Vedran Šilipetar

[lang_hr]
Vedran Šilipetar diplo­mi­rao je na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Rijeci, a osim sli­kar­stvom i kipar­stvom, ovaj sves­tra­ni Puljanin bavi se i glaz­bom te stri­pom. Dugi niz godi­na nje­go­vi stri­po­vi izla­ze u Glasu Istre, nedav­no je sni­mio vide­os­pot za svoj novi singl, a likov­ne rado­ve izla­gao je diljem Europe. Član je HDLU‑a Istre i Hrvatskog druš­tva skladatelja.

 

Baviš se sli­kar­stvom, skul­p­tu­rom, gra­fi­kom, stri­pom i glaz­bom. Kako samog sebe nazi­vaš ili pred­stav­ljaš: kao sli­ka­ra, kipa­ra ili glazbenika?

 

- Smatrati sam sebe umjet­ni­kom je u naj­ma­nju ruku deli­kat­na stvar. Danas umjet­nost obje­di­nju­je sve nave­de­no. Ne mogu se str­pa­ti niti u jed­nu od tih ladi­ca jer volim podjed­na­ko sve nave­de­no i poku­ša­vam se bavi­ti svim tim stva­ri­ma kako mi vri­je­me dopus­ti. Volim reći da me zani­ma širi spek­tar raz­nih umjet­nič­kih izričaja.

Što od toga naj­vi­še voliš? Koji ti je vid izra­ža­va­nja najdraži?

 

- Ovisi o peri­odu. Nekad me više „puca“ skul­p­tu­ra, neka­da se, pak, više posve­tim sli­kar­stvu. Recimo, zad­njih par mje­se­ci sam više u glaz­bi jer sam si tako neka­ko odre­dio. Strip radim jer sam ga dosad imao pri­li­ke objav­lji­va­ti godi­na­ma u Glasu Istre pa je sve to ispa­lo kao s℗retan spoj egzis­ten­ci­je i ljubavi.

Dugi niz godi­na u subot­njem pri­li­ku „Zoom“ Glasa Istre objav­lju­ješ strip „Elvis Brižni“. Kako je on nas­tao? Naime, osmis­lio si ga kao pet­na­es­to­go­diš­njak pa je Elvis na neki način odras­tao si saz­ri­je­vao zajed­no s tobom…

 

- Sigurno da je. Čini mi se da one prve epi­zo­de nisu bile baš naj­us­pješ­ni­je. Kad ga sada uspo­re­đu­jem u odno­su na pri­je, mis­lim da je on danas puno zre­li­ji. Sve je to poče­lo kao neka igra još u sred­njoj ško­li. Tadašnje ured­niš­tvo je htje­lo napra­vi­ti neka­kav strip kako bi malo osvje­ži­lo rubri­ke Mozaika pa sam se javio i pred­lo­žio im svoj strip. Urednik je tada bio Mate Ćurić, a nje­gov sin Petar, moj dobar pri­ja­telj, išao je sa mnom u raz­red. U to sam vri­je­me nešto crt­kao i nje­mu je to bilo fora pa je rekao da će poka­za­ti tati da vidi kako to izgle­da. On se zain­te­re­si­rao i kre­nu­li smo sa stri­pom. Danas mogu reći da sam ponos­ni vlas­nik zbir­ke stri­po­va koja je proš­le godi­ne uknji­že­na i pred­stav­lje­na na Sajmu knji­ge kao „Elvis Brižni – the best of“.
Ime je nas­ta­lo tako da smo se u sred­njoj ško­li zafr­ka­va­li nešto oko Elvisa Presleya i onda je net­ko rekao za jed­nog tipa „Gle ga, Elvis Brižni“ jer je sav bio poma­lo smo­tan i to mi se čini­lo sim­pa­tič­nim. Dao sam mu taj naziv i ispa­lo je skroz pogođeno.

