Razgovor: Boris Senker i nakon deset godina od umirovljenja neumorno stvara

Boris Senker hrvat­ski je teatro­log, kaza­liš­ni kri­ti­čar, lek­si­ko­graf, knji­žev­nik i pre­vo­di­telj. Njegov rad pokri­va povi­jest i teori­ju kaza­li­šta, kaza­liš­nu kri­ti­ku i izvor­no, tj. vlas­ti­to dram­sko stva­ra­laš­tvo. Prošle godi­ne izaš­la je nje­go­va naj­no­vi­ja knji­ga „Kazalištarci i glum­ci“ Ogledi o hrvat­skim dra­ma­ti­ča­ri­ma, reda­te­lji­ma, glum­ci­ma i teatro­lo­zi­ma. S njim smo raz­go­va­ra­li uoči odr­ža­va­nja Šoljanovih dana u Rovinju.

Vaš je rad odu­vi­jek vezan uz kaza­li­šte i ispre­ple­ten s kaza­li­štem. Kad i kako je počeo taj inte­res i lju­bav pre­ma kazalištu?

Teško je sad pri­sje­ti­ti se toga gdje je i kad je poče­lo zani­ma­nje za kaza­li­šte, koje je pos­ta­lo lju­bav i svo­je­vr­s­na zača­ra­nost kaza­li­štem. Nekoliko mi se pred­sta­va koje sam gle­dao u dje­tinj­stvu usjek­lo u sje­ća­nje, reci­mo „Oliver Twist“ u Zagrebačkom kaza­li­štu luta­ka, pa “Ifigenija na Tauridi”, s Nevom Rošić, još stu­den­ti­com, u nas­lov­noj ulo­zi – a kako sam nakon goto­vo sedam deset­lje­ća saz­nao da je to bila ona, lije­pa je pri­ča – pred Augustovim hra­mom u Puli, pa „San ivanj­ske noći“ u pul­skom Mornaričkom par­ku, pa „Herman Drugi“ na Celjskom gra­du, pa škol­ske pred­sta­ve koje smo pri­pre­ma­li. Ipak,  pre­sud­no je bilo sudje­lo­va­nje u radu Studentskoga kaza­li­šta za dje­cu „Malik Tintilinić“, koje je pokre­nuo Tahir Mujičić, a pri­dru­ži­li smo mu se Nino Škrabe i ja i zajed­no pri­pre­mi­li prvu našu pred­sta­vu, „Bajku o kne­že­vi­ću Sveboru“ 1972. godine.

Koliko su zna­čaj­ne mani­fes­ta­ci­je poput Šoljanovih dana? Naime, sve je manje tak­vih struč­nih sku­po­va, a kul­tu­ra se prak­tič­ki svo­di na turis­tič­ke manifestacije.

Lijepo je ople­me­nji­va­ti turis­tič­ku ponu­du, napo­kon i „Istarska tri­lo­gi­ja“ koju smo Robert Raponja i ja radi­li za Teatar Fort Forno, dio je tog ople­me­nji­va­nja, ali da bis­te to mogli radi­ti, tre­ba­ju vam i neki čvr­š­ći teme­lji, tre­ba vam živa tra­di­ci­ja, a mani­fes­ta­ci­je poput Šoljanovih dana u Rovinju, Dana Hvarskoga kaza­li­šta u Hvaru, Dana Ranka Marinkovića u Komiži, Krležinih dana u Osijeku, da spo­me­nem samo one uz koje sam vezan, pri­je sve­ga odr­ža­va­ju našu knji­žev­nu i kaza­liš­nu tra­di­ci­ju živom, poka­zu­ju da se o njoj uvi­jek može nešto novo, druk­či­je, poseb­no reći, da bez nje ne bismo bili to što jesmo. Ili bismo želje­li da jesmo.

Kako vidi­te kaza­li­šte danas? Ono nam daje pros­tor za igru i raz­ne for­me, a danas se čes­to u nje­mu ispre­pli­ću mul­ti­me­di­ja i „kla­sič­no“ kazalište.

Kazalište je otvo­re­no, pri­la­god­lji­vo – stro­ži nje­go­vi kri­ti­ča­ri, zago­vor­ni­ci „čis­to­ga kauza­li­šta“, „siro­ma­škog kaza­li­šta“ i slič­no, kažu da ono pati od umjet­nič­ke klep­to­ma­ni­je – i rado poseg­ne za teh­nič­kim novi­te­ti­ma. Uostalom, da nije tako, i danas bismo gle­da­li samo pred­sta­ve na otvo­re­nom, pod sun­če­vim zra­ka­ma, ili uz svi­je­tlost svi­je­ća, ali ključ­no je da se u svim tim ino­va­ci­ja­ma, koje su od devet­na­es­tos­to­ljet­nih par­nih stro­je­va, plin­sko­ga svje­tla i hidra­uli­ke doš­le do videa, holo­gra­ma i umjet­ne inte­li­gen­ci­je, ne izgu­bi ono što kaza­li­šte čini kaza­li­štem, samo­svoj­nom i neza­mje­nji­vom umjet­nos­ti, a to je izrav­ni susret gle­da­te­lja s glum­ci­ma, pje­va­či­ma, ple­sa­či­ma, per­for­me­ri­ma koji pred nji­ma, pre­uzi­ma­ju­ći raz­li­či­te iden­ti­te­te izvo­de neku ljud­sku radnju.

Knjiga „Književnici i kaza­li­štar­ci“ kru­na je vaše­ga rada. Što nam ona donosi?

