2. DAN PUF‑a – Mitologija nekoć i danas

Energičnom ples­nom pred­sta­vom „Súper Tejido Limbo“ izvan­red­nog dua Waltera Cobosa i Jorgea Bernala iz kolum­bij­ske ples­ne sku­pi­ne Maldita Danza nas­tav­ljen je sinoć u Istarskom narod­nom kaza­li­štu – Gradskom kaza­li­štu Pula 21. među­na­rod­ni kaza­liš­ni fes­ti­val PUF. Unatoč tome što je bilo nemo­gu­će otkri­ti pri­ču koja se kri­je iza bri­ljant­ne izved­be ple­sa­ča, s nagla­skom na Jorgea Bernala, pred­sta­va osva­ja boga­tom kore­ogra­fi­jom, dojm­lj­lji­vim kos­ti­mi­ma i uspješ­no oda­bra­nom glaz­bom koja je vari­ra­la od lati­no-ame­rič­kih rit­mo­va do elek­tro­ni­ke i zvuč­nih efe­ka­ta. Od prvih «tak­to­va» ona hva­ta gle­da­te­lje u snaž­nu vizu­al­nu buji­cu te ih podjed­na­kom sili­nom nas­tav­lja vodi­ti sve do izne­nad­nog kra­ja, ostav­lja­ju­ći ih želj­nih bisa.

Cobos i Bernal ispr­va su jed­no, ali stva­ri nisu nepro­mje­nji­ve. Tako je usli­je­dio pro­ces razva­ja­nja, odnos­no stva­ra­nja muškog i žen­skog prin­ci­pa – raz­li­či­tih, ali kom­ple­men­tar­nih. Ritual živo­ta, cik­lič­nost i suprot­nos­ti ima­nent­ne egzis­ten­ci­ji (ne samo masku­li­ni­tet-femi­ni­ni­tet, nego i huma­no-živo­tinj­sko, pri­rod­no i druš­tve­no) pre­pri­ča­ni su kroz pokret koji kom­bi­ni­ra raz­li­či­te kul­tur­ne utje­ca­je, kao i suvre­me­no i arha­ič­no, aso­ci­ra­ju­ći pri­tom na pra­dav­ni ples i zabo­rav­lje­na vremena.

Bernal, odje­ven u suk­nju i pla­ve kože kao Krišna, izgle­da poput mito­lo­škog bića. U pita­nju nije samo boja puti nego i nje­go­va ambi­va­lent­na sek­su­al­nost – iako je u suk­nji, ima bra­du – jas­no obi­ljež­je muškar­ca – a sama suk­nja kas­ni­je otkri­va naj­o­či­gled­ni­ji dokaz muškos­ti. Osim toga, doj­mu dav­ni­ne dopri­no­se i tali­sma­ni i amaj­li­je, jedi­ni pred­me­ti kori­šte­ni u pred­sta­vi (pri­mje­ri­ce koko­šja gla­va i noge, perje i perle).

S dru­ge stra­ne, pre-poz­na­tom koli­ko i nuž­nom tema­ti­kom poza­ba­vio se u pred­sta­vi «Peregrinus» polj­ski Teatr KTO, koji je na Forumu ispri­čao na popu­lis­tič­ni način «pro­ble­ma­ti­ku» sadaš­njeg čovje­ka, kor­po­ra­cij­skog roba. Navodnici su zbog reak­ci­je dije­la publi­ke koji je entu­zi­jas­tič­nim plje­skom u rit­mu glaz­be pra­tio nima­lo her­me­tič­nu pres­li­ku «tuž­ne, zas­tra­šu­ju­će i gro­te­sk­ne ‘digi­tal­ne’ civi­li­za­ci­je» poka­zu­ju­ći pri­tom dobro apsor­bi­ra­nu lek­ci­ju izrab­lji­vač­ke politike.

Odijelo koje čini čovje­ka, a koje je s vre­me­nom pos­ta­lo sim­bo­lom okrut­nog moder­nog sužanj­stva čini nas sve jed­na­ki­ma. Različite kra­va­te ne tvo­re raz­li­ku, oso­bi­to kada sve gla­ve pos­ta­ju iste. To su gla­ve bez­lič­nog, ćela­vog i bez­ob­zir­nog star­ca koji ubi­ja u sebi i sve­mu oko sebe ikak­vu duhov­nost, lju­bav i ljepotu.

Čovjek je ono što se od nje­ga na pos­lu tra­ži i spre­man je uči­ni­ti i biti što­god se od nje­ga zah­tje­va – bila to ovca ili sek­su­al­ni objekt. Isprazni ritu­ali, od ilu­zi­je zajed­nič­kog «kons­truk­tiv­nog» rada, pa sve do obje­do­va­nja, hobi­ja­nja i par­ti­ja­nja, naj­bo­lje su pre­do­če­ni podje­lom daro­va – ukras­nim papi­rom i maš­na­ma omo­ta­nih kuti­ji­ca u koji­ma nema ništa doli zra­ka. Lutke na pro­izvod­noj tra­ci ple­šu kako gaz­da svi­ra. Oni su potroš­na roba bez da su toga svjes­ni i svo­je­volj­no pris­ta­ju na vlas­ti­to defi­ni­ra­nje u ter­mi­ni­ma mak­si­mal­nog pri­la­go­đa­va­nja, pod­lož­nos­ti, laž­ne afir­ma­ci­je i odus­ta­ja­nja od osobnosti.

 Predstava pre­poz­na­je pro­blem, među­tim zbog nedos­tat­ka pri­ka­za izla­za iz naiz­gled bez­iz­laz­ne situ­aci­je, otpo­ra ili pak uskra­će­nog pris­tan­ka bar jed­nog od liko­va ona osta­je praz­na, bez katar­ze ili bar skrom­nog recep­ta za mogu­će izlječenje.

Redatelj i sce­na­ris­tist pred­sta­ve je Jerzy Zon, koji je ujed­no oda­brao glaz­bu. Za maske je zas­luž­na Spitfire Company, dok je scen­ski pokret i sce­no­gra­fi­ju osmis­lio Eryk Makohon.

Tekst i foto Ivana-Nataša TURKOVIĆ

• 21. PUF - Međunarodni kazališni festival