Što nam europski podaci govore o kulturi u kojoj (ne) sudjelujemo

Pitanje kul­tur­nih prak­si i kul­tur­ne par­ti­ci­pa­ci­je možda se čini kao rela­tiv­no recent­ni trend u istra­ži­va­nju odno­sa kul­tu­re i druš­tva, no činje­nič­no se već deset­lje­ći­ma ras­prav­lja o tome kako zadr­ža­ti ili odgo­ji­ti novu publi­ku u kul­tu­ri, pogo­to­vo kada je riječ o viso­koj kul­tu­ri ili suvre­me­nim kul­tur­nim prak­sa­ma. Hoće li kaza­li­šte pre­ži­vje­ti film i tele­vi­zi­ju? Hoće li ope­ra osta­ti rele­van­tan čim­be­nik kul­tur­nog iskus­tva u gene­ra­ci­ji, reci­mo ako film­ske zvi­jez­de nove gene­ra­ci­je poput Timotheeja Chalameta sma­tra­ju kako je riječ o zabo­rav­lje­nim i “mrtvim” žan­ro­vi­ma? Što je s gale­ri­ja­ma i muze­ji­ma koji nisu samo arhiv­sko-arhe­olo­ške pri­ro­de? Može li, dru­gim rije­či­ma, umjet­nost i kul­tur­no stva­ra­laš­tvo koje nas­ta­je kroz duge pro­ce­se indi­vi­du­al­nog i struk­tur­nog pro­miš­lja­nja pre­ži­vje­ti medij­sku real­nost publi­ke koja je navik­la na ins­tant gra­ti­fi­ka­ci­ju u algo­ri­tam­skom polju druš­tve­nih medija?

Riječ je o kla­sič­nim gene­ra­cij­skim dis­tink­ci­ja­ma koje su, kao što je već pri­je nave­de­no, simp­to­ma­tič­ne za sva­ku pro­mje­nu druš­tve­no-kul­tur­ne epo­he. “Video kil­led the radio star”, kaže pje­sma s kojom se pokre­nuo 1981. godi­ne glaz­be­ni tele­vi­zij­ski pro­gram MTV čiju sud­bi­nu je pak nedav­no zape­ča­ti­la činje­ni­ca da je stre­aming pre­uzeo pri­mat, dok se upoz­na­va­nje s novom glaz­bom ne vodi više kroz ured­nič­ku selek­ci­ju, već kroz tren­do­ve na druš­tve­nim mre­ža­ma. Međutim, pita­nje kul­tur­nih prak­si i par­ti­ci­pa­ci­je nisu samo gene­ra­cij­ske pri­ro­de, već odra­ža­va­ju i puno dub­lje struk­tu­re klas­nog ras­lo­ja­va­nja i nejed­na­kos­ti koje ima­ju ten­den­ci­ju repro­du­ci­ra­nja i kroz gene­ra­cij­ske mije­ne, ovis­no o tome koji su kul­tur­ni arte­fak­ti oda­bra­ni kao mar­ker klas­nih raz­li­ka. Za raz­li­ku od gene­ra­cij­skih dis­tink­ci­ja koje nose svo­je spe­ci­fič­nos­ti oko kul­tur­nih prak­si i par­ti­ci­pa­ci­je, klas­ne raz­li­ke su čes­to dubo­ko uko­tv­lje­ne kroz inter­ge­ne­ra­cij­ske tran­smi­si­je kul­tur­nog kapi­ta­la pa ih je onda i znat­no teže mije­nja­ti kroz jed­nos­tav­ne edu­ka­cij­ske pla­no­ve i programe.

Ima tako jed­na pri­ča iz Italije kada se poku­ša­lo rad­ni­ci­ma u lokal­noj tvor­ni­ci pri­bli­ži­ti ide­ju Schönbergove dode­ka­fo­ni­je, a čemu je pret­ho­di­lo uvod­no pre­da­va­nje muzi­ko­lo­ga. Tijekom izla­ga­nja, jedan rad­nik je tra­žio da se manje pri­ča već da se pos­lu­ša što se ima pos­lu­ša­ti. Nakon prvih par minu­ta Schönbergove sklad­be, isti rad­nik se usta­je i kaže pre­da­va­ču da možda ipak bolje da on nas­ta­vi pri­ča­ti. Dakle, pita­nje gene­ra­cij­skih raz­li­ka i pita­nje klas­no struk­tu­ri­ra­nog uku­sa koji uvje­tu­ju inten­zi­tet, dina­mi­ku i struk­tu­ru kul­tur­nih prak­si i par­ti­ci­pa­ci­je su u kons­tant­nom pre­vi­ra­nju i pro­pi­ti­va­nju, a mapi­ra­nje tren­do­va važan je alat za razu­mi­je­va­nje ne samo sta­nja u kul­tu­ri, već i za razu­mi­je­va­nje širih druš­tve­nih tran­sfor­ma­ci­ja i procesa.

