Dijelovi nesigurne priče (Grad u potrazi za izgubljenim identitetom)

Uz izlož­bu pul­skih umjet­ni­ka Dijelovi nesi­gur­ne pri­če (Grad u potra­zi za izgub­lje­nim iden­ti­te­tom) u gale­ri­ji SIZ (Molekula) u Rijeci – pro­si­nac, 2009.
Piše: Branka Benčić

Izložba Dijelovi nesi­gur­ne pri­če (Grad u potra­zi za izgub­lje­nim iden­ti­te­tom) reali­zi­ra se u okvi­ru pro­jek­ta SUSRET GRADOVA u orga­ni­za­ci­ji riječ­ke Udruge za pro­mi­ca­nje vizu­al­ne umjet­nos­ti i kul­tu­re TRAG. «Susret gra­do­va je pro­jekt pomo­ću koje­ga smo htje­li upoz­na­ti umjet­nič­ku kli­mu i atmo­sfe­ru u kojoj dje­lu­ju umjet­ni­ci u dru­gim dije­lo­vi­ma Hrvatske. Ovogodišnji susret odvi­ja se na rela­ci­ji Rijeka – Pula, tije­kom kojih će jed­ni i dru­gi ima­ti pri­li­ku pobli­že upoz­na­ti rad gos­tu­ju­ćih mla­dih umjet­ni­ka” – isti­ču orga­ni­za­to­ri­ce iz udru­ge TRAG Lea Čeč i Vedrana Stipić, te nas­tav­lja­ju kako je namje­ra pro­jek­ta «uspos­tav­lja­nje komu­ni­ka­ci­je i raz­mje­ne umjet­nič­kih pre­oku­pa­ci­ja, sta­ja­li­šta, kao i vizi­ja umjet­nič­kih kre­ta­nja oda­bra­nih gradova.”

(foto: Pulska gru­pa – ferijalni)

Ništa što vidi­mo ne bi nam tre­ba­lo biti stra­no, nije­dan pri­zor, nije­dan od deta­lja koji se pos­tup­no otkri­va­ju. Svakodnevnost pri­zo­ra čiji auto­ri­tet pot­vr­đu­je vri­je­me … upu­ću­je na fik­ci­onal­no, ima­gi­nar­no, stvo­re­no … Na taj način pred­me­ti i pri­zo­ri koji intri­gi­ra­ju foto­graf­ski pogled pos­ta­ju dije­lo­vi nesi­gur­ne pri­če… Sandra Križić Roban: Tražeći mjes­to za zabo­rav, Zagreb, 2008. 

Vrijeme koje pro­la­zi ili koje je proš­lo i pre­poz­nat­lji­vi pri­zo­ri savez­ni­ci su rado­va nas­ta­lih prvens­tve­no u medi­ju foto­gra­fi­je, fil­ma i videa, a pred­stav­lje­ni su izlož­bom Dijelovi nesi­gur­ne pri­če (Grad u potra­zi za izgub­lje­nim iden­ti­te­tom), sku­pi­ne gene­ra­cij­ski bli­skih pul­skih umjet­ni­ka. Ova se izlož­ba gra­du i sli­ci gra­da obra­ća sa svo­je­vr­s­nom nos­tal­gi­jom. Uspostavljajući vezu sa proš­lim, putem sli­ka kao dije­la ima­gi­nar­nog arhi­va, izlož­ba teži defi­ni­ra­ti vri­je­me u kojem živi­mo. Raspad infras­truk­tu­re, resur­sa teh­no­lo­gi­je i pros­to­ra, nago­vje­šta­va druš­tve­ni poraz i ostav­lja zja­pe­ću praz­ni­nu u pros­to­ru i duhu. Radovi Jasne Buić, ILIE, Pulske gru­pe, Andreja Korovljeva, Sofije Silvie, Lare Ušić i Igora Zirojevića arti­ku­li­ra­ju iščez­li sim­bo­lič­ki kapi­tal, kao doku­men­ti napu­šte­nog ideala.