 

Elvis Brižni je svo­je­vr­stan druš­tve­ni kri­ti­čar kroz kojeg pro­go­va­raš o aktu­al­nim tema­ma naše sre­di­ne. Što sma­traš naj­ve­ćim pro­ble­mom današ­njeg istar­skog društva?

 

- Problemom istar­skog druš­tva? Dobro pita­nje. Ne znam što bih ti odgo­vo­rio. Mislim da se u Istri još uvi­jek bolje živi nego u osta­lim regi­ja­ma u Hrvatskoj, što i sve sta­tis­ti­ke poka­zu­ju. Možda je upra­vo pro­blem u tome što dos­ta doš­lja­ka dola­zi i nala­zi pos­lo­ve koje zapra­vo mi domi­cil­ni lju­di ni ne želi­mo radi­ti. Smatram da je dos­ta bit­no da Istrijani, zna­či mi koji smo ovdje rođe­ni, uspi­je­mo odr­ža­ti našu tra­di­ci­ju. Multikulturalnost da, tole­ran­ci­ja da, ali isto tako mis­lim da je važ­no da naš iden­ti­tet osta­ne pre­poz­nat­ljiv: oču­va­nje naše glaz­be, naših umjet­ni­ka, naše tra­di­ci­je. Sve što je veza­no uz Istru, a u svo­joj srži posje­du­je istin­sku umjet­nič­ku vri­jed­nost se zais­ta, zais­ta mora isti­ca­ti i zadr­ža­ti kao neminovnost.
Drugi pro­ble­mi su zahva­će­ni općom kri­zom i rece­si­jom koja ne može zaobi­ći ni Istru, koli­ko god Istra bila plod­na i ima­la razvi­jen turi­zam. Gradske i župa­nij­ske vlas­ti mora­ju gle­da­ti još pom­ni­je što istin­ski una­pre­đu­je našu sre­di­nu, što pri­do­no­si istar­skom identitetu,kvaliteti živ­lje­nja. Sviđa mi se što se neke stva­ri pomi­ču u Kandlerovoj uli­ci u Puli. Mislim da je umjet­nost ipak ta koja stva­ra brend broj jedan. Gorući pro­blem je pul­ska infras­truk­tu­ra i „mrtvi­lo“ tije­kom zim­skog peri­oda. Na tome opas­no mora pora­di­ti poli­ti­ka, ali i gra­đa­ni Pule koji se pona­ša­ju poput pasiv­nih pro­ma­tra­ča pomi­re­nih sa sud­bi­nom. U sva­kom slu­ča­ju gra­đa­ni grad čine gra­dom, a ne obratno.

Koja je glav­na poru­ka koju putem stri­po­va želiš pre­ni­je­ti čita­te­lji­ma? Koje osje­ća­je želiš u nji­ma pobuditi?

 

- Prvenstveno imam sre­ću što kroz strip mogu izra­zi­ti svo­je sta­vo­ve i o poli­tič­koj situ­aci­ji, i o kon­tek­s­tu Istre u odno­su na osta­le dije­lo­ve Hrvatske, o odno­su malo­ga čovje­ka nas­pram kapi­ta­liz­ma, o odno­su muška­rac-žena, dije­te-rodi­telj… To je na neki način moje ispu­šta­nje frus­tra­ci­ja. Možda pone­kad budem i pre­vi­še crn, ali čini mi se da su crni humor i tak­va vrsta sati­re potreb­ni. Osnovna poru­ka bi možda bila da mali čovjek mora pre­ži­vje­ti bez obzi­ra na sve. Elvis je, u prin­ci­pu, mali čovjek, neka­kav pri­mjer rad­nič­ke kla­se koja pre­živ­lja­va. Na kra­ju kra­je­va to sam i ja. Potekao sam iz rad­nič­ke obi­te­lji. Mislim da tu ne lažem i ne foli­ram već stvar­no izra­ža­vam ono što osjećam.

