DINKO TELEĆAN U KUĆI ZA PISCE – HIŽI OD BESID U PAZINU

19.04.2013.

­U sri­je­du, 3. trav­nja u popu­nje­nom ambi­jen­tu pazin­ske Kuće za pis­ce odr­ža­no je još jed­no knji­žev­no pred­stav­lja­nje na kojem se pazin­skoj publi­ci pred­sta­vio gost Kuće za pis­ce – Hiže od besid pjes­nik, knji­žev­nik i pre­vo­di­telj Dinko Telećan. Autor iz Zagreba koji tije­kom ožuj­ka i trav­nja bora­vi na sti­pen­dij­skom borav­ku u Kući za pis­ce, pred­sta­vio se tek objav­lje­nim roma­nom Dezerter u koje­mu je domi­nan­tan motiv puto­va­nje, a nosi raz­ne zna­čenj­ske slo­je­ve od kojih je unu­tar­nji doživ­ljaj i ula­zak u unu­tar­nje svje­to­ve naj­bit­ni­ji, rekao je Neven Ušumović, mode­ra­tor večeri.

b1

Dinko Telećan diplo­mi­rao je filo­zo­fi­ju i anglis­ti­ku. Objavio je četi­ri zbir­ke pje­sa­ma, filo­zof­sku knji­gu Sloboda i vri­je­me (Jesenski i Turk, Zagreb, 2003), puto­pis iz Indije i Pakistana Lotos, prah i mak (Jesenski i Turk, Zagreb, 2008), zbir­ku ese­ja pod nas­lo­vom Pustinja i dru­gi ne-vre­me­ni ogle­di (Sysprint, Zagreb, 2009) te spo­me­nu­ti roman Dezerter (Algoritam, Zagreb, 2013). Prevodi knji­žev­na i teorij­ska dje­la s engle­skog i špa­njol­skog jezi­ka. Za pri­je­vod Frazerove Zlatne gra­ne nagra­đen je 2003. godiš­njom nagra­dom Društva hrvat­skih knji­žev­nih prevodilaca.

b2

Dinko Telećan, maj­stor veza­nog sti­ha i vrstan poz­na­va­telj svi­je­ta filo­zo­fi­je, kako ga je nazvao Neven Ušumović, pre­veo je već dva­de­se­tak roma­na, a pre­vo­đe­njem se bavi jer, kako kaže, od neče­ga mora živje­ti. Roman Dezerter pisan je stras­tve­no, gip­kim jezi­kom; čini se kako sva­ko od 28 poglav­lja nje­gu­je svoj zase­ban stil, kroz koja autor pri­bje­ga­va raz­bi­ja­nju kla­sič­nih sin­tak­tič­kih rje­še­nja, iako nje­gov jezič­ni eks­pe­ri­ment sam nije nika­da nasi­lan, rekao je Ušumović. Nakon služ­be­nog dije­la pro­gra­ma usli­je­di­la je već tra­di­ci­onal­na zaku­ska uz vino i dru­že­nje auto­ra s gostima.

b3

- Diplomirali ste anglis­ti­ku i filo­zo­fi­ju. Koliko su filo­zo­fi­ja i bav­lje­nje jezi­kom utje­ca­li na vaš rad?

Puno, bez sum­nje. Taj se rad, uos­ta­lom, uglav­nom i vrti oko jezi­ka i u jezi­ku, a na ono što istra­žu­jem i ispi­pa­vam u dobroj mje­ri naveo me i stu­dij filo­zo­fi­je. Napokon, miš­lje­nje i pje­va­nje sto­je na dva susjed­na bri­je­ga a, u dru­goj sli­ci istog auto­ra reče­no, obo­je sta­nu­ju u istoj kući bit­ka: jeziku.

- Što poezi­ja pred­stav­lja za vas kao auto­ra? Gdje bis­te smjes­ti­li svo­je pjes­niš­tvo u odno­su spram generacijskog?

