U Puli otvorena 7. Visualia

Svečano otva­ra­nje 7. Visualie – Festivala svje­tla odr­ža­lo se u čet­vr­tak, 19. ruj­na na Portarati. Za naj­a­vu pro­gra­ma bio je zadu­žen stand-up komi­čar Ivan Šarić koji je nabro­jio sudi­oni­ke, poseb­no istak­nuv­ši part­ner­sku udru­gu ILA (International Light Association) koja okup­lja znans­tve­ni­ke koji pro­uča­va­ju i koris­te svje­tlo u kom­bi­na­ci­ji sa zvu­kom za lije­če­nje odre­đe­nih pore­me­ća­ja. Nešto više o fes­ti­va­lu rekao je, narav­no, nje­gov orga­ni­za­tor Marko Bolković iz Sonitusa koji je uz Turističku zajed­ni­cu Grada Pule omo­gu­ćio nje­go­vu realizaciju.

Publiku su poz­dra­vi­li i dogra­do­na­čel­nik Robert Cvek, direk­to­ri­ca Turističke zajed­ni­ce Grada Pule Sanja Cinkopan Korotaj i nju­jor­ški pred­stav­nik ILA‑e. Saznali smo da će se tri veče­ri zare­dom na osam loka­ci­ja, od 20 do 24 sata, odvi­ja­ti pro­jek­ci­je i per­for­man­si ili biti pos­tav­lje­ne ins­ta­la­ci­je. Lokacije su slje­de­će: Portarata, Ulica Sergijevaca, Carrarina i Kandlerova uli­ca, Forum, Uspon sve­to­ga Teodora, Titov park te Park kra­lja Krešimira.

Predstavljanje pro­gra­ma okon­ča­no je pri­ti­skom na veli­ki crve­ni gumb i od tog tre­nut­ka kre­nu­la je „akci­ja“.

Prvo što smo ima­li pri­li­ku vidje­ti bio je svje­tlos­ni per­for­mans „Coruscants“ koji su izve­li ulič­ni umjet­ni­ci kre­ću­ći se ispod Slavoluka Sergijevaca i duž susjed­ne uli­ce. Velika atrak­ci­ja za dje­cu na istom mjes­tu bile su i šare­ne pti­ce koje su zahva­lju­ju­ći ras­vje­ti i polo­ža­ju na visi­ni, osta­vi­le dojam kao da lete iznad gla­va pro­laz­ni­ka. No pra­vi spek­takl pri­re­di­li su mađar­ski Fenyszórók Visual sa svo­jim pro­jek­ci­ja­ma koje su ukra­si­le pro­če­lja svih zgra­da na Forumu.

Uz nena­met­lji­vu glaz­bu igra geome­trij­skim obli­ci­ma na Augustovu hra­mu i Gradskoj pala­či osta­vi­la je psi­ho­de­li­čan dojam, što doka­zu­je da za takav efekt subjek­tu nisu potreb­ne sup­s­tan­ce, nego samo malo kre­ativ­nos­ti i teh­nič­kog zna­nja, a pred­nost tak­vog pris­tu­pa je i moguć­nost podje­le iskus­tva s mnoš­tvom dru­gih lju­di, možda obič­nih zna­ti­želj­ni­ka koji neće o tome mno­go raz­miš­lja­ti, ali će bar pod­s­vjes­no obra­di­ti doživljaj.

Treba istak­nu­ti i pro­jek­ci­ju ani­mi­ra­no­ga lika žen­skog roni­oca te raz­no­boj­ne kame­le­one čija poja­va pod­sje­ća na hipi­jev­sku este­ti­ku šez­de­se­tih godi­na proš­lo­ga sto­lje­ća ili pak, rave sup­kul­tu­ru devedesetih.

Međutim, dola­zi se do pret­pos­tav­ke da je tema­ti­ka ovo­ga fes­ti­va­la čovjek, funk­ci­oni­ra­nje nje­go­va orga­niz­ma te robo­ti­za­ci­ja druš­tva. O tome su nam svje­do­či­le, pri­je sve­ga, tri ins­ta­la­ci­je – jed­na pored Katedrale, dru­ga u bli­zi­ni Shipyarda te zad­nja nešto dalje, pre­ma Krešimirovu par­ku. U bli­zi­ni crk­ve smjes­ti­la se gole­ma ljud­ska figu­ra na koju su se pro­ji­ci­ra­li geome­trij­ski obli­ci u raz­li­či­tim boja­ma. Igra svje­tla osta­vi­la je dojam živos­ti tog čovje­ka i odvi­ja­nja unu­tar­njih pro­ce­sa u nje­go­vu tije­lu, a pri­je sve­ga u možda­noj sfe­ri. Još jači nagla­sak na umu pri­mi­je­tio se pri pogle­du na slje­de­ću spo­me­nu­tu ins­ta­la­ci­ju koja se sve­la na ogrom­nu gla­vu. Osim boja i obli­ka, tu su se pro­ji­ci­ra­la i lica oso­ba raz­ne dobi, spo­la, izra­za, crta i ras­po­lo­že­nja. Povremeno smo začu­li zvuk smi­je­ha, ali i dalje može­mo reći da su zvu­ko­vi bili nena­met­lji­vi, iako se osje­ti­la laga­na pro­du­hov­lje­nost melo­di­je i ritma.

I ovdje ponov­no doživ­lja­va­mo čovje­ka kao orga­ni­zam koji ima pri­je sve­ga meha­nič­ku stra­nu, a čak se čini da se cje­lo­kup­nom atmo­sfe­rom želi istak­nu­ti naša robo­ti­zi­ra­nost. Mi smo već po svo­joj pri­ro­di bića ogra­ni­če­na tje­les­nim funk­ci­ja­ma, nago­ni­ma i ins­tin­k­ti­ma te razu­mom koji je i dalje samo pro­izvod našeg manj­ka­vog orga­niz­ma. Također, što je druš­tvo naiz­gled razvi­je­ni­je, nes­ta­je topli­ne i ljud­skos­ti te se život svo­di na rad, a otu­đe­nje raste.

Instalacija pored par­ka u bli­zi­ni knjiž­ni­ce aso­ci­ra na astro­na­uta ili biće koje na bilo koji način želi otkri­ti i osvo­ji­ti sve­mir, ali pone­kad na šte­tu svog inte­gri­te­ta. Vrhunac pri­če bila je orga­ni­zi­ra­na polu­sat­na medi­ta­ci­ja u Circolu koja je uklju­či­va­la zvuk, upu­te za kon­cen­tra­ci­ju i relak­sa­ci­ju te aps­trak­t­ne ili pak zna­čaj­ne povi­jes­ne sli­ke koje nas pod­sje­ća­ju na to tko smo kao vrsta i dio zajednice.

Ne smi­je­mo zabo­ra­vi­ti ni sadr­žaj za dje­cu u Titovu par­ku – bicik­le koji voze u mjes­tu, a vož­njom se pokre­će svje­tlo na obliž­njoj ins­ta­la­ci­ji. Ostatak pros­to­ra za zaba­vu tako­đer je bio raz­no­boj­no osvi­jet­ljen, kao i ina­če bez­lič­ne klu­pe, koje su pri­vid­no upi­le lje­po­tu šarenila.

Bilo je još zanim­lji­vih, idej­no boga­tih pro­jek­ci­ja i ins­ta­la­ci­ja, a nas­ta­vak nas čeka u slje­de­ća sva dana.

Tekst i foto­gra­fi­je Maja Gregorović

• Festival svjetla
• Sonitus
• visualia