Sudjelovao si na broj­nim skup­nim i samos­tal­nim izlož­ba­ma u Hrvatskoj, Italiji, BIH, Češkoj, Slovačkoj i Njemačkoj gdje si imao pri­li­ku pred­sta­vi­ti svo­je sli­ke i skul­p­tu­re. Kojom se tema­ti­kom baviš u svo­jim likov­nim rado­vi­ma? Kojim se teh­ni­ka­ma služiš?

 

- Pokušavam biti uni­ver­za­lan u tom smis­lu, a dos­ta ins­pi­ra­ci­je crpim baš iz Istre. Istra je moja veli­ka ins­pi­ra­ci­ja, pogo­to­vo nje­zin kolo­rit: crve­na boja kao crlje­ni­ca, kamen bije­la, reci­mo taj medi­te­ran­ski štih. To poku­ša­vam pre­ni­je­ti i u svo­je sli­kar­stvo i u skul­p­tu­ru. Trudim se aso­ci­ja­ci­jom boje pri­ka­za­ti ovo pod­neb­lje. Dosta volim i bes­ti­jal­nu tema­ti­ku. Odmalena sam „zara­žen“ doma­ćim živo­ti­nja­ma, kra­va­ma, tel­ci­ma, pras­ci­ma, ovca­ma, koza­ma i riba­ma što mi je osta­la kao nekak­va memo­ri­ja koju ne mogu izba­ci­ti iz svo­je gla­ve i tu jed­nos­tav­no izla­zi iz mene. Promatram živo­tinj­ski hod, u nje­mu ima i puno rit­ma, puno više nego u ljud­skom pokre­tu. Također, dopa­da mi se i domi­cil­na arhi­tek­to­ni­ka. Upravo je moj zad­nji sli­kar­ski cik­lus kom­bi­na­ci­ja figu­ra­ci­je i arhi­tek­ton­skih moti­va u sra­zu s aps­trak­ci­jom, koji će biti izlo­žen 9. kolo­vo­za u vod­njan­skoj gale­ri­ji El magazein.
Kad radim skul­p­tu­ru kom­bi­ni­ram teh­ni­ke: keši­ra­ni papir, poli­ure­tan­ska pje­na, žica, čav­li, raz­ne kalu­pe. U sli­kar­stvu sam više sklon crte­žu, iako kom­bi­ni­ram s akri­lom, zem­ljom, čak sli­kam i auto­mo­bil­skim guma­ma . Volim eks­pe­ri­men­ti­ra­ti s mate­ri­ja­li­ma i teh­ni­ka­ma. Nedavno sam pred­sta­vio skul­p­tu­ru u bron­ci, mate­ri­ja­lu koji osta­je za sva vre­me­na . Mislim da ću ubu­du­će ula­ga­ti sve više u broncu.

 

Kako ide pro­da­ja rado­va? Da li se može od toga živjeti?

 

- Još uvi­jek ne mogu živje­ti od samo pro­da­je. Prije ove kri­ze, kad sam tek kre­nuo ozbilj­ni­je pro­du­ci­ra­ti, bilo je puno bolje, a onda je sve odjed­nom naglo sta­lo. Povremeno se nešto i pro­da, ali to je sve dale­ko od onog što bi moglo i tre­ba­lo biti. Nadam se da će se ta vre­me­na ponov­no vratiti.

Da se dotak­ne­mo i glaz­be… Kad si se počeo bavi­ti pje­va­njem i pisa­njem pjesama?

