Predstavljena knjiga Sanje Roić “Fulvio Tomizza i sudbina granice” u Gradskoj knjižnici Umag

18.11.2019.

U zad­njoj veče­ri mani­fes­ta­ci­je Mjesec hrvat­ske knji­ge, u sri­je­du 13. stu­de­nog u Gradskoj knjiž­ni­ci Umag pred­stav­lje­na je knji­ga Sanje Roić: “Fulvio Tomizza i sud­bi­na gra­ni­ce” objav­lje­na u sunak­lad­niš­tvu Hrvatske sve­uči­liš­ne nak­la­de i Gradske knjiž­ni­ce Umag.

“Profesorica, tali­ja­nis­ti­ca Sanja Roić dje­lu­je izme­đu Zagreba i Trsta te širom svi­je­ta pre­no­si zna­nja o našem pros­to­ru, a uspr­kos aka­dem­skim okvi­ri­ma u koji­ma dje­lu­je, ovu knji­gu napi­sa­la je tako da čita­te­lja uvu­če u život jed­nog od vrlo zna­čaj­nih auto­ra tali­jan­ske knji­žev­nos­ti 20. sto­lje­ća, Fulvija Tomizze (Juricani, 1935. – Trst, 1999.) i potak­ne da istra­žu­je o živo­tu naših kra­je­va”, rekao je rav­na­telj knjiž­ni­ce Neven Ušumović.

Knjiga Sanje Roić u kojoj se ana­li­zi­ra­ju dje­la istar­sko­ga i tali­jan­sko­ga knji­žev­ni­ka Fulvija Tomizze, koji je pisao od 1960. do 1999. godi­ne, sas­to­ji se od pet cje­li­na: od Istarske tri­lo­gi­je do Boljeg živo­ta, Tršćanski roma­ni, Tomizza kao fan­tas­ti­čar koji uklju­ču­je i dje­čji opus, Povijest i pri­po­vi­je­da­nje, i na kra­ju o Tomizzi kao novi­na­ru koji se na svoj način borio za egzis­ten­ci­ju i za svoj sta­tus na knji­žev­nom podru­čju kroz suvre­me­ni način na koji je gra­dio sli­ku ovo­ga pros­to­ra i mikro­pros­to­ra dije­le­ći sud­bi­nu granice.

Sanja Roić pri­sus­tvo­va­la je proš­le godi­ne na kon­fe­ren­ci­ji u Klagenfurtu u Austriji, te ove godi­ne u Luganu u Švicarskoj gdje se u kan­to­nal­noj knjiž­ni­ci (Biblioteca can­to­na­le di Lugano) nala­zi arhi­va zapi­sa i pisa­ma Fulvija Tomizze, te je u raz­go­vo­ru s pro­fe­so­ri­ma iz cije­log svi­je­ta upoz­na­la sudi­oni­ke s tema­ma i nači­nom na koji je, sa sta­ja­li­šta mla­dog čovje­ka koji mije­nja život iz seoskog u grad­ski, Tomizza obra­dio svi­jet ranih 50-ih godi­na na ovim pros­to­ri­ma uz gra­ni­cu, uz sve poli­tič­ke i povi­jes­ne pro­mje­ne. U sta­roj kući u Materadi pro­na­šao je ide­al­no mjes­to na kojem je pisao, a u to doba tvr­de gra­ni­ce kada se sva­ki papir kon­tro­li­rao, pa se ni on svo­je zapi­se nije usu­dio nosi­ti sa sobom, osje­ćao je potre­bu svje­do­či­ti o vre­me­nu i pro­mje­na­ma kroz knji­žev­nost. Za raz­li­ku od sta­ja­li­šta kako je u roma­ni­ma naj­važ­ni­ja struk­tu­ra Sanja Roić isti­če da su u Tomizzinim rado­vi­ma izu­zet­no važ­ni i nje­go­vi liko­vi, te način kako se kroz te liko­ve koji su otvo­re­ne kons­truk­ci­je te s koji­ma na neki način može­mo komu­ni­ci­ra­ti, nama pri­bli­ža­va tadaš­nji život, to vri­je­me i pro­ble­me koje je nosi­lo, pro­ma­tra­no iz nje­go­vog kuta.

