Razgovor s redateljicom Ines Pletikos povodom njenog dokumentarnog serijala “U ime oca”

• Ono što jesmo postali smo zahvaljujući vremenu u kojem smo se formirali i ljudima koji su to vrijeme oblikovali • U konkretnom slučaju Istre, Pule, to su bili nevjerojatni pojedinci koji su učinili ogromne pomake u svom prostoru i vremenu • Jaki, svjesni, inteligentni, odabrani i odvažni – Ines PLETIKOS

Tri prva nas­tav­ka doku­men­tar­nog seri­ja­la „U ime oca“: „Milan“, „Tamara“ i „Petra“ u reži­ji zagre­bač­ke Puležanke Ines Pletikos, nedav­no su pri­ka­za­ni na HRT‑u, a pri­je toga pre­mi­jer­no i u kinu Valli. Bila je to pri­go­da za raz­go­vor s tom iznim­nom kre­ativ­kom koja za sobom ima zavi­dan broj doku­men­tar­nih fil­mo­va, ali i neko­li­ko kaza­liš­nih reži­ja, te nebro­je­no ško­la i radi­oni­ca fil­ma i medij­ske pisme­nos­ti na koji­ma polaz­ni­ci­ma pre­no­si svo­je veli­ko zna­nje i iskus­tvo. Ovim se seri­ja­lom, kaže, želi odu­ži­ti Istri…

- Ono što jesmo pos­ta­li smo zahva­lju­ju­ći vre­me­nu u kojem smo se for­mi­ra­li i lju­di­ma koji su to vri­je­me obli­ko­va­li. U kon­kret­nom slu­ča­ju Istre, Pule, to su bili nevje­ro­jat­ni poje­din­ci koji su uči­ni­li ogrom­ne poma­ke u svom pros­to­ru i vre­me­nu. Jaki, svjes­ni, inte­li­gent­ni, oda­bra­ni i odvažni.

Biografske pri­če hagi­ograf­skog tipa čes­to su mrtve i zamor­ne. Htjela sam da pri­če o mojim pro­ta­go­nis­ti­ma budu aktu­al­ne i žive, uzbud­lji­ve. Oblikovala sam tele­vi­zij­ski for­mat za koji sam pret­pos­ta­vi­la da bi mogao zain­te­re­si­ra­ti uri­ed­ni­ke Dokumentarnog pro­gra­ma Hrvatske tele­vi­zi­je, a meni autor­ski omo­gu­ći­ti pros­tor slo­bo­de dovo­ljan da mogu ispri­ča­ti naše pri­če u vre­me­nu, našu povi­jest. Kako sam neke od naših duhov­nih oče­va osob­no poz­na­va­la, bila sam svjes­na ne samo kom­plek­s­nos­ti obi­telj­skih odno­sa već i bez­re­zerv­nog pošto­va­nja i lju­ba­vi koju nji­ho­va dje­ca iz vlas­ti­tih pro­živ­lje­nih kari­je­ra danas osje­ća­ju pre­ma svo­jim biolo­škim rodi­te­lji­ma. Znala sam da neću pogri­je­ši­ti ako moji pro­ta­go­nis­ti, tako­đer iznim­ne oso­be, budu vodi­li nara­ci­ju fil­ma. Iz svo­jih stvar­nos­ti pri­po­vi­je­da­ju o oni­ma koji su ih for­mi­ra­li, insaj­der­ski, iz prve ruke.

Kako bi obu­hva­ti­le dru­gu polo­vi­nu istar­skog Novecenta, oda­bra­la sam šest pri­ča. Za sada mi je Hrvatska tele­vi­zi­ja odo­bri­la, finan­ci­ra­la i emi­ti­ra­la prve tri, a nadam se da ću ove godi­ne dobi­ti zele­no svje­tlo za nas­ta­vak rada i na slje­de­ći­ma – o Martinu Bizjaku, Bošku Obradoviću i Liviju Morosinu koje pred­stav­lja­ju nji­ho­va dje­ca: Breda, Magdalena te Marino, Darija i Teo.