„Književnici i kaza­li­štar­ci“ pos­ljed­nja je u nizu slič­nih knji­ga koje sam objav­lji­vao od knji­ge „Sjene i odje­ci“ godi­ne 1984. godi­ne. Lijepo je čuti da je ona kru­na, ali ja bih ipak, ne iz laž­ne skrom­nos­ti, rekao da je saže­tak ono­ga čime sam se kao teatro­log bavio pro­tek­lih dese­tak, dva­de­se­tak godi­na. U knji­zi su ese­ji i stu­di­je, nas­ta­li uglav­nom kao izla­ga­nja na teatro­lo­škim sku­po­vi­ma i ovak­vim dani­ma kao što su Šoljanovi, a pišem u nji­ma i nas­to­jim pri tom reći nešto što mi se čini da dosad nije bilo dovolj­no istak­nu­to o suvre­me­nim hrvat­skim dra­ma­ti­ča­ri­ma i pre­vo­di­te­lji­ma, o glum­ci­ma i reda­te­lji­ma, o teatro­lo­zi­ma i povjes­ni­ča­ri­ma knji­žev­nos­ti i kazališta.

Što još pla­ni­ra­te idu­će radi­ti? Naime, vi dois­ta neumor­no stvarate.

Robert Raponja i ja pri­pre­ma­mo jed­nu vedru kro­ni­ku pože­ško­ga kra­ja, jer kaza­li­šte nas je obo­ji­cu pove­za­lo s Požegom, a grad će slje­de­će godi­ne pros­la­vi­ti 800. obljet­ni­cu. Tu je i veli­ki, veli­ki sta­ri dug, „Kazališni lek­si­kon“ u Leksikografskom zavo­du Miroslav Krleža. Prihvatio sam i napi­sa­ti pogo­vor tri­ma dra­ma­ma Miroslava Krleže za nje­go­va iza­bra­na dje­la u nak­la­di Hrvatske aka­de­mi­je zna­nos­ti i umjet­nos­ti i Školske knji­ge. Bit će i odla­zak na pone­ki skup, gos­tu­ju­će pre­da­va­nje. Previše za čovje­ka s deset­go­diš­njim umi­rov­lje­nič­kim stažem.

Iz biogra­fi­je

Bio je član autor­sko­ga tro­lis­ta Senker-Škrabe-Mujičić, čiji su koma­di iz ranih sedam­de­se­tih godi­na danas nesum­njiv dio hrvat­ske kaza­liš­ne povijesti.

Kao teatro­log Senker se bavio europ­skim kon­tek­s­tom hrvat­ske dra­me i kaza­li­šta nas­to­je­ći opi­sa­ti utje­caj teorij­skih ide­ja na kaza­liš­nu prak­su i dovo­de­ći dram­ske opu­se doma­ćih pisa­ca u vezu s onim što se u nji­ho­vo doba zbi­va­lo na svjet­skim pozor­ni­ca­ma, na koje su i sami zna­li koji put prodrijeti.

U stru­ci je Senker ste­kao visok znans­tve­ni ugled, povje­re­no mu je 1990. godi­ne da u Leksikografskom zavo­du Miroslav Krleža bude vanj­ski glav­ni ured­nik prvo Bibliografije kaza­li­šta, koja je objav­lje­na 2004., a potom Kazališnoga lek­si­ko­na, koji je u izradi.

Boris Senker se oku­šao i kao kri­ti­čar aktu­al­ne teatar­ske pro­duk­ci­je. Godinama je objav­lji­vao kaza­liš­ne kro­ni­ke u časo­pi­su Republika (1985 – 91; 1995 – 2000) te je ondje ste­kao širo­ku i zahval­nu publi­ku koja je vje­ro­va­la nje­go­vim sudo­vi­ma i uži­va­la u nje­go­vim lucid­nim zapa­ža­nji­ma i bri­ljant­nom stilu.

Osnovnu ško­lu i gim­na­zi­ju zavr­šio je u Puli a stu­dij kom­pa­ra­tiv­ne knji­žev­nos­ti i anglis­ti­ke na Filozofskom fakul­te­tu u Zagrebu (1971), gdje je i dok­to­ri­rao diser­ta­ci­jom o kaza­liš­nom radu M. Begovića (1982) te do umi­rov­lje­nja 2016. pre­da­vao na Katedri za teatro­lo­gi­ju i fil­mo­lo­gi­ju pri Odsjeku za kom­pa­ra­tiv­nu knji­žev­nost; od 2018. pro­fe­sor emeritus.

Redoviti je član Hrvatske aka­de­mi­je zna­nos­ti i umjet­nos­ti od 2012. Od ranih 1970-ih piše znans­tve­ne rado­ve, stu­di­je, ese­je i član­ke o hrvat­skoj i svjet­skoj dram­skoj knji­žev­nos­ti i kazalištu,

U surad­nji s Tahirom Mujičićem i Ninom Škrabom napi­sao je pet­na­es­tak dram­skih dje­la, a od 1990-ih istak­nuo se samos­tal­nim dra­ma­ma (Pinta Nova, Pulissej, Gloriana, Cabaret &TD, Fritzspiel, /P/lutajuće glu­mi­šte maj­sto­ra Krona, Istarske što­ri­ce, 5 Hick-Star Top Girls, Podvala Ludosti, Astra, tri­lo­gi­ja Istarska pri­ka­za­nja), u koji­ma, ponaj­češ­će u suigri s poz­na­tim knji­žev­nim pred­loš­ci­ma, duho­vi­to pro­go­va­ra i o kaza­li­štu i o vlas­ti­tom vremenu.

• Boris Senker
• Dani Antuna Šoljana