Ilustratorski dijalog: Dunja Janković i Irena Gajić „Imam ti puno toga za reći“ u HUIU galeriji

Izložba Dunje Janković i Irene Gajić nazi­va „Imam ti puno toga za reći“ bit će otvo­re­na u čet­vr­tak, 14. svib­nja u 20 sati u HUiU galeriji.

Riječ je o tre­ćoj izlož­bi iz seri­je Ilustratorski dija­log, u kojoj spa­ja­mo po dvo­je ilus­tra­to­ra koji se nikad dotad nisu upoz­na­li niti radi­li zajed­no, da tije­kom godi­ne dana razvi­ju novi zajed­nič­ki pro­jekt pro­is­te­kao iz nji­ho­ve kores­pon­den­ci­je i raz­mje­ne ide­ja. Nove rado­ve ilus­tra­to­ri­ce Irene Gajić (Beograd), i mul­ti­dis­ci­pli­nar­ne umjet­ni­ce Dunje Janković (Barcelona) osim na izlož­bi, oku­pi­li smo i u publi­ka­ci­ji koja će biti dos­tup­na na otvo­re­nju, a otis­nu­ta je u rizo­gra­fi­ji u stu­di­ju Riso i pri­ja­te­lji iz Rijeke. Kustos izlož­be je Marko Golub“, navo­de organizatori.

“Prije četi­ri godi­ne, kada smo ini­ci­ra­li seri­ju izlož­bi i publi­ka­ci­ja Ilustratorski dija­log, nismo ima­li jas­nu pre­dodž­bu kako će takav dija­log izgle­da­ti niti hoće li uop­će zaži­vje­ti. Spajati nasum­ce u kre­ativ­ni eks­pe­ri­ment po dvo­je illus­tra­to­ra koji se ne poz­na­ju, na osno­vu čita­nja nji­ho­vih autor­skih jezi­ka i sen­zi­bi­li­te­ta iz dota­daš­njih rado­va i subjek­tiv­nog pre­do­sje­ća­ja da bi ti isti sen­zi­bi­li­te­ti mogli zasja­ti zajed­no, podra­zu­mi­je­va rizik i ogrom­no povje­re­nje svih stra­na. Prvi ilus­tra­tor­ski dija­log, s Hanom Tintor i Srđom Dragovićem, zapo­čet je u zavr­š­noj fazi pan­de­mij­skog vala rane 2021., a zaklju­čen iste jese­ni 2022. kad su u opti­caj široj jav­nos­ti pušte­ni AI gene­ra­to­ri sli­ka DALL·E, Stable Diffusion i Midjourney. Pored umjet­nič­ke moti­va­ci­je vje­ru­jem da je iza toga sta­ja­la i ona ljud­ska – naj­jed­nos­tav­ni­je reče­no, zaže­lje­li smo se lju­di, želje­li smo da nam svi­jet ponov­no pos­ta­ne malo veći. Htjeli smo i naz­ri­je­ti što sto­ji iza ilus­tra­tor­ske kre­ativ­nos­ti onkraj spo­sob­nos­ti pre­do­ča­va­nja kak­vu danas nesum­nji­vo ima AI. Ukratko, zani­ma­lo nas je što se doga­đa kada tak­va dva svi­je­ta tije­kom jed­no­go­diš­nje kores­pon­den­ci­je, u dina­mi­ci surad­nje i raz­mje­ne koju sami odre­đu­ju, pre­pla­ve jedan dru­go­ga. Što je to što tamo izraste?

„U slu­ča­ju surad­nje Hane i Srđe, radi­lo se o krat­kim crti­ca­ma, svat­ko od njih slao je dru­go­me krat­ke mis­li, crti­ce (nika­da zapra­vo ins­truk­ci­je niti opi­se), koje je potom taj dru­gi pre­to­čio u crte­že. Marina Milanović i Klasja Habjan pro­naš­le su zajed­nič­ki pros­tor u tome što obje pišu i poezi­ju, tako da je rezul­tat nji­ho­ve surad­nje na kra­ju bila knji­ga, iz koje je izve­de­na i izlož­ba, u kojoj Klasja ilus­tri­ra Marinine pje­sme i obr­nu­to – Marina Klasjine. Novi dija­log, izme­đu Lošinjanke sa špa­njol­skom adre­som Dunje Janković i Beograđanke Irene Gajić, već je u osnov­nim pos­tav­ka­ma pot­pu­no druk­či­ji od svo­jih pret­hod­ni­ka – to je prvi ilus­tra­tor­ski dija­log u kojem tekst, eks­pli­ci­ra­na pri­ča, pri­po­vi­je­da­nje u bilo kak­vom for­mi­ra­nom smis­lu pot­pu­no izostaje. (…)