U seri­jal nas uvo­di istar­ski knji­žev­ni bard Milan Rakovac, pri­sje­ća­njem na svog oca Joakima, ubi­je­nog u NOB‑u…

- Joakim Rakovac bio je jedan od auto­ra zna­me­ni­tog pro­gla­sa “Istarski naro­de” koji je, nakon pada Italije u ruj­nu 1943. godi­ne for­ma­li­zi­rao pris­tu­pa­nje Istarskog seoskog puka anti­fa­šis­tič­kom pokre­tu. Rakovčeva nas pri­ča ute­me­lju­je u pros­to­ru i vre­me­nu, da svi zna­ju tko smo i gdje, kako je i zašto, bilo baš tako. Filozofija opros­ta je temelj nje­go­vog iznim­nog umjet­nič­kog i druš­tve­nog dje­lo­va­nja. Nakon „Milana“, pri­če koje sli­je­de goto­vo se pri­ča­ju same…

U „Tamari“, kroz sje­ća­nja na svo­ju baku Uliku i oca Ivana Obrovca, legen­dar­nog likov­nog peda­go­ga i umjet­ni­ka, glaz­be­ni­ca Tamara Obrovac otkri­va druš­tve­no okru­že­nje, mili­je koji ju je for­mi­rao i doveo do jedins­tve­nog umjet­nič­kog izri­ča­ja. Prof. Obrovac je bit­no ozna­čio i moje odras­ta­nje, nje­gov utje­caj  na sve nas koji smo proš­li kroz nje­go­vu Školu za umjet­nost i dizajn je nemjerljiv.

U „Petri“, pak, Petra Blašković poku­ša­va prvens­tve­no sebi, a onda i gle­da­te­lji­ma objas­ni­ti kako je to živje­ti prak­su glu­mi­ce u Osječkom naci­onal­nom teatru, isto­vre­me­no biti i pro­du­cen­ti­ca u kul­tu­ri, kaza­liš­na eks­pe­ri­men­ta­to­ri­ca, reda­te­lji­ca, akti­vis­ti­ca, sve to, gle­da­ju­ći svi­jet sa rame­na Velog Jože. Kako je ‑kako to ona voli reći – pomi­ri­ti vlas­ti­ti DNK sa umjet­nič­kom sva­kod­ne­vi­com u prak­si. Legendarni Franci Blašković i Arinka Blašković Šegando pos­ta­vi­li su ljes­tvi­cu stra­vič­no viso­ko u pros­to­ru i vre­me­nu zlo­ćud­no aro­gant­nom za vrhun­ske umjet­ni­ke poput njih.

Haug! – rekao bi Franci. Film si sjet­no zaokru­ži­la nje­go­vom sta­rom glaz­be­nom sli­či­com Pule kad Uljaninikovci gre­du (po buri) na delo, ali naj­ža­los­ni­je je ono što, kao i Uljanik sad već pokoj­na još jed­na „obmej­na“ legen­da – dugo­go­diš­nji Poglavičin subo­rac, Marko Brecelj – kaže u fil­mu:  „Mene, u ovom svi­je­tu u kojem je moć jed­na­ko novac, čudi da se Republike Slovenija, Italija i Hrvatska ne tak­mi­če tko će prvi dati pen­zi­ju tom veli­kom Istarskom umjet­ni­ku koji živi i radi na ras­kr­š­ću tri­ju naroda.“

- Nemar pre­ma oni­ma izvan sus­ta­va je stra­vi­čan. To je jedi­na čvr­sta iden­ti­tet­ska odred­ni­ca ovih pros­to­ra. Ipak, pola­ko se doga­đa­ju važ­ni poma­ci: direk­to­ri­ca Etnografskog muze­ja Istre Ivona Orlić dok­to­ri­ra­la je na raskoš­nom opu­su Francija Blaškovića. Također, jedan seg­ment nje­go­vog akti­vis­tič­ko per­for­ma­tiv­nog opu­sa, nje­go­vu fas­ci­nant­nu Ligu za boj pro­tiv turiz­ma, uvr­sti­la je u stal­ni pos­tav muze­ja. Bilo bi sjaj­no kad bi Francijev „slu­čaj“ pota­kao nad­lež­ne usta­no­ve u kul­tu­ri na neku kon­kret­ni­ju valo­ri­za­ci­ju onog čime se tako voli­mo hvaliti.