Ako mi je opet dopu­šten citat, onda evo Pessoinog: „Biti pjes­ni­kom nije moja tež­nja, to je moj način da budem sam.“ A što se smje­šta­va­nja tiče, možda je to ipak na oni­ma koji pra­te tzv. sce­nu. Ja se na njoj, s obzi­rom na valj­da pone­što sta­ro­mo­dan način na koji gle­dam poezi­ju, baš i ne vidim. Ima tu oho­los­ti, dabo­me; tko god drži do stvo­ga stva­ra­nja, rekao bih, vidi sebe izdvo­je­nim, odnos­no htio bi biti izdvo­jen u odno­su na svo­ju gene­ra­ci­ju, oko­li­nu, prev­la­da­va­ju­će poeti­ke i domi­nant­ni svje­to­na­zor. Odnosno, teži pro­bo­ju, da ne kažem prevratu.

- Koje su po vašem miš­lje­nju glav­ne odred­ni­ce sti­la kojim se danas piše poezi­ja u Hrvatskoj? Nekako mi se čini da sve veći broj auto­ra pri­bje­ga­va pomod­nim rje­še­nji­ma kako bi se dodvo­ri­li čita­te­lju, izda­va­či­ma, tre­nut­ku. Koje je vaše miš­lje­nje o tome?

Dodvoravanje čita­te­lju je legi­tim­na stra­te­gi­ja, ali meni se ona neka­ko čini smi­ješ­nom u situ­aci­ji kad poezi­ju čita manje lju­di nego što ima onih koji je pišu – i to nije samo naša situ­aci­ja. A koli­ko mogu vidje­ti nekak­ve glav­ne odred­ni­ce, onda je to zapra­vo pisa­nje pro­ze koja se pro­izvolj­no, tko zna zašto, gra­fič­ki lomi u ret­ke koji bi da budu sti­ho­vi. Imamo, zatim, „stvar­nos­ne“, dos­lov­ne opi­se zbi­lje u koje se ume­ću paro­le, ili pak poku­ša­je pre­no­še­nja stru­je svi­jes­ti na papir. Uglavnom, dak­le, brb­lja­nje, uz rijet­ke iznim­ke. Ali iznim­ke nas i zani­ma­ju, zar ne?

-  Kao čovjek koji dos­ta putu­je može­te li ukrat­ko odre­di­ti polo­žaj hrvat­sko­ga pjes­niš­tva spram svjet­sko­ga? Kakva se poezi­ja piše u okru­že­nju? Koje teme prevladavaju?

Hrvatsko je pjes­niš­tvo, u stva­ri, pri­lič­no „u toku“, pogo­to­vo na for­mal­noj razi­ni.  U nepo­sred­nom okru­že­nju, narav­no, pri­sut­ni­je su nego drug­dje teme rata i pora­ća, tran­zi­ci­je i kri­ze. No kao da ta kri­za još čeka pra­vu riječ za samu sebe, riječ koja bi možda, samo možda, pred­stav­lja­la i neka­kav puto­kaz pre­ma katar­zi, ovdje i drug­dje i svugdje.

- Koje su temelj­ne pos­tav­ke vaše poezi­je? Čini mi se kako su vam vrlo važ­ni i zvuk i jezič­na rav­no­te­ža kao i potra­ga za smis­lom, duhov­nom ravnotežom.

Važni su mi jer mis­lim da se to odno­si na poezi­ju uop­će. Poezija je svo­je­dob­no, u manje „oskud­nom vre­me­nu“, i ozna­ča­va­na kao vrhu­nac umjet­nos­ti, stva­ra­nja uop­će, upra­vo zato što (je) u sebi obuhvaća(la) i glaz­bu (ritam, melo­di­ju, zvu­ča­nje uop­će) i sli­kar­stvo (sli­ka­nje rije­či­ma) i meta­fi­zič­ko pro­ni­ca­nje, potra­gu za srži, za izbav­lje­njem od besmis­la, za, da kažem opet, katarzom.