(foto: ILIA, banka/robna kuća)

Arhitektura je zabi­lje­že­na, igno­ri­ra­na, zabo­rav­lje­na – a foto­graf­ski i film­ski zapi­si igra­ju ulo­gu u emo­tiv­noj reha­bi­li­ta­ci­ji sli­ka, arti­ku­li­raj­ći inten­ziv­ni­ji subjek­ti­van odnos. Mediji nam omo­gu­ća­va­ju uoča­va­nje poje­di­nos­ti, odno­se u pros­to­ri­ma, lje­po­tu i zna­če­nje, jer sami nismo uvi­jek spo­sob­ni kon­cen­tri­ra­ti pogled na ono što nas okru­žu­je, što vidi­mo i osjećamo.
Grad pred­stav­lja pro­mje­nji­vo polje, zbroj druš­tve­nih i povi­jes­nih tre­nu­ta­ka zapi­sa­nih u kolek­tiv­noj memo­ri­ji mjes­ta, a kon­cep­ti pros­to­ra ute­me­lje­ni su u raz­li­či­tim vrsta­ma indi­vi­du­al­nih i kolek­tiv­nih iskus­ta­va. Konstituirajući se unu­tar odred­ni­ca aps­trak­t­no – kon­kret­no, odn. okvi­ra pros­tor – mjes­to (l’es­pa­ce – lieu), oči­gled­no je pos­to­ja­nje uza­jam­nog, razum­lji­vog i uobi­ča­je­nog (vizu­al­nog) jezi­ka kao tran­sfe­ra izme­đu pod­s­vjes­nog i sli­ka. Fotografija se od samih svo­jih poče­ta­ka koris­ti kao naj­vjer­ni­je sred­stvo pre­do­ča­va­nja stvar­nos­ti, doku­ment i dokaz. Medijski ape­tit za kon­zu­mi­ra­nje arhi­tek­ton­skih sli­ka je enor­man, a film, video i foto­gra­fi­ja naj­u­čes­ta­li­ji su obli­ci umjet­nič­kog istra­ži­va­nja urba­ne struk­tu­re, zapi­sa o gra­du i lju­di­ma, koji afir­mi­ra­ju urba­ni­tet i iden­ti­tet gra­da i nje­go­vo povi­jes­no nas­lje­đe, ili pak pre­is­pi­tu­ju neke „kri­tič­ne“ toč­ke. Kroz sva­kod­nev­ne i sim­bo­lič­ke prak­se, rado­vi uka­zu­ju na pos­to­je­će sta­nje i situ­aci­ju, arhi­tek­tu­ru, povi­jest, ide­olo­gi­ju. Pretvarajući grad u sli­ku rado­vi umjet­ni­ka tu sli­ku demon­ti­ra­ju, tako da suvre­me­ni grad više nema gra­ni­ca koje ome­đu­ju kohe­rent­nu i homo­ge­nu cje­li­nu, već nas­ta­nju­je­mo frak­tur­ni pros­tor u kom su obli­čja de-integrirana.

U foto­gra­fi­ja­ma Jasne Buić, ILIE, Lare Ušić, Igora Zirojevića, Sofije Silvie pri­mje­ću­je­mo uglav­nom praz­ne pros­to­re, naj­češ­će bez lju­di – inte­ri­jer Kina Zagreb kod Jasne Buić, te pri­zo­re urba­nih matri­ca Londona, Trsta, Pule u osta­lim foto­gra­fi­ja­ma. Jedino je Igor Zirojević u auto­por­tre­tu pri­su­tan kao svje­dok, budu­ći da se radi o spe­ci­fič­noj struk­tu­ri rada.
(foto: Korovljev)

