Razgovor s autorima projekta i izložbe „Kantaduri“ iz udruge Tondak

Audio/video box „Kantaduri“, sa snim­ka­ma nas­ta­lim 2006. i 2007.  godi­ne i s oko 150 zabi­lje­že­nih tada aktiv­nih pje­va­ča tra­di­cij­ske istar­ske „kan­te na tan­ko i debe­lo“ prvi je put pro­mo­vi­ran na lanj­skom Sa(n)jmu knji­ge. Stručno se istar­ski kanat danas nazi­va „dvo­gla­sjem tijes­nih inter­va­la Istre i Hrvatskog Primorja“ i uvr­šten je