- Volite puto­va­nja; nji­ma su pro­že­ta sva vaša dje­la. Koliko su vas ta puto­va­nja i tra­ga­nja odre­di­la kao autora?

Umnogome. Bila su mi potreb­na da bih otvo­rio oči, pro­ši­rio vid­no polje u mje­ri u kojoj to ne bih mogao sto­je­ći na mjes­tu. Iako ne mis­lim da je nuž­no fizič­ki puto­va­ti. Danas, uos­ta­lom, kad je puto­va­ti tako lako i jed­nos­tav­no, to i nije podvig, i možda čovjek u toj putu­ju­ćoj gomi­li još i lak­še osli­je­pi nego progleda.

- Od čega danas u Hrvatskoj živi jedan pisac? Može li se pisa­njem osi­gu­ra­ti egzistencija?

Uglavnom ne može, ako govo­ri­mo o umjet­nič­kom pisa­nju. Snalazimo se kako umi­je­mo: neki pišu za novi­ne ili dru­ge medi­je, neki se osi­gu­ra­va­ju sasvim dese­tim pos­lo­vi­ma, a ja, reci­mo, pre­vo­dim. Piše se, dak­le, u tzv. slo­bod­no vri­je­me. I tu, opet, Hrvatska nije nikak­va iznim­ka. Nešto je druk­či­je u zem­lja­ma u koji­ma pisac (ali to goto­vo nikad nije pjes­nik) može raču­na­ti na kudi­ka­mo šire čita­telj­stvo i veće tiraže.

b4

O samoj Kući za pis­ce i nje­nom radu raz­go­va­rao sam sa upra­vi­te­lji­com Ivom Ciceran:
- Kuća za pis­ce u Pazinu dje­lu­je evo već tre­ću godi­nu za redom. Koji su pis­ci do sada gos­to­va­li u Kući?

Robert Perišić, Maja Vidmar, Zoltán Medve, Milan Rakovac, Renato Baretić, Olja Savičević Ivančević, Sanja Lovrenčić, Slađan Lipovec, Miroslav Kirin, László Végel, Dorta Jagić, Oto Otvanji, Igor Isakovski, Rusanka Ljapova, Emir Imamović Pirke, Nikola Madžirov, Kemal Mujičić Artnam, Anke Bastrop, Slavoljub Stanković, Srđan Srdić, Milena Benin, Đurđa Knežević, Dinko Telećan.  Nadam se kako nisam niko­ga izostavila.

Ove je godi­ne pokre­nu­ta i knji­žev­na nagra­da Edo Budiša. Tko je prvi dobit­nik, koji su uvje­ti za sla­nje rado­va i što sve nagra­da uključuje?