Filmovi iz ovog seri­ja­la su u pot­pu­nos­ti tvo­ji – ne samo režij­ski, nego i pro­duk­cij­ski – ostva­ri­la si ih putem svo­je pro­duk­cij­ske kuće Burra…

- Da, čeka­ju­ći da se dogo­di dugo naj­av­lji­va­no veli­ko res­truk­tu­ri­ra­nje HRT‑a, upor­no osta­jem nji­hov vanj­ski surad­nik. U među­vre­me­nu sam pokre­nu­la naj­pri­je umjet­nič­ku orga­ni­za­ci­ju, potom i udru­gu. Sa poja­vom novih teh­no­lo­gi­ja i dras­tič­nim pro­mje­na­ma u mode­lu pro­duk­ci­je HTV je pos­ta­la i jedi­na plat­for­ma sa zakon­skom oba­ve­zom bav­lje­nja tema­ma koje zbog dik­ta­ta komer­ci­jal­nos­ti goto­vo da izu­mi­ru ili muti­ra­ju u for­mi i sadr­ža­ju. Postoji kla­uzu­la u zako­nu koja naci­onal­ni tele­vi­zij­ski ser­vis oba­ve­zu­je na surad­nju sa vanj­skim pro­duk­ci­ja­ma, na taj način omo­gu­ća­va i oni­ma koji nisu nji­ho­vi zapos­le­ni­ci da pred­lo­že i reali­zi­ra­ju vlas­ti­te pro­jek­te. Vidjela sam da s pro­to­kom vre­me­na pola­ko, bez tra­ga nes­ta­je cije­li jedan uni­ver­zum na kojem je for­mi­ra­na moja gene­ra­ci­ja i pos­ta­la bol­no svjes­na da će, ako se baš mi ne potru­di­mo oko nama bit­nih tema i sadr­ža­ja oni napros­to iščez­nu­ti, a svi koji dola­ze za nama neće ima­ti poj­ma što je to ima­lo zna­či­ti, na što se refe­ri­ra­ti i što slijediti.

Bez ini­ci­jal­ne podr­ške Istarske župa­ni­je i Vladimira Torbice, potom i Grada Pule, teško da bih se upus­ti­la u ova­ko slo­žen podu­hvat. Kako sve pro­ta­go­nis­te seri­ja­la „U Ime Oca“ poz­na­jem pro­fe­si­onal­no i pri­vat­no, pro­duk­cij­ski dio rada na seri­ja­lu bio mi je puno zah­tjev­ni­ji i napor­ni­ji, odu­zeo mi je puno više vre­me­na i živa­ca od autor­skog. No, zahval­na sam na pri­li­ci da orga­ni­zi­ram posao ona­ko kako to tema i pro­ta­go­nis­ti dik­ti­ra­ju, da se anga­ži­ram i bavim surad­ni­ci­ma koji­ma je ovo neri­jet­ko prvi pro­fe­si­onal­ni posao jer tak­vo iskus­tvo zas­lu­žu­ju, ako ne pro­fe­si­onal­noš­ću i ruti­nom, onda sigur­no anga­žma­nom i srcem. Osim toga u prak­si se naj­bo­lje i naj­vi­še nauči.

Kako si poče­la s radom na HRT‑u?

