KULTURNI PROCVAT TEK NAKON PROMJENE ZAKONA

Tu nas­tu­pa menadž­ment u kul­tu­ri! Kako je napi­sao direk­tor zagre­bač­kog Goetha Instituta Rudolf Bartsch za časo­pis Zarez: „Pitanje je samo, kako svo­je ide­je naj­bo­lje pro­da­ti. I to je ponaj­pri­je čis­to teh­nič­ko pita­nje – ono teže, sadr­žaj­no i psi­ho­lo­ško, sli­je­di. Kad se, dak­le, sret­ne­mo s nekim koga bismo kao dava­te­lja nov­ca htje­li pri­do­bi­ti za svoj pro­jekt, mora­mo mu kao prvo podas­tri­je­ti vlas­ti­tu, po moguć­nos­ti realis­tič­nu i pošte­nu kal­ku­la­ci­ju tro­ško­va. Jer kako će se ina­če – i uz naj­bo­lju volju – odlu­či­ti za sudje­lo­va­nje?“ Osim toga, Bartsch piše da bi mena­džer tre­bao biti upu­ćen u način pos­lo­va­nja svo­jih part­ne­ra, kako ne bi anga­ži­ra­li tvrt­ku koja zara­đu­je na nepo­šten način.

Važno je i zain­te­re­si­ra­ti poten­ci­jal­ne part­ne­re svo­jim pro­jek­tom, jer i oni žele dio svo­jeg kola­ča (čitaj: pro­fi­ta!). Usto, kul­tur­ni mena­džer (u našem gore nave­de­nom slu­ča­ju) mora se pobri­nu­ti za teh­ni­ku, zaku­sku, pro­gram izved­bi, oba­vje­šta­va­nju lju­di o doga­đa­ju i dru­gim deta­lji­ma… Kako bismo vam pobli­že objas­ni­li menadž­ment u kul­tu­ri, potreb­no je defi­ni­ra­ti taj pojam. U tome nam je pomo­gao Davor Mišković, pred­sjed­nik udru­ge Drugo more te vanj­ski surad­nik na Filozofskom fakul­te­tu u Rijeci.

- Kulturni menadž­ment je uprav­lja­nje u kul­tu­ri tj. pri­mje­na mena­džer­skih vje­šti­na u kul­tur­nim dje­lat­nos­ti­ma, krat­ko i jas­no kaže Mišković koji je svo­je­vre­me­no radio i u Ministarstvu Kulture RH. Postavlja se i pita­nje što uop­će čini dobrog mena­dže­ra u kulturi?!
Odgovor nije jed­nos­ta­van budu­ći da to zah­tje­va više vje­šti­na i znanja.

- Tu je prvens­tve­no potre­ban talent općeg tipa. Pod time mislim
na otvo­re­nost, komu­ni­ka­tiv­nost, inte­li­gen­ci­ju, na brzi­nu zaklju­či­va­nja i dono­še­nja odlu­ka. Važan je i sen­zi­bi­li­tet za umjet­nost što ga raz­dva­ja od mena­dže­ra nekog dru­gog pro­fi­la, razjas­ni­la je struč­nja­ki­nja za ovu temu Milena Dragičević – Šešić u emi­si­ji Metazine, ina­če emi­ti­ra­noj na Radio Puli. Ova beograd­ska pro­fe­so­ri­ca kaza­la je i da se dobrim kulturnim
mena­dže­rom pos­ta­je ne samo radom, već i uče­njem. To zna­či razvi­ja­njem spo­sob­nos­ti osmiš­lja­va­nja kul­tur­nih pro­je­ka­ta i ide­ja vez­nih za kon­tekst, isti­ču­ći i ulo­gu teorij­skog znanja:
– Važno je uče­nje i šire­nje zna­nje te sagle­da­va­nje jed­nog zna­čaj­nog kru­ga tema koje su inter­dis­ci­pli­nar­ne. Primjerice, jedan mena­džer mora poz­na­va­ti teme iz fol­k­lo­ris­ti­ke, antro­po­lo­gi­je, pa i iz eko­no­mi­je i pra­va, pojas­ni­la je Dragičević – Šešić. Diljem Europe pos­to­je stu­di­ji s moguć­noš­ću obu­ča­va­nja za ovu pro­fe­si­ju. Kod nas je to još uvi­jek u začet­ku. Čak se i fakul­te­ti rijet­ko bave ovom temom. Jedino Visoka Škola za pos­lo­va­nje i upravljanje
Baltazar Adam Krčelić, u Zaprešiću, ima moguć­nost zavr­šet­ka tro­go­diš­njeg stu­di­ja s kojim dobi­va­te diplo­mu kul­tur­nog menadžera.