Prvi dobit­nik nagra­de Edo Budiša je Srđan Srdić iz Kikinde. Koncept nagra­de je slje­de­ći: Godišnja knji­žev­na nagra­da odnos­no sti­pen­di­ja Istarske župa­ni­je “Edo Budiša” dodje­lju­je se u spo­men na rovinj­skog knji­žev­ni­ka Eda Budišu (1958. – 1984.), čije je dje­lo una­toč pre­ra­noj smr­ti osta­vi­lo snaž­no i pre­poz­nat­lji­vo nas­lje­đe u istar­skoj i hrvat­skoj knji­žev­nos­ti, pogo­to­vo u krat­kim pri­po­vje­dač­kim formama.
Nagrada “Edo Budiša” dodje­lju­je se jed­nom godiš­nje mla­dom auto­ru ili auto­ri­ci do 35 godi­na sta­ros­ti kojemu/kojoj je na podru­čju jezi­ka s kojih ne tre­ba pre­vo­di­ti (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora) u pos­ljed­njih godi­nu dana objav­lje­na zbir­ka krat­kih priča.
Za nagra­du “Edo Budiša” mogu kon­ku­ri­ra­ti mla­di auto­ri do 35 godi­na sta­ros­ti koji pišu odnos­no objav­lju­ju na hrvat­skom, bosan­skom, srp­skom ili crno­gor­skom jezi­ku, ili im je zbir­ka krat­kih pri­ča pre­ve­de­na na neki od ovih jezi­ka s jezi­ka neke od zema­lja sred­nje i jugo­is­toč­ne Evrope.
Nagrada “Edo Budiša” sas­to­ji se od sti­pen­di­je za jed­no­mje­seč­ni bora­vak nagra­đe­nog pis­ca u Kući za pis­ce – Hiži od besid u Pazinu. Stipendija obu­hva­ća pla­će­ne tro­ško­ve: smje­šta­ja u Kući za pis­ce, pre­hra­ne, put­nih tro­ško­va i hono­ra­ra, pre­ma kal­ku­la­ci­ja­ma odnos­no kri­te­ri­ji­ma koji vri­je­de i za osta­le župa­nij­ske sti­pen­dij­ske pro­gra­me u Kući za pisce.
U dogo­vo­ru s direk­ci­jom Evropskog fes­ti­va­la krat­ke pri­če u Zagrebu, dobit­nik Nagrade “Edo Budiša” dobit će, kao dio nagra­de, i poziv­ni­cu za sudje­lo­va­nje na tom Festivalu.
Autor nagra­đen nagra­dom “Edo Budiša” dužan je nagra­du odnos­no sti­pen­dij­ski bora­vak u Kući za pis­ce reali­zi­ra­ti u jed­no­krat­nom ter­mi­nu, u roku od godi­ne dana od datu­ma dodje­lji­va­nja nagra­de. Nagrađeni autor tako­đer je dužan, u dogo­vo­ru s doma­ći­ni­ma, nas­tu­pi­ti na barem jed­noj knji­žev­noj veče­ri tije­kom svog borav­ka u Kući za pis­ce, te osta­vi­ti jedan svoj kra­ći proz­ni tekst za potre­be Kuće za pisce.
Postupak ogla­ša­va­nja pozi­va na kan­di­di­ra­nje za nagra­du “Edo Budiša” i pri­ma­nja kan­di­da­tu­ra pro­vo­di Gradska knjiž­ni­ca Pazin koja upr­tav­lja Kućom za pis­ce, tj. Iva Ciceran, upra­vi­te­lji­ca Kuće. Izbor kan­di­da­ta pro­vo­di Komisija za dodi­je­lu nagra­de “Edo Budiša”.

b5

- Kako se finan­ci­ra Kuća za pis­ce? Tko oda­bi­re auto­re koji će nas­tu­pa­ti ili bora­vi­ti u kući?

Kuću za pis­ce finan­ci­ra­ju Istarska Županija, Grad Pazin i Ministarstvo kul­tu­re Republike Hrvatske. O sti­pen­dis­ti­ma i pro­gra­mu odlu­ču­je pro­gram­sko vijeće.

 - Kako je pri­hva­ćen pro­jekt Kuće za pis­ce u knji­žev­nim kru­go­vi­ma? Kakvi su doj­mo­vi gostiju?

 Pa mis­lim da je dobro pri­hva­ćen. Tijekom borav­ka u Kući gost, koji zapra­vo samim ula­skom u Kuću pos­ta­je doma­ćin, sam odre­đu­je ritam živo­ta u Kući. Zajedno s upra­vi­te­lji­com se dogo­va­ra­ju gos­to­va­nja i knji­žev­na dru­že­nja no nje­mu je ostav­ljen izbor da odlu­či kada će se posve­ti­ti radu (pisa­nju, pre­vo­đe­nju, ure­đi­va­nju) na tek­s­tu, a kada „otkri­va­nju“ Pazina i Istre.

Neki od doj­mo­va su na webu www.kucazapisce.hr

 Tekst i foto: Branko Vasiljević