 

- Glazbom se bavim, prak­tič­ki, od kad znam za sebe. Išao sam u glaz­be­nu ško­lu, a još u osnov­noj ško­li počeo sam svi­ra­ti po raz­nim rock ben­do­vi­ma pa sam na taj način učio, sav­la­da­vao neke osno­ve, pris­tup u stva­ra­laš­tvu u ben­du i opće­ni­to u tom nekom glaz­be­nom smis­lu. Nakon što sam upi­sao Akademiju likov­nih umjet­nos­ti u Rijeci, nas­ta­vio sam se bavi­ti glaz­bom, ali više u kon­tek­s­tu rock obra­da. Svirao sam u ben­do­vi­ma koji su ima­li gaže po bike­ri­ma i veći­nom su to bili rock stan­dar­di što me nije zado­vo­lja­va­lo. Sve više sam osje­ćao potre­bu da se i u glaz­bi izra­ra­zim, ne više kao repro­duk­ti­vac, nego kao kre­ati­vac. Pred kraj stu­di­ja, neg­dje 2004. godi­ne, napra­vio sam dese­tak svo­jih pje­sa­ma koje sam počeo sni­ma­ti kod pri­ja­te­lja, u kuć­nim stu­di­ji­ma. Svoje demo mate­ri­ja­le slao sam izda­vač­kim kuća­ma i jed­na zain­te­re­si­ra­na za surad­nju mi se javi­la. Mogu reći da je nakon toga, 2007. – 2008. godi­ne, kre­nu­la moja aktiv­ni­ja, pro­fe­si­onal­ni­ja kari­je­ra. Počeo sam radi­ti na mate­ri­ja­lu nakon čega su usli­je­di­le te moje autor­ske pje­sme, radij­ski eter, spo­to­vi, tele­vi­zi­ja… Od tada osje­ćam da sam nešto i napra­vio na glaz­be­noj sce­ni kao autor.

U trav­nju ove godi­ne sni­mio si novi vide­os­pot za singl „Bježala si“. Planiraš li izda­ti i novi album?

 

- Sigurno da pla­ni­ram, ali nije mi pri­ori­tet. Prioritet su mi pje­sme. Usporio sam malo tem­po jer se albu­mi prak­tič­ki ne pro­da­ju. Album može biti jed­na dobra vizit kar­ta, ali on ništa ne vri­je­di ako ne pos­to­ji pje­sma koja ga nosi. Cijelo vri­je­me poku­ša­vam doći do pje­sme koja će u pra­vom smis­lu rije­či dopri­je­ti do publi­ke. Mislim da sam na dobrom putu. Za pje­smu „Bježala si“ dobio sam dobre reak­ci­je. Povremeno mi se lju­di jave što na Facebook, što na mail kako im se pje­sma dopa­da što je i naj­bit­ni­je. To osje­tim kod publi­ke uvi­jek kad „pogo­dim“ pje­smu jer ona dopri­je do šireg slo­ja ljudi.

 

 

 

I za kraj: koji su ti dalj­nji pla­no­vi, ambi­ci­je? Gdje se vidiš za, reci­mo, pet godina?

 

- Tko to zna…Svakako bih volio svo­jim radom što više puto­va­ti, nas­tu­pa­ti i izla­ga­ti vani. Sasvim je sve­jed­no gdje ću biti ili živje­ti, iako bih volio za pro­mje­nu biti neg­dje gdje se živi bolje od svo­jeg rada, gdje lju­di nisu depre­siv­ni. Ozbiljno raz­miš­ljam o pre­se­lje­nju u neki veći europ­ski grad. Svakako se vidim uz svo­ju dje­voj­ku Ivu, mod­nu sti­lis­ti­cu i dizaj­ne­ri­cu, fene­ome­nal­nu oso­bu koja je ula­skom u moj život pro­mij­ni­la moje svje­to­na­zo­re, utje­ca­la na moj stil, pogled na samo­ga sebe i opće­ni­to uni­je­la novi dah u mojem stva­ra­laš­tvu. Volio bih da, uko­li­ko nam zvi­jez­de budu nak­lo­nje­ne, u idu­ćem peri­odu ne osta­ne­mo samo udvoje.[/lang_hr]

 

 

Piše: Lorna Zimolo

Foto: pri­vat­na arhi­va Vedrana Šilipetra

 

 

 

• elvis brižni
• Vedran Šilipetar