Problem Hrvatske – pore­me­ćen sus­tav vrijednosti
Sudeći po rije­či­ma Miškovića, u Hrvatskoj je menadž­ment u kul­tu­ri razvi­jen ono­li­ko koli­ko je to mogu­će. Problem leži u zakon­skim ogra­ni­če­ni­ma. Upravljačima se daje malo pri­li­ka za uprav­lja­nje. Čak niti edu­ka­ci­ja nije dovolj­na po tom pitanju.

- Potrebno je pro­mi­je­ni­ti ins­ti­tu­ci­onal­ni okvir u kojem se dje­lu­je tj. zako­ne, pra­vil­ni­ke, kolek­tiv­ne ugo­vo­re, odno­se izme­đu osni­va­ča i ins­ti­tu­ci­ja, sus­tav jav­nog finan­ci­ra­nja, itd, objas­nio je Mišković. Problem je i u tre­nut­noj, kul­tur­noj poli­ti­ci naše zem­lje. Kako navodi
Mišković, oče­ku­je se da akte­ri u kul­tu­ri dje­lu­ju efi­kas­no daju­ći naj­bo­lje rezul­ta­te, a da se pri­tom zadr­že soci­jal­na pra­va. Po nje­mu je mogu­će uskla­di­ti oba pri­ti­ska, među­tim nuž­no je pro­mi­je­ni­ti naš sus­tav vrijednosti.

- Sadašnji sus­tav vri­jed­nos­ti je takav da viso­ko cije­ni osred­njost, lije­nost, baha­tost, pre­va­ru, itd. Naš sus­tav vri­jed­nos­ti bazi­ra se na onoj uzre­či­ci kru­ha bez moti­ke. Na istim vri­jed­nos­ti­ma poči­va i drža­va koris­te­ći sve meha­niz­me kako bi iz lju­di isci­je­di­la sva­ki dinar ne daju­ći im ništa zauz­vrat. S dru­ge stra­ne i poje­di­nac nas­to­ji uz mini­ma­lan ulo­že­ni trud dobi­ti što više, objas­nio je Mišković goru­ći pro­blem naše kul­tur­ne poli­ti­ke. Tek kad se pro­mi­je­ni sus­tav vri­jed­nos­ti, može se govo­ri­ti o dalj­njem razvit­ku kul­tur­nog menadž­men­ta. Potreban je rad i trud, ali i osi­gu­ra­na soci­jal­na pra­va, kako bi rezul­ta­ti bili zado­vo­lja­va­ju­ći. Uspoređujući našu, malu zem­lju s razvi­je­nim europ­skim drža­va­ma, Mišković zaklju­ču­je da naše druš­tvo, naža­lost, još uvi­jek nije zre­lo za pre­uzi­ma­nje nji­ho­vih kul­tur­nih politika.

Tu se tre­ba nado­ve­za­ti i na pro­blem našeg, jav­nog sek­to­ra. Kako tvr­di ovaj aka­dem­ski struč­njak, oso­be zapos­le­ne na mjes­to mena­dže­ra u kul­tu­ri, bira­ju se na teme­lju poli­tič­kih pre­fe­ren­ci­ja, a ne na struč­nost na tom podru­čju. Osim toga, uprav­lja­nje u jav­nom sek­to­ru usmje­re­no je na pos­ti­za­nje onih cilje­va defi­ni­ra­nih od stra­ne poli­ti­ča­ra. Ukoliko se to čini uspješ­no, tada se kaže da se radi o uspješ­nom kul­tur­nom mena­dže­ru. S dru­ge stra­ne, civil­ni sek­tor jedva pre­živ­lja­va jer una­toč svo­joj želji za neza­vis­noš­ću u svo­jem dje­lo­va­nju, ite­ka­ko pos­ta­je zavi­san. Ukoliko mena­džer zapos­len u civil­nom sek­to­ru pos­tig­ne umjet­nič­ku izvr­s­nost, prev­la­da­va­ju­ći tak­ve, teške pre­pre­ke, kazat ćemo da se radi o dobrom mena­dže­ru u kul­tu­ri. U ovom kom­plek­s­nom pro­ble­mu (zakon­ska ogra­ni­če­nja, sus­tav vri­jed­nos­ti, način zapoš­lja­va­nja u jav­nom sek­to­ru i bor­ba za pre­živ­lja­va­njem u civil­nom sek­to­ru) tra­čak opti­miz­ma leži u onim usta­no­va­ma, fir­ma­ma, udru­ga­ma i poje­din­ci­ma koji una­toč pre­pre­ka­ma pos­ti­žu viso­ke rezultate.

Suradnjom cije­log svi­je­ta do odlič­nih mena­dže­ra u kulturi.

