam­de­se­tih „Homo galacticus“.

Nakon osvr­ta Katalin Ladik na vlas­ti­tu poeti­ku, Ivana Peruško zamo­li­la je izda­va­ča Zorana Sentu da kaže nešto o samoj knji­zi. Od nje­ga smo saz­na­li da je knji­ga podi­je­lje­na u četi­ri kro­no­lo­ške i poet­ske cje­li­ne: Balada o sre­br­nom bicik­lu (1969), Krenuli su mali crve­ni bul­do­že­ri (1971), Priče o sed­mo­gla­vom šiva­ćem stro­ju (1978) i Ikar u metrou (1981). Dodao je kako se nada da će u buduć­nos­ti obja­vi­ti i pje­sme Katalin Ladik nas­ta­le u raz­dob­lju od 1982. do 2022. godine.

Govoreći o nje­zi­noj poezi­ji Ivana Peruško kaza­la je da je pri­mi­je­ti­la neko­li­ko motiv­skih cje­li­na koje se prov­la­če kroz knji­gu, a to su: sva­kod­ne­vi­ca, fol­k­lor, ele­men­ti narod­nih baj­ki, ero­ti­ka, pri­ro­da, pros­tor i mito­lo­gi­ja. Katalin Ladik poseb­no se osvr­nu­la na mito­lo­gi­ju i nje­zi­nu važ­nost za kori­je­ne sva­ke civi­li­za­ci­je. U mito­lo­gi­ji su, rek­la je, pri­sut­ni slo­je­vi arha­ič­nog i iskon­skog te doda­la je kako joj je uz mađar­sku bli­ska i sla­ven­ska kul­tu­ra i mito­lo­gi­ja kao odraz nje­nog hibrid­nog kul­tur­nog iden­ti­te­ta, naj­pri­je kao mađar­skog i jugos­la­ven­skog, a ras­pa­dom Jugoslavije kao mađar­skog, hrvat­skog i srp­skog. Što se sva­kod­ne­vi­ce tiče voli kom­bi­ni­ra­ti urba­no s pri­rod­nim, pri­da­va­ti  vlas­ti­te osje­ća­je pred­me­ti­ma ili dru­gim živim bići­ma što je, osim kao pjes­ni­ki­nji i kao glu­mi­ci bit­no, jer glu­ma zah­tje­va gubi­tak vlas­ti­tog i uživ­lja­va­nje u dru­ge identitete.

Osim poezi­je i glu­me Katalin Ladik osvr­nu­la se i na glaz­bu. Prisjetila se umjet­nič­ke surad­nje sa svo­jim tadaš­njim supru­gom Eronőom Királyjem, skla­da­te­ljem i eton­mu­zi­ko­lo­gom, koja se nas­ta­vi­la i nakon raski­da bra­ka te sa zagre­bač­kom gru­pom Acezantez pod vod­stvom Dubravka Detonija, na čijem su reper­to­aru bile sklad­be Királyja, Detonija, Branimira Sakača, Milka Kelemana te zajed­nič­ke improvizacije.

Na kra­ju pred­stav­lja­nja Katalin Ladik je, na ogrom­no zado­volj­stvo publi­ke, naj­pri­je na hrvat­skom, a potom i na mađar­skom jezi­ku kazi­va­la tuž­ba­li­cu za maj­kom „Četiri crna konja lete za mnom“, što je na mađar­skom jezi­ku zvu­ča­lo goto­vo zaum­no i oni­rič­ki poput šaman­skog obre­da jer je u toj izvor­noj inter­pre­ta­ci­ji  suges­tiv­no koris­ti­la ose­buj­ne moguć­nos­ti svo­je fonet­ske poezije.

Tekst Dušanka BABIĆ

Fotografije iz arhi­ve 28. Sa(n)jam knji­ge u Istri

• 28. Sa(n)jam knjige u Istri