Nesigurnost naz­na­če­na u nas­lo­vu je dvoz­nač­na. Osim one sim­bo­lič­ke nesi­gur­nos­ti u zna­če­nje i ima­gi­na­ci­ju, ovdje se radi o «stvar­nim» koji repre­zen­ti­ra­ju sami sebe, pros­to­ri­ma poput bro­do­gra­di­li­šta, luke ili napu­šte­nih voj­nih obje­ka­ta, sa stvar­nim pro­ble­mi­ma, te nesi­gur­nos­ti ute­me­lje­ne u nji­ho­vom real­nom sta­nju, kao nago­vi­je­štaj neiz­vjes­ne sud­bi­ne i nesi­gur­nog isho­da. Uljanik u doku­men­tar­nom fil­mu Andreja Korovljeva Godine hrđe ili Porto Vecchio u Trstu na foto­gra­fi­ja­ma Lare Ušić, gdje je meta­fo­ra kori­šte­ne teho­lo­gi­je – upo­tre­ba pola­ro­id fil­mo­va koji­ma je iste­kao rok tra­ja­nja kori­šte­na kao znak koji upo­zo­ra­va na fizič­ko pro­pa­da­nje oda­bra­nog motiva.
Umjetnička prak­sa i sli­kar­stvo Lare Ušić for­mi­ra­li su se na teme­lji­ma art bru­ta i enfor­me­la, te je auto­ri­ci bli­zak izra­žen inte­res za mate­ri­ju i pro­ble­ma­ti­ku mate­ri­jal­nos­ti tva­ri. Upravo u kon­tek­s­tu pri­sva­ja­nja enfor­me­la, pris­tu­pa mate­ri­ji koju tre­ti­ra kao aso­ci­ja­tiv­no subjek­tiv­no polje. Serija novih rado­va, reali­zi­ra­nih kao pola­ro­id foto­gra­fi­je tako­đer kon­cep­tu­ali­zi­ra meta­fo­rič­ku sli­ku o pro­laz­nos­ti vre­me­na. “U Larinim je rado­vi­ma pra­vi pro­ta­go­nist memo­ri­ja; memo­ri­ja koja ura­nja i izra­nja, da bi se pre­zen­ti­ra­la u obli­ku raz­ru­še­nih tra­go­va koji posje­du­ju tajans­tve­nu draž. Radi se o rado­vi­ma na koji­ma su pre­ne­se­ne frak­tu­re pro­živ­lje­ne egzis­ten­ci­jal­ne stvar­nos­ti na raz­me­đi teri­to­ri­jal­nih, kul­tu­ral­nih, gene­ra­cij­skih i povi­jes­nih gra­ni­ca.” U kon­cep­tu­al­nom okvi­ru rado­va kao „memo­rij­skog polja“ zapo­če­tog ispi­ti­va­njem moti­va zido­va valja pro­ma­tra­ti i novi cik­lus rado­va koji uklju­ču­ju pre­la­zak na dru­ga­či­ji medij, pola­ro­id – ins­tant foto­gra­fi­ju i film koje­mu je iste­kao rok tra­ja­nja kao nes­ta­bil­no sred­stvo izra­ža­va­nja, te nesi­gur­no i upit­no sred­stvo zapi­si­va­nja, čuva­nja i pamćenja.

(foto: Lara Ušić)
Kino Zagreb zaobiš­la ne neiz­vjes­na sud­bi­na i pros­tor je reha­bi­li­ti­ran. Kao jedi­no pre­os­ta­lo pul­sko kino, kino Zagreb među­tim nije izdr­ža­lo tran­zi­cij­sku maši­nu pre­ime­no­va­nja kojim se stvo­ri­la izmiš­lje­na veza sa tra­di­ci­jom i kul­tu­rom, kao znak kom­plek­sa i žud­nje male sredine.
Kino Zagreb bilo je izraz duha modr­niz­ma i urba­ne memo­ri­je, a poet­ska druš­tve­na kri­ti­ka razvi­ja se kroz seri­ju foto­gra­fi­ja Jasne Buić koje pre­kras­no doča­ra­va­ju kom­pak­t­ne i plas­tič­ke volu­me­ne biv­šeg moder­nis­tič­kog inte­ri­je­ra uto­nu­log u zaborav.

(foto: Jasna Buić)
Kako bi razu­mi­je­li foto­gra­fi­je iz seri­je Obična tuđi­na, koje pred­stav­lja­ju uzroč­no i nara­tiv­no nepo­ve­za­ne pri­zo­re izgra­đe­nog oko­li­ša uda­lje­nih loka­ci­ja, Sofija Silvia isti­če potre­bu pro­na­la­že­nja poet­ske isti­ne kako bi «komu­ni­ci­ra­li dalje od opi­sa» , budu­ći da se «naša iskus­tva ne mogu objas­ni­ti ili pot­pu­no razu­mi­je­ti pukim otkri­va­njem činjen­ca». Prostori ispraž­nje­ni od lju­di, lon­don­skog City-ja dje­lu­ju goto­vo nes­tvar­no, uzne­mi­ru­ju­će, nadre­al­no, izmiš­lje­no, reži­ra­no, kao da je po sri­je­di eva­ku­aci­ja, dok u stvar­nos­ti pred­stav­lja­ju – vikend u pos­lov­noj čet­vr­ti. Iako uda­lje­ni, ti pri­zo­ri ispraž­nje­ni od lju­di bli­sko komu­ni­ci­ra­ju sa nama arti­ku­li­ra­ju­ći kroz razu­mi­lji­vost vizu­al­nog jezi­ka pre­poz­nat­lji­ve osje­ća­je zabo­ra­va, odsut­nos­ti i praz­ni­ne. Za one koji ne zna­ju, Puski forum zimi, pra­zan kao urba­na pus­ti­nja dje­lu­je jed­na­ko nes­tvar­no, kao «pit­tu­ra meta­fi­si­ca» Giorgia de Chirica.