U razvi­je­nim demo­kra­ci­ja­ma sli­ka je raz­li­či­ta. Menadžere u kul­tu­ri nas­to­ji se obra­zo­va­ti i po pita­nju prak­se i teorij­skog zna­nja. Još 1989. godi­ne nepro­fit­na fon­da­ci­ja Marcel Hichter pokre­nu­la je tzv. Europsku diplo­mu za menadž­ment u kul­tu­ri kojim se nas­to­ji usa­vr­ši­ti zna­nje polaz­ni­ka pro­gra­ma, tj. mena­dže­ra, na tom polju te razvi­ti mre­žu kul­tur­nih mena­dže­ra diljem svi­je­ta. Tek kad se kre­nu­lo s tim pro­gra­mom cilj je bio osna­ži­ti kul­tur­nu surad­nju među Europljanima i opće­ni­to u
ino­zem­s­tvu. Jednom pri­li­kom u emi­si­ji Metazine, član peda­go­škog tima Europske diplo­me za menadž­ment u kul­tu­ri, Jean Pierre Derau objas­nio je način usa­vr­ša­va­nja zna­nja mena­dže­ra koji se bave kul­tur­nim djelatnostima.

- Do 1989. radi­li smo isklju­či­vo sa sve­uči­li­šti­ma. Nastojali smo anga­ži­ra­ti struč­nja­ke s mini­mal­no tri godi­ne rad­nog iskus­tva na tere­nu, a ujed­no i spo­sob­nost pre­no­še­nja teorij­skog zna­nja te ih pove­za­ti sa zain­te­re­si­ra­nim stu­den­ti­ma. Međutim, kako je kazao Derau, 1989. doš­lo je do pro­mje­ne. Shvatili su da tre­ba oja­ča­ti kul­tu­ral­nu surad­nju, a stvo­re­na je jed­na nova ide­ja. Podučavanje o mena­džer­stvu u kul­tu­ri zamiš­lje­no je kao nomad­ski pro­ces – „tre­nin­zi“ za kul­tur­ne mena­dže­re tre­ba­li bi se odr­ža­va­ti sva­ki put na raz­li­či­tim mjes­ti­ma kako bi se potak­nu­la surad­nja lju­di iz raz­li­či­tih kra­je­va i kul­tu­ra. To je bila osno­va s kojom su poče­li, a i danas je to baza. Derau je u inter­v­juu govo­rio i o važ­nos­ti kul­tu­ral­ne surad­nje te upra­vo ovim pro­gra­mom žele potak­nu­ti lju­de iz raz­nih sre­di­na da se susre­ću, uče­ći i raz­mje­nju­ju­ći iskustva.

- Imate situ­aci­ju u odre­đe­nim sre­di­na­ma gdje se govo­ri o potre­bi za surad­njom iako se to u prak­si ne čini. Imamo sis­tem mije­ša­nja lju­di jer nema savr­še­nih rje­še­nja, već samo raz­li­či­tih rje­še­nja. To je i bit inter­kul­tu­ral­nos­ti što smo već odav­no usvo­ji­li, istak­nuo je Derau.
Hrvatska – dobro sje­ci­šte kul­tu­ra Europska diplo­ma nije tako dale­ko od Hrvatske jer je upra­vo kod nas u svib­nju odr­žan jedan „tre­ning“ podu­ča­va­nja o mena­džer­stvu u kul­tu­ri. Međutim, to nije dovolj­no. Osim edu­ka­ci­je mena­dže­ra, Hrvatska se tre­ba „poza­ba­vi­ti“ gore nave­de­nim pro­ble­mi­ma te ulo­ži­ti trud u razvi­ja­nje kul­tur­nih kon­ta­ka­ta s dru­gim zemljama.
Hrvatska ima izvr­s­nu geograf­sku pozi­ci­ju, što je i pot­vr­dio Dearu, rekav­ši da se radi o sta­roj i ujed­no novoj zem­lji s vid­lji­vim raz­no­raz­nim utje­ca­ji­ma (medi­te­ran­ski, bal­kan­ski i centralno-europski).

Upravo zbog toga sma­tra da bi Hrvatska bila dobro sje­ci­šte raz­li­či­tih kul­tu­ra, te pred­la­že nam da isko­ris­ti­mo tu zahval­nu pozi­ci­ju. Međutim da bi pos­ta­la sje­ci­štem kul­tu­re, Derau isti­če, važ­nost kre­ta­nja s pro­ce­som decen­tra­li­za­ci­je naše drža­ve. Velik pro­blem pred­stav­lja činje­ni­ca da zna­tan dio pri­ho­da cije­le zem­lje odla­zi upra­vo u Zagreb čime se osna­žu­je glav­ni grad, a zane­ma­ru­je osta­tak zemlje.

Napisala VLASTA VUJAČIĆ Fotografija