Tomizza Umag opi­su­je kao ide­al­no mjes­to u kojem se har­mo­nič­no spa­ja ono rural­no i grad­sko, a kroz nje­go­va dje­la upoz­na­je­mo Istru. On je čovjek koji je na neki način pre­šao raz­ne gra­ni­ce, a jed­na od tih gra­ni­ca je jezič­na. Iako se na podru­čju sje­ve­ro­za­pad­ne Istre u sva­kod­nev­nom živo­tu govo­ri dija­lek­tal­no, dvo­je­zič­ni Tomizza odlu­čio je pisa­ti na stan­dard­nom tali­jan­skom i na taj način je pos­ti­gao da je pri­ča o Istri dos­pje­la u cije­lu Italiju. Sanja Roić nave­la je zanim­ljiv poda­tak da je nas­lov nje­go­vog prvog roma­na “Materada”, ipak napi­san namjer­no s jed­nim t, na dije­lek­tu, u dogo­vo­ru s nje­go­vim izda­va­čem, a u nje­mu je upo­tri­je­bio više od 40 hrvat­skih rije­či, pre­no­se­ći stvar­nost, jer na ovom podru­čju i danas lju­di kada govo­re u dija­lek­tu uba­cu­ju poko­ju hrvat­sku riječ. Zavičajni roma­ni “Materada”, “Djevojka iz Petrovije” i “Bagremova šuma” čine Istarsku tri­lo­gi­ju, u kojoj pri­ča o teškim tre­nu­ci­ma napu­šta­nja svo­ga kra­ja, nes­na­la­že­nju u novim situ­aci­ja­ma, nepro­pus­noj gra­ni­ci koja sprje­ča­va da lju­di komu­ni­ci­ra­ju i budu zajed­no. Njegovi se liko­vi, koji jako puno ges­ti­ku­li­ra­ju, nala­ze u ambi­jen­ti­ma čiji je opis toli­ko plas­ti­čan da ih goto­vo može­mo vidje­ti, a zad­nju sce­nu roma­na “Bagremova šuma” Fulvio Tomizza, koji je imao iskus­tvo rada na fil­mu kao sce­na­rist i pomoć­nik reda­te­lja, opi­su­je i kons­tru­ira goto­vo filmski.

Tomizza je pisao o doga­đa­ji­ma iz svog dje­tinj­stva, svo­je mla­dos­ti i svo­je zre­los­ti, ali i o lju­di­ma i doga­đa­ji­ma u povi­jes­noj per­s­pek­ti­vi. U tur­bu­lent­noj Europi razvi­ja se svi­jest o gra­ni­ca­ma, a Tomizza u svo­jim dje­li­ma pre­la­zi jezič­ne, poli­tič­ke, vjer­ske, povi­jes­ne gra­ni­ce, ali i gra­ni­ce izme­đu zbi­lje i fik­ci­je odnos­no fan­tas­ti­ke. “Bio je zain­te­re­si­ran upra­vo za tu situ­aci­ju sna, pri­je­laz sva­ki­daš­njeg svi­je­ta u svi­jet koji se otva­ra u snu kao jed­na moguć­nost i nova dimen­zi­ja pre­ra­de sva­ki­daš­nje zbi­lje koja se doga­đa izvan naše volje, a to fan­tas­tič­no kod Tomizze se ponov­no vezu­je za Istru”, kaza­la je Sanja Roić. Njegovo pisa­nje obi­lje­ža­va svi­jet raz­li­či­tos­ti u kojem su mogli biti uklju­če­ni vrlo jed­nos­tav­ni i vrlo inte­lek­tu­al­no viso­ki lju­di, uklju­ču­je čitav jedan ras­pon od dje­ce do vrhun­skih intelektualaca.

Sveučilište u Trstu oda­lo mu je priz­na­nje za nje­gov umjet­nič­ki rad 1984. godi­ne dodi­je­liv­ši mu počas­ni dok­to­rat za kul­tur­ni i znans­tve­ni dopri­nos roma­na “Zlo dola­zi sa sje­ve­ra”, a dobit­nik je i jed­ne od naj­važ­ni­jih europ­skih nagra­da, Međunarodne nagra­de za knji­žev­nost Vilenica, koju mu je 1986. godi­ne, kao prvom dobit­ni­ku, dodi­je­li­lo Društvo slo­ven­skih pisaca.

“Pokušao je pomi­ri­ti sla­ven­ski i tali­jan­ski svi­jet, a ta pomir­ba, razu­mi­je­va­nje i pri­hva­ća­nje još uvi­jek u pot­pu­nos­ti nije ostva­re­na i zato je važ­no da svi radi­mo na tome”, zaklju­či­la je Sanja Roić.

Knjiga je nami­je­nje­na filo­lo­zi­ma, kom­pa­ra­tis­ti­ma te kro­atis­ti­ma, ali i povjes­ni­ča­ri­ma, jer je jedan dio opu­sa ovo­ga auto­ra posve­ćen suvre­me­nom povi­jes­nom roma­nu u kon­tek­s­tu europ­ske kul­tu­re i nje­zi­na inte­re­sa za tzv. mikropovijest.

Tekst i foto­gra­fi­je Lidija KUHAR