Goran Farkaš

Goran Farkaš iz Pazina, stu­dent muzi­ko­lo­gi­je na Sveučilištu u Ljubljani, proš­lo­go­diš­nji je dobit­nik župa­no­ve sti­pen­di­je za oču­va­nje i nje­go­va­nje nema­te­ri­jal­ne kul­tu­re. Član je etno sku­pi­ne Veja i Folklornog druš­tva Pazin, a pri­je četi­ri godi­ne pokre­nuo je Festival TradInEtno u Pazinu.

Kako je nas­ta­la etno sku­pi­na Veja i ide­ja o osni­va­nju gru­pe koja nje­gu­je ipro­mo­vi­ra tra­di­cij­sku kulturu?

 

- Na mani­fes­ta­ci­ji koja se zove „Zasopimo i zakan­taj­mo po sta­re užan­ce“ u Boljunu, Noel Šuran, jedan od osni­va­ča Veje, imao je ide­ju da i mi nas­tu­pi­mo. On je svi­rao nonu­lu ili kazoo, Dragan Cvitan češalj i tu i tamo har­mo­ni­ku, a ja sam svi­rao po kan­ti. Svirali smo „Ive vuce i pase“, prvi aran­žman koji smo napra­vi­li što je u stva­ri jed­na ćić­ska pje­sma i pre­pla­vi­la nas je neka dobra ener­gi­ja. Oduševilo nas je pa smo odlu­či­li napra­vi­ti pro­bu i pokre­nu­ti nešto. Noel je uzeo mih, Dragan je pra­tio na har­mo­ni­ci, a ja sam bio na basu. Napravili smo još i pje­sme „Biži biži magli­na“ i „Predi pre­di“ i to je bio sam poče­tak Veje. Nakon nekog vre­me­na nam se pri­dru­žio i moj brat Saša na djembe‑u. Kako je svat­ko od nas imao neke svo­je oba­ve­ze, ubr­zo smo se uga­si­li. Nakon nekog vre­me­na smo poče­li opet svi­ra­ti i ima­li smo mini nas­tup s 2 – 3 pje­sme. Brat i ja smo pozva­li Marka Pernića na har­mo­ni­ci koji i danas s nama svi­ra. Od tada je sve neka­ko kre­nu­lo pre­ma napri­jed. Od pri­je dvi­je, tri godi­ne bend svi­ra u današ­njem sastavu.

Što zna­či „Veja“?

- Puno stva­ri, zapra­vo. Veja je, prvo, kako su nam objas­ni­li, obred bdi­je­nja. Također, to je naziv za gra­nu i sta­ro ime za grad Krk.

Ime nam je pred­lo­žio jedan bar­ba iz Lindara, nakon dru­gog, tre­ćeg nas­tu­pa kad smo smiš­lja­li naziv skupine.

 

Kakav je inte­res za tak­vu vrstu glaz­be? Kakav su reak­ci­je mla­đe publike?

- Ovisi. Kako sam član Folklornog druš­tva Pazin tamo pos­to­ji miš­lje­nje da mla­đi ne vole toli­ko, a ni ne poštu­ju tra­di­cij­sku glaz­bu. Ne sla­žem se u pot­pu­nos­ti s time. Primjerice na zim­skoj ško­li hrvat­skog fol­k­lo­ra, koju orga­ni­zi­ra Hrvatska Matica Iseljenika, bude krca­to mla­di­ma. Kad sam bio tamo, naj­mla­đi sudi­onik je imao 12 – 13 godi­na. Interes pos­to­ji još uvi­jek. Kao i za sve dru­go, pos­to­ji krug lju­di kojih to zani­ma i koji tra­di­ci­ju nje­gu­ju i nje­go­vat će i dalje.

U ovom obli­ku u kojem mi svi­ra­mo, zna­či svo­je­vr­s­ne re-aran­žma­ne, to je uglav­nom bolje pri­hva­će­no nego obič­na tra­di­ci­ja. Ljudima je valj­da zanim­lji­vi­je što ne zna­či da se radi o kva­li­tet­ni­jem, naj­bo­ljem ili naj­us­pješ­ni­jem nači­nu pre­zen­ta­ci­je tak­ve vrste glaz­be. Mi voli­mo pre­zen­ti­ra­ti naše pje­sme na takav način i inte­res pos­to­ji, što je sva­ka­ko plus.

 

Sviraš u pazin­skom Folklornom druš­tvu i lime­noj glaz­bi, osječ­kom orkes­tru Mišina te na make­don­skim gaj­da­ma vokal­ne sku­pi­ne Despina. Kada si s epo­čeo bavi­ti glaz­bom i koje sve ins­tru­men­te sviraš?