- Na HRT pri­je sko­ro tri­de­set godi­na dovu­kao me upra­vo Milan Rakovac. U to je vri­je­me bio jedan od ured­ni­ka u Dokumentarnom pro­gra­mu, ona­ko mla­du i ambi­ci­oz­nu pozvao me da reži­ram doku­men­tar­nu, kako su to tada zva­li „emi­si­ju“ na temu istar­skih Rujanskih odlu­ka. Užasnuta malim bro­jem ter­mi­na za sni­ma­nje i mon­ta­žu te tipič­no tele­vi­zij­skim pro­duk­cij­skim res­trik­ci­ja­ma, nado­bud­no i bez kon­zul­ta­ci­ja sam otiš­la do admi­ra­la Ante Budimira, u tom tre­nut­ku načel­ni­ka Vojnopomorske oblas­ti Sjeverni Jadran i ispos­lo­va­la sni­ma­nje Istre iz voj­nog heli­kop­te­ra. Prije tri­de­se­tak godi­na je za sva­ku snim­ku iz zra­ka tre­ba­la poseb­na dozvo­la voj­ske i poli­ci­je do kojih nije bilo jed­nos­tav­no doći, pa se rijet­ko tko upu­štao u tak­ve avan­tu­re. Mislim da su moju emi­si­ju o Istri, uz još neke inven­tiv­ne deta­lje, „izvuk­le“ te pre­kras­ne snim­ke Istre iz zra­ka. Rakovac mi je smjes­ta ponu­dio da eks­klu­ziv­no reži­ram sve nje­go­ve ured­nič­ke projekte.

Radili smo godi­na­ma zajed­no, redo­vi­to reali­zi­ra­li izme­đu osta­lih i mno­ge nove seri­ja­le o Istri. „Kultura bure“, „Historie Histriae“, „Art Istra“, „Ruža vje­tro­va“, „Roč me, bebe“, samo su neki od mno­gih nas­lo­va… sura­đi­va­li smo s etno­lo­zi­ma, arhe­olo­zi­ma, povjes­ni­ča­ri­ma, soci­olo­zi­ma, arhi­vis­ti­ma, umjet­ni­ci­ma, kroz naše je eki­pe proš­lo mnoš­tvo lju­di… Tada sam mis­li­la da poz­na­jem sva­kog čovje­ka u Istri.

Filmovi su ti puni arhiv­skih mate­ri­ja­la, kako ih nalaziš?

- Puno je tu pos­la i peri­pe­ti­ja, arhiv­ske mate­ri­ja­le tre­ba pro­na­ći, pri­ku­pi­ti, obra­di­ti, ispos­lo­va­ti dozvo­le za emitiranje…

Zbog nepro­cje­nji­ve vri­jed­nos­ti te gra­đe bilo bi za pret­pos­ta­vi­ti da se ona pom­no čuva i raz­vr­sta­va. Kakvo je sta­nje arhi­va na HRT‑u?

  Arhiva je sigur­no jedan od zna­čaj­ni­jih resur­sa Hrvatske tele­vi­zi­je. Gotovo posvu­da naci­onal­ni tele­vi­zij­ski ser­vi­si su se ozbilj­no poza­ba­vi­li vlas­ti­tim audio vizu­al­nim riz­ni­ca­ma. Postoji ins­ti­tu­ci­ja koja pove­zu­je arhi­ve cije­log Mediterana, Memoria Mediteranea. Arhiva se sma­tra naci­onal­nim bla­gom, sva­ki se dje­lić valo­ri­zi­ra i napla­ću­je. Nadograđuje se legis­la­ti­va koja se bavi autor­skim pra­vi­ma, odr­ža­va­ju se sim­po­zi­ji o arhi­vi­ra­nju i digi­ta­li­zi­ra­nju, otva­ra­ju se dok­tor­ski stu­di­ji arhi­vis­ti­ke. Također se u svr­hu digi­ta­li­za­ci­je i orga­ni­za­ci­je funk­ci­onal­nih arhi­va pov­la­če ogrom­ni nov­ci iz EU fon­do­va. Kod nas je još uvi­jek sve u povo­ji­ma, nadam se da će se usko­ro pokre­nu­ti aktiv­nos­ti koje će HRT doves­ti barem do pro­fe­si­onal­ne razi­ne arhi­va osta­lih naci­onal­nih ser­vi­sa na Balkanu i Mediteranu.