(foto: Sofija Silvia)
U foto­gra­fi­ja­ma iz seri­je I.F.O. (Identificirani lete­ći objekt), para­fra­zom skra­će­ni­ce UFO (odn. hrv. NLO), ILIA se kroz stra­te­gi­je igre, humo­ra i iro­ni­je ne poigra­va samo sa ter­mi­no­lo­gi­jom SciFi žan­ro­va, već na izu­zet­no zanim­ljiv i šaljiv način pred­stav­lja deta­lje naše stvar­nos­ti koji su iz svo­je pozi­ci­je banal­nog i uobi­ča­je­nog skliz­nu­li u polje začud­nog i neo­bič­nog, uz dis­kret­ne digi­tal­ne inter­ven­ci­je u Photoshopu. Ove nesva­ki­daš­nje kom­bi­na­ci­je koje pred­stav­lja­ju oču­đe­nu stvar­nost i stva­ra­ju začud­ne odno­se, oslo­ba­đa­ju pred­me­te prvo­bit­ne funk­ci­je, a gle­da­ne iz kri­tič­ke per­s­pek­ti­ve mogu pos­ta­ti detek­to­ri sta­nja u pros­to­ru, dok s dru­ge stra­ne iz egzis­ten­ci­jal­ne pozi­ci­je «uka­zu­ju na tre­nu­tak isko­ra­če­nja iz tzv. “nor­mal­nih” sta­nja i situacija”.

(foto: ILIA)
Arhitekti iz Pulske gru­pe inter­pre­ti­ra­ju na pri­mje­ru gra­da Puke sli­ku gra­da u vre­me­nu kas­nog kapi­ta­liz­ma anga­ži­ra­ju­ći ala­te kri­tič­ke ana­li­ze u svr­hu izra­de Crvenog pla­na – «mape kri­ze», kao pla­na za grad koji se nala­zi u alar­mant­nom sta­nju. Plan na neko­li­ko razi­na detek­ti­ra širok ras­pon kri­tič­nih mjes­ta – doga­đa­ja i pros­to­ra, kao čvo­ri­šta pos­to­je­ćih i mogu­ćih kon­fli­ka­ta, a veći­na slu­ča­je­va pre­zen­ti­ra­nih na mapi pred­stav­lja kri­ti­ku pos­to­je­ćih odno­sa, te uka­zu­je na potre­bu pro­na­la­že­nja jas­nih i funk­ci­onal­nih obli­ka struk­tu­ri­ra­nja i intervencije.

(foto: Pulska gru­pa, Crveni plan)
Digital diary Igora Zirojevića niz je sli­ka “iz živo­ta” koje pred­stav­lja­ju kon­tekst kao sadr­žaj, gdje je sva­ki­daš­nji­ca (arhi­tek­tu­ra, grad, lju­di, tra­go­vi, pred­me­ti, pros­to­ri- urba­na matri­ca i inte­ri­je­ri) posre­do­va­na kao nes­ta­bi­lan i pro­mje­njiv sus­tav. U moza­ič­noj struk­tu­ri ove foto­graf­ske seri­je koja se reali­zi­ra u spe­ci­fič­noj dnev­nič­koj for­mi, pro­na­la­zi­mo frag­men­ti­ran svi­jet auto­ro­ve inti­me putem kojeg on pro­ble­ma­ti­zi­ra svi­jest o vlas­ti­toj soci­jal­noj ulozi.

(foto: Zirojević)

• Andrej Korovljev
• Branka Benčić
• Galerija SIZ
• Igor Zirojević
• ILIA
• Jasna Buić
• Lara Ušić
• Lea Čeč
• Molekula
• Pulska grupa
• Rijeka
• Sofija Silvia
• Vedrana Stipić