 

- Veja i ja osob­no sura­đi­va­li smo s vokal­nom sku­pi­nom Despina, ali zbog stu­di­ra­nja nisam mogao sudje­lo­va­ti u nekom dalj­njem radu. No, nadam se da ćemo sada, kada sam malo više doma, uspje­ti pri­pre­mi­ti i više stva­ri s njima.

 

S glaz­bom sam se počeo bavi­ti u 4. raz­re­du osnov­ne kada sam se pri­pre­ma­li za škol­sku pri­red­bu pa mi je doš­la ide­ja da bih svi­rao gita­ru. Tata mi je pri­je svi­rao gita­ru pa me naučio par akor­da i svi­ra­ti pje­smu „Za lju­bav tre­ba ima­ti dušu“. Recimo da je to bio poče­tak nekog mog muzi­ci­ra­nja. Dugo godi­na mi je mama bila na fol­k­lo­ru, pra­no­no mi je bio kan­ta­dur… zapra­vo cije­la fami­li­ja s mami­ne stra­ne tako­re­ći pje­va, odnos­no zna pje­va­ti na tan­ko i debe­lo. S nekih 12 godi­na upi­sao sam se u fol­k­lor­no druš­tvo pa su nas pita­li da li će tko svi­ra­ti jer su svi oni koji su pri­je svi­ra­li otiš­li na stu­dij i nedos­ta­ja­lo je svi­ra­ča. Ponudio sam se da svi­ram i kre­nuo sam s mihom, gos­po­din Bašić iz Pule nas je učio. Malo poma­lo na raz­li­či­tim nas­tu­pi­ma sam pro­bao sope­lu, bajs i tako je kre­nu­lo, kao igra. Prije nekih osam godi­na dogo­di­la se neka pre­kret­ni­ca i počeo sam se ozbilj­ni­je bavi­ti svi­ra­njem miha, kojeg i naj­bo­lje vla­dam. Znam se koris­ti­ti i gaj­da­ma, fru­lom te violinom.

 

Kao stu­dent muzi­ko­lo­gi­je na Sveučilištu u Ljubljani, proš­le si godi­ne osvo­jio sti­pen­di­ju Istarske župa­ni­je do kra­ja ško­lo­va­nja. O kak­voj je sti­pen­di­ji riječ?

 

- Prošle godi­ne osvo­jio sam sti­pen­di­ju za oču­va­nje i nje­go­va­nje nema­te­ri­jal­ne kul­tu­re koja mi mno­go zna­či i sva­ka­ko ću nas­to­jat oprav­dat ju. Radi se o tome da župan sva­ke godi­ne dodje­lju­je poseb­nu sti­pen­di­ju jed­nom nada­re­nom stu­den­tu. Studirat je opće­ni­to teško, pogo­to­vo neg­dje vani tako da mi je sti­pen­di­ja dobro došla.

 

 

Pokrenuo si Festival TradInEtno u Pazinu koji je u proš­lo­go­diš­njem izda­nju oku­pio sudi­oni­ke iz cije­lo­ga svi­je­ta. Što je u pla­nu za ovu godinu?

 

- Iskoristit ću pri­li­ku da objas­nim nas­lov fes­ti­va­la koji mno­gi, zbog ame­ri­ka­ni­za­ci­je, kri­vo čita­ju. TradInEtno zapra­vo zna­či tra­di­ci­ja i etno. „In“ je zapra­vo „i“ koji se koris­ti u Sloveniji i na sje­ve­ru Istre. Festival pred­stav­lja tra­di­cij­sku glaz­bu na neki moder­ni­ji način.

 

Na počet­ku je fes­ti­val bio skro­man i tra­jao je tri dana, bila su dva kon­cer­ta, pre­da­va­nja i radi­oni­ce. Kroz godi­ne se neka­ko pro­ši­ri­lo tako da smo lani ima­li veli­ke sre­će sudje­lo­va­ti u europ­skom pro­jek­tu Archeo.s u kojem je Grad Pazin bio part­ner.  S pro­jek­tom smo ima­li pri­li­ku dig­nu­ti Festival na neki veći nivo. Prve dvi­je godi­ne tra­jao je samo tri dana dok je lani tra­jao 10 dana i u sklo­pu nje­ga bilo je raz­nih pred­sta­va, kon­ce­ra­ta i dvi­je radionice.