Istra ti je kroz godi­ne bila glav­na pre­oku­pa­ci­ja, ali radi­la si i mno­ge dru­ge zna­čaj­ne i zapa­že­ne teme-npr. hva­lje­ni seri­jal “Liječnici poli­ti­ča­ri“ (kao i „U ime oca“, može se pogle­da­ti na HRTi‑u) kojem si u 4 epi­zo­de kroz osob­ni­je pri­če broj­nih hrvat­skih poli­ti­ča­ra pru­ži­la i zgus­nut pre­sjek pro­tek­lih 40 hrvat­skih godi­na. U fil­mu „Pigmalionov efekt“ ispri­ča­la si nevje­ro­jat­nu pri­ču obi­te­lji Kostelić u for­mi insaj­der­ske intim­ne ispo­vi­jes­ti, u „Što je meni Balkan?“ pred­stav­lja­ju­ći pro­ta­go­nis­te nezas­tup­lje­ne u vode­ćim, držav­nim medi­ji­ma, kroz vizu­re svo­je­vr­s­nih apa­tri­da pro­ka­zu­ješ apsur­de ovih pros­to­ra, u „Baltazar gra­du“ istra­žu­ješ povi­jest Zagrebačke ško­le crta­nog fil­ma… Najnagrađivaniji ti je „Slučaj Sexa ili kako smo ušli u Europu“ – uz pri­ču o pro­pa­lim pla­no­vi­ma i sru­še­nim sno­vi­ma kul­t­ne dark noise gru­pe Sexa, to je i vri­je­dan pri­kaz skvo­ter­ske i alter­na­tiv­ne ams­ter­dam­ske sce­ne s počet­ka deve­de­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća. Možda si ipak naj­poz­na­ti­ja po „Kad Miki kaže da se boji, tko su juna­ci Johnnyjevih pje­sa­ma“ iz 2005., fil­mu koji se i danas citi­ra kad se pri­ča o Azri. Poznavala si taj tadaš­nji zagre­bač­ki đir – Kavkaz, Zvečka, Johnnyja Štulića?

- Bilo mi je važ­no zabi­lje­ži­ti možda pos­ljed­nje tre­nut­ke Zagreba kojeg sam zatek­la u vri­je­me kada sam doš­la na stu­dij. Kao stu­den­ti­cu Filozofskog fakul­te­ta poseb­no su me se doj­mi­li fri­ko­vi iz Blata, neki od njih govo­ri­li su jezi­kom Ranka Marinkovića, Ivana Slamniga i Tina Ujevića. U Istri je bilo goto­vo nemo­gu­će čuti toli­ko tog čudes­nog, raskoš­nog jezi­ka uži­vo. Bile su to vrlo žive osam­de­se­te, vri­je­me inten­ziv­ne umjet­nič­ke pro­duk­ci­je, i kaza­liš­ne i likov­ne i glaz­be­ne, plus Vesela tele­vi­zi­ja, Polet i Studentski list, Oko, Quorum….  Još uvi­jek se o sve­mu nadu­go i naši­ro­ko disku­ti­ra­lo, bilo je važ­no tko će što reći, koli­ko je tko obra­zo­van i upu­ćen u doga­đa­nja i teme. Osebujni lju­di, i oni koji se nisu bavi­li važ­nim i priz­na­tim aktiv­nos­ti­ma bili su fas­ci­nant­ni. Johnny je neke od tih kon­kret­nih liko­va i situ­aci­ja bri­ljant­no ovje­ko­vje­čio u svo­jim nadah­nu­tim pje­sma­ma. Taj Zagreb već dugo više ne pos­to­ji. Postoji neki dru­gi, podjed­na­ko zanim­ljiv, no meni nešto manje drag.

Kao klin­ka išla si i u Glazbenu ško­lu, što te odvuk­lo u film?

- Kako sam ima­la apso­lut­ni sluh i volje­la nas­tu­pat  zapra­vo su svi, pogo­to­vo pro­fe­so­ri, oče­ki­va­li da ću pos­ta­ti vrhun­ska pija­nis­ti­ca. Međutim uspje­la sam uma­ći toj teškoj sud­bi­ni. Još uvi­jek lupam po kla­vi­ru na tulu­mi­ma. Milan Rakovac tvr­di da je za poče­tak naše surad­nje bilo pre­sud­no to što me vidio kako za kla­vi­rom zabav­ljam eki­pu do sit­nih sati na jed­noj od kre­ativ­nih radi­oni­ca na Brijunima. Milan je tako­đer pro­pa­li glaz­be­nik, nikad ostva­re­na estrad­na pje­vač­ka zvi­jez­da pa mu u pot­pu­nos­ti vjerujem.