Sukladno tome, u sri­je­du 22. trav­nja pul­ska publi­ka će ima­ti pri­li­ke vidje­ti rezul­ta­te Obzor 2020 pro­jek­ta “Europsko popi­si­va­nje druš­tve­nih vri­jed­nos­ti kul­tu­re kao temelj uklju­či­vih kul­tur­nih poli­ti­ka u glo­ba­li­zi­ra­ju­ćem svi­je­tu” (INVENT), koji je finan­ci­ra­la Europska komi­si­ja. Riječ je o kvan­ti­ta­tiv­nim i kva­li­ta­tiv­nim poda­ci­ma iz devet europ­skih zema­lja (Danska, Finska, Francuska, Hrvatska, Nizozemska, Srbija, Španjolska, Švicarska i Velika Britanija) na temu kul­tur­nih prak­si pove­za­nih s umjet­noš­ću. Vrijednost ovak­vih pro­je­ka­ta i nji­ho­vih poda­ta­ka leži u činje­ni­ci da nose važan podat­kov­ni temelj za razvi­ja­nje poli­ti­ka u kul­tu­ri, pogo­to­vo u uspo­red­bi s lokal­nim uzor­ci­ma i lokal­no pozi­ci­oni­ra­nim istra­ži­va­nji­ma. Tim više što ključ­ni rezul­ta­ti uka­zu­ju na zabri­nja­va­ju­će niski naci­onal­ni par­ti­ci­pa­tiv­ni kapi­tal Hrvatske u europ­skoj uspo­red­bi. Precizno pozi­ci­oni­ra­nje gene­ra­cij­skih i klas­nih dis­tink­ci­ja važan je alat u pri­pre­mi adek­vat­nih poli­ti­ka i razvoj­nih pro­gra­ma publi­ke s koji­ma se može izbje­ći kla­sič­ne zam­ke edu­ka­cij­skih inter­ven­ci­ja, pogo­to­vo kada su mla­di u pitanju.

Nadalje, dijag­nos­ti­ci­ra­ni obras­ci kul­tur­ne par­ti­ci­pa­ci­je, iako nisu eks­tra­hi­ra­ni iz uzor­ka veza­nih za istar­sku regi­ju, ne pred­stav­lja­ju odvo­jen simp­tom nekog dru­gog kon­tek­s­ta već upu­ću­ju na struk­tur­ne pro­ble­me s koji­ma se suoča­va lokal­na zajed­ni­ca pri­li­kom osmiš­lja­va­nja i razvi­ja­nja kul­tur­nih pro­gra­ma. Duboko inter­na­li­zi­ra­na neza­in­te­re­si­ra­nost za “kla­sič­ne” ins­ti­tu­ci­je u kul­tu­ri, kao i za rad i dje­lo­va­nje neza­vis­nih kul­tur­nih akte­ra nije onda samo pita­nje prav­da­nja i ops­toj­nos­ti nepro­fi­ta­bil­ne kul­tur­ne pro­duk­ci­je, nego sa sobom pov­la­či i pita­nje kak­vo se druš­tvo gra­di uz tako niske razi­ne kul­tur­ne participacije.

Drugim rije­či­ma, pre­da­va­nje i zaključ­ci koje će pre­zen­ti­ra­ti mr.sc. Mirko Petrić s Instituta Ivo Pilar nisu samo soci­olo­ški rele­vant­ni nala­zi, već je riječ o jedins­tve­noj pri­li­ci sagle­da­va­nja širih struk­tur­nih iza­zo­va s koji­ma se hrvat­sko kul­tur­no stva­ra­laš­tvo kao i hrvat­sko druš­tvo suoča­va­ju. Izgradnja adek­vat­nog odgo­vo­ra tak­vim iza­zo­vi­ma ne smi­je onda biti samo intu­itiv­na kako se nagla­ša­va u naj­a­vi izla­ga­nja, već bi tre­ba­la biti vođe­na empi­rij­ski ute­me­lje­nim zaključ­ci­ma i pre­po­ru­ka­ma te razvo­jem širih teorij­sko-stra­te­ških okvi­ra dje­lo­va­nja koje uklju­ču­ju sve nad­na­ci­onal­ne i naci­onal­ne okvi­re, ali i lokal­ne spe­ci­fič­nos­ti. Vrijeme za dje­lo­va­nje i druš­tve­nu odgo­vor­nost ključ­nih akte­ra na sce­ni je sada, ako ne i jučer. U pro­tiv­nom, kul­tur­nu pro­duk­ci­ju u Istri možda doče­ka sud­bi­na MTV‑a ili Schönbergove dode­ka­fo­ni­je. S tom raz­li­kom da je neće zami­je­ni­ti neki novi oblik pro­duk­ci­je, već real­nost u kojoj je kul­tu­ra ili ire­le­vant­na ili nepo­treb­ni trošak.

• Galerija Novo
• Mirko Petrić
• Udruga Metamedij