„(…) S obzi­rom na spo­me­nu­to tiho ozra­čje ovih novih Ireninih i Dunjinih rado­va, nas­lov koji su na kra­ju oda­bra­le za svoj dija­log, pa tako i za ovu izlož­bu i knji­gu – Imam ti puno toga za reći – zvu­či sasvim iro­nič­no. Namjera nije tak­va, napro­tiv, ambi­ci­je obi­ju auto­ri­ca su komu­ni­ka­cij­ske pri­ro­de, samo što ta komu­ni­ka­ci­ja ne poči­nje od ide­je koja tra­ži svo­ju ver­bal­nu ili vizu­al­nu for­mu, svoj glas, nego od samih obli­ka, nji­ho­vih sil­ni­ca utis­nu­tih strp­lji­vim, gus­tim tra­go­vi­ma olo­va­ka po papi­ru, nači­na na koje su raz­ra­đe­ni, svje­tla i sje­na koji­ma su oba­vi­je­ni. Dunja Janković reći će kako je putem osvi­jes­ti­la da moti­vi koji izvi­ru iz ovih crte­ža dola­ze iz za nju novog iskus­tva biva­nja maj­kom, i oni se dois­ta mogu tako čita­ti, naj­ed­nom vam se čini da se ugru­bo mogu podi­je­li­ti u dvi­je sku­pi­ne figu­ra – jed­ne se pojav­lju­ju goto­vo redo­vi­to u paru, kao veća i manja, u raz­li­či­tim rela­ci­ja­ma, nas­ta­nje­ne u raz­li­či­tim ima­gi­nar­nim pros­to­ri­ma; dru­ge su nalik vaza­ma, ili možda kupo­la­ma, krlet­ka­ma, kaba­ni­ca­ma, šato­ri­ma, Antoine de Saint-Exupéryjevom slo­nu kojeg je pro­gu­ta­la zmi­ja, itd.

„No mogu se s jed­na­kim pra­vom čita­ti i druk­či­je. Dunja ih ne opi­su­je, ne defi­ni­ra nji­ho­va zna­če­nja, niti oko njih gra­di bilo kak­vu line­ar­nu nara­ci­ju, sama ih dov­la­či iz neke nji­ho­ve, nado­sje­til­ne stvar­nos­ti i pre­do­ča­va nam ih, pre­pu­šta­ju­ći ih našem čita­nju. Irenini novi crte­ži tako­đer zadr­ža­va­ju mno­ge od oso­bi­na i ima­gi­na­ri­ja koje su ima­li pri­je ovog dija­lo­ga: dubo­ke mis­tič­ne arka­de čija tama guta svje­tlo s osun­ča­nih pri­zo­ra; esc­he­rov­ski labi­rin­ti ste­pe­ni­ca koje mije­nja­ju smje­ro­ve i ori­jen­ta­ci­je na nelo­gič­ne, ira­ci­onal­ne nači­ne; geome­trij­ski obli­ci i nji­ho­ve sje­ne, od kojih sva­ka kao da se pros­ti­re u nekom dru­gom smje­ru; ele­men­ti izgra­đe­nog oko­li­ša, kuće, zgra­de koje dobi­va­ju oso­bi­ne živo­ti­nja ili neo­bič­nih, stra­nih bića; itd. Ovdje ih, među­tim, vidi­mo mno­go bli­že, u intim­ni­jem obli­ku nego pri­je, a s nji­ma se pri­zem­lji­lo i sun­ce koje se redo­vi­to pojav­lji­va­lo na Ireninim crte­ži­ma u ulo­zi svje­do­ka, dok je sada lik, možda čak i pro­ta­go­nist, možda i neka vrsta ava­ta­ra same umjet­ni­ce, možda i ozna­ka Dunjine pri­sut­nos­ti. Čini se da upra­vo ono čini Irenine pri­zo­re, toli­ko uro­nje­ne u zago­net­nu atmo­sfe­ru bli­sku de Chiricovim meta­fi­zič­kim pos­li­je­pod­ne­vi­ma, pri­ja­telj­ski­ji­ma nego rani­je. (…)“, piše kus­tos Marko Golub u kata­lo­gu izložbe.

Dunja Janković (Rijeka, 1980.) je umjet­ni­ca i ilus­tra­to­ri­ca čije inter­dis­ci­pli­nar­no podru­čje rada uklju­ču­je kola­že, stri­po­ve, umjet­nič­ke knji­ge, inte­rak­tiv­ne ins­ta­la­ci­je, ulič­ne inter­ven­ci­je i sito­ti­sak. Diplomirala je sli­kar­stvo na ALU Zagreb 2005. u kla­si pro­fe­so­ra Kesera, a magis­tri­ra­la na School of Visual Arts u New Yorku 2008 godi­ne pod men­tor­stvom Garyja Pantera. Pokretačica je mul­ti­me­di­jal­nog umjet­nič­kog pro­jek­ta Škver u Malom Lošinju (2010 – 2015), jed­na od orga­ni­za­to­ri­ca inter­na­ci­onal­nog strip fes­ti­va­la The Projects (Portland, Oregon) te pre­da­va­či­ca eks­pe­ri­men­tal­nih prak­si u stri­pu na Independent Publishing Resource Centru u Portlandu. Radovi su joj objav­lje­ni u raz­nim publi­ka­ci­ja­ma i izla­ga­la je po cije­lom svi­je­tu, uklju­ču­ju­ći Muzej suvre­me­ne umjet­nos­ti (Zagreb), Power Station of Art (Shanghai), Urvanity Art Fair (Madrid), International Print Biennale (Varna), Graphic Art Triennale (Zagreb), Gallery Sarah Kravitz (London), SC Gallery (Bilbao) itd. Izdala je pet samos­tal­nih strip albu­ma u Hrvatskoj, Srbiji, SAD‑u i Portugalu, te pet umjet­nič­kih knji­ga tiska­nih u riso stu­di­ji­ma u Austriji, Sloveniji, Španjolskoj, Meksiku i Kini. U surad­nji s mod­nom kom­pa­ni­jom umjet­nič­kog pris­tu­pa 3ge3 u Šangaju, osmis­li­la je dvi­je kolek­ci­je (2022 i 2023), od odje­će do raz­no­raz­nih pro­izvo­da. Dunja vodi svoj samos­tal­ni stu­dio za sito­ti­sak od 2014. Živi na rela­ci­ji Barcelona – Lošinj. Dunja kaže: U tije­ku nas­tan­ka ove knji­ge vise od 50 000 Palestinaca, od čega pre­ko 15 000 dje­ce, je ubi­je­no od stra­ne Izraela i nji­ho­vih zapad­njač­kih savez­ni­ka. Da se Gaza nika­da ne zabo­ra­vi i da sje­me otpo­ra nas­ta­vi kli­ja­ti. Za slo­bod­nu Palestinu.

Irena Gajić rođe­na je u Beogradu 1987. Studirala i magis­tri­ra­la na Arhitektonskom fakul­te­tu u Beogradu 2011. Radila je kao pro­gram-dizaj­ne­ri­ca i kus­to­si­ca u KC Parobrod, Beograd (2012 – 2013). Profesionalnu ilus­tra­tor­sku kari­je­ru zapo­či­nje počas­nom nagra­dom na natje­ča­ju Fairy Tales orga­ni­zi­ra­nu od stra­ne nju­jor­škog kolek­ti­va Blank Space. Članica je ilus­tra­tor­ske agen­ci­je Synergy Art od 2018. i UPULUDS‑a od 2019. Njene ilus­tra­ci­je su izla­ga­ne na među­na­rod­nim izlož­ba­ma arhi­tek­tu­re i dizaj­na kao što su Bijenale u Chicagu 2017. i Trijenale u Lisabonu 2019. Kao čla­ni­ca gru­pe auto­ra Moderni u Beogradu pred­stav­lja­la je Srbiju na Bijenalu u Veneciji 2021. Prepoznatljiv stil nje­nih ilus­tra­ci­ja zas­ni­va se na akso­no­me­trij­skim pri­ka­zi­ma izra­že­nog kolo­ri­ta. Radovi su joj publi­ci­ra­ni u mno­gim među­na­rod­nim časo­pi­si­ma i dru­gim izda­nji­ma poput Variety maga­zi­nea, New York Timesa, The Economista, Domusa, itd. Bila je gos­tu­ju­ći pre­da­vač na arhi­tek­ton­skom fes­ti­va­lu YEAH (Luksemburg, 2022), na fes­ti­va­lu DA! – stu­dent­skom fes­ti­va­lu umjet­nos­ti, dizaj­na i arhi­tek­tu­re (Zagreb, 2022. godi­ne) i u Školi lije­pih umjet­nos­ti TALM (Angers, 2023). Sudjelovala je na broj­nim grup­nim među­na­rod­nim izlož­ba­ma i ima­la je tri samos­tal­ne izlož­be u Beogradu: 100 kuća i model (Galerija Kolektiv, 2015), Aksonometrije (Galerija Ozon, 2020) i Zakulisna sta­nja (Galerija Kula, 2025). Irena kaže: Kroz nepo­sred­nost koja se momen­tal­no poja­vi­la izme­đu Dunje i mene u mojim novim crte­ži­ma je počeo da se pojav­lju­je lik. Nekada sun­ce, sada lik. Dunja, ja, pla­ne­ta Zemlja ili samo pri­sus­tvo. Prisustvo u tre­nut­ku u vre­me­nu kada ako ne skre­ne­mo pogled ima­mo raz­log da plačemo.

Izložba i publi­ka­ci­ja finan­ci­ra­ne su sred­stvi­ma Ministarstva kul­tu­re i medi­ja RH i Gradskog ure­da za kul­tu­ru i civil­no druš­tvo Grada Zagreba. Izložbeni i diskur­ziv­ni pro­gram HDD gale­ri­je sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Zaklade Kultura nova. HUiU izlož­be­ni pro­gram finan­ci­ran je sred­stvi­ma Odjela za kul­tu­ru Grada Pule, Odjela za kul­tu­ru i zavi­čaj­nost Istarske župa­ni­je, Ministarstva kul­tu­re i medi­ja RH i Zaklade Kultura nova.

• Dunja Janković
• Galerija HUIU
• Irena Gajić