Sa 15 godi­na sam dobi­la kame­ru, jed­nu od onih ranih, sa teškim sko­pom za VHS kaze­tu. Na sko­pu se i mon­ti­ra­lo, rezom, narav­no. Kad sam otiš­la u Italiju na stu­dij reži­je, ne znam tko je sve od Puležana nije koris­tio: sni­ma­li su se ben­do­vi, pred­sta­ve, per­for­man­si, kuć­ne zaba­ve, svašta.

Uvijek su me zani­ma­le i fas­ci­ni­ra­le moguć­nos­ti koje pru­ža­ju nove teh­no­lo­gi­je. Danas kad mi pos­ta­je poma­lo nepojm­ljiv ova­ko brz razvoj digi­tal­ne teh­no­lo­gi­je i umjet­ne inte­li­gen­ci­je, na pamet mi pada­ju pioni­ri digi­tal­ne umjet­nos­ti: znans­tve­ni­ci, inže­nje­ri, arhi­tek­ti i umjet­ni­ci 60-ih, 70-ih koji su uvi­jek gle­da­li napri­jed, u čudu pro­gra­mi­ra­li sva­ki para­me­tar svo­jih sli­ka, izla­ga­li ih kao ten­den­ci­je nado­la­ze­ćeg vre­me­na, „Nove ten­den­ci­je“. Gledam mobi­tel i mis­lim što je sve nama tre­ba­lo da bi se dobi­la sli­ka ove rezo­lu­ci­je, ove kva­li­te­te. Koliko love, opre­me, eki­pa, zna­nja! Promjene se doga­đa­ju sulu­dom brzi­nom. Kad nakon reci­mo godi­nu dana uđem u istu mon­ta­žu i done­sem nove mate­ri­ja­le, pita­ju me: u kojem for­ma­tu? Ja im kažem, a oni pras­nu u smi­jeh: Pusti, pus­ti, mi ćemo.

Mnogo si tru­da tije­kom godi­na ulo­ži­la i u raz­ne anga­žma­ne edu­ka­tiv­ne nara­vi. Zbog njih se čes­to vra­ćaš i u rod­ni grad do Pulske film­ske tvor­ni­ce (gdje si vodi­la radi­oni­ce doku­men­tar­nog fil­ma i ini­ci­ra­la nji­hov Production in). Voliš, kažeš, i taj seg­ment tvo­je pro­fe­si­je, ali pri­je sve­ga si dokumentaristica? 

- Nisam mis­li­la da će moje bav­lje­nje doku­men­ta­riz­mom biti tako inten­ziv­no i dugo­traj­no, no kad pogle­dam tri­de­se­tak godi­na una­trag, ono je zapra­vo jedi­na kons­tan­ta u mom radu. I mogu reći da sam dois­ta „izbru­si­la“ zanat. Bez obzi­ra na kom­plek­s­nost teme ili nepo­volj­ne okol­nos­ti, jezi­ve pro­duk­cij­ske uvje­te i sus­pek­t­nost oko­li­ne i pro­ta­go­nis­ta, znam da ću biti u sta­nju doni­je­ti ključ­ne, pra­ve odlu­ke kako autor­ski tako i u sko­ro sva­kom seg­men­tu pro­duk­ci­je, te posao doves­ti do uspješ­nog zavr­šet­ka. Kako sam puno radi­la, sve ono što moje kole­ge pla­ši, sa čime se jako muče meni ide rela­tiv­no lako i jed­nos­tav­no. Navikla sam radi­ti fil­mo­ve koji lju­di­ma nisu dosad­ni. Traju li pet minu­ta ili dva i pol sata, odgle­da­ju ih do odjav­ne špi­ce i tra­že još… To se dogo­di kad nešto radiš dugo i s ljubavlju.

• Ines Pletikos