 

Ove godi­ne smo pali u jed­nu veli­ku rupu što se finan­ci­ja tiče jer je pro­jekt zavr­šen, ali radi­mo na tome da se orga­ni­zi­ra i ove godi­ne jer ne bi htje­li pre­ki­da­ti tra­di­ci­ju. Ovogodišnji fes­ti­val bi bio peti po redu, može­mo reći, jubi­lar­ni. Sadržaj fes­ti­va­la je uvi­jek isti: jed­na dio edu­ka­tiv­ni, a dru­gi zabavni.

 

 

Također, glaz­be­ni si direk­tor Festivala „7 dana stva­ra­nja“. Koja je tvo­ja uloga?

 

- Ima više glaz­be­nih direk­to­ra, ali moj brat Saša i ja pre­uze­li smo ulo­gu da sre­di­mo glaz­be­ni pro­gram na Festivalu i da to neka­ko bude logič­ki pos­lo­že­no i kva­li­tet­no. Između osta­log, vodim radi­oni­cu koja mi pru­ža moguć­nost da se izra­zim na neki druk­či­ji način koji nije moguć radom u Folklornom druš­tvu ili Veji jer Festival okup­lja raz­no­vr­s­ne kre­ativ­ce poput foto­gra­fa, likov­nja­ka, glum­ce, glaz­be­ni­ke… S nji­ma, kroz neke raz­li­či­te kana­le poku­ša­vam pri­ka­za­ti istar­sku tradiciju.

 

 

2009. i 2012. godi­ne sudje­lo­vao si na Međunarodnom fes­ti­va­lu gaj­da­ša u nje­mač­kom Belingenu…

 

- Festival se odr­ža­va sva­ke 3 godi­ne i tra­je neko­li­ko dana, a cilj mu je oku­pi­ti sve zem­lje koje koris­te ins­tru­men­te s mje­ši­nom ili „bac­k­pi­pes“. Riječ je o ins­tru­men­ti­ma koji opće­ni­to ima­ju neki kon­ti­nu­ira­ni zvuk. Na svi­je­tu pos­to­ji pre­ko 180 tipo­va gaj­di. Zapravo, mih jesu gaj­de. Iskustvo je feno­me­nal­no jer na taj način upoz­naš raz­li­či­te fol­k­lo­re. Primjerice, Španjolska je naj­poz­na­ti­ja po ple­su Flamenco, ali ona ima tako­đer pre­div­ne gaj­de. Na Festivalu smo ima­li pri­li­ku upoz­na­ti i glaz­bu iz Gruzije i nji­ho­ve gaj­de. Vidio sam im punu slič­nos­ti. Diple koje se svi­ra­ju u Hercegovini pos­to­je u slič­noj vari­jan­ti i na Kreti. Dodatna pred­nost sudje­lo­va­nja je ta što dola­ze struč­nja­ci s raz­li­či­tih sve­uči­li­šta tako da sam u raz­go­vo­ri­ma s nji­ma uspio jako puno toga pohvatati.

 

 

Veja je do sada ima­la 70-ak nas­tu­pa u Hrvatskoj i susjed­nim zem­lja­ma. Da li je možda u pla­nu izda­va­nje albuma?

- Sad pri­pre­ma­mo album i tre­bao bi iza­ći u trav­nju. Bolje ništa ne pita­ti jer smo već pet puta rek­li da će iza­ći (smi­jeh). Nema veze, bit­no da radimo.

Ne znam toč­no koli­ko je bilo nas­tu­pa, ali sva­ki od njih je podjed­na­ko bitan. Na sva­kom kon­cer­tu je važ­no pre­ni­je­ti ener­gi­ju koju imaš na publi­ku i da se u konač­ni­ci i sam zabav­ljaš podjed­na­ko kao i oni koji te slušaju.

[lang_hr]Od većih nas­tu­pa spo­me­nuo bih Ethnoambient u Solinu pri­je 2 godi­ne jer je to jedan ozbi­ljan fes­ti­val i bila nam je iznim­na čast na nje­mu nas­tu­pi­ti. Bilo je tu i gos­to­va­nja u Francuskoj, ali i Grčkoj, Albaniji i Italiji u sklo­pu pri­je spo­me­nu­tog pro­jek­ta Archeo.s. Ove godi­ne, kra­jem srp­nja, oče­ku­je nas nas­tup na Viljandi Folk Music Festival u Estoniji. [/lang_hr]

 

Tekst: L.Z

Foto: pri­vat­na arhi­va Goran Farkaš

 

 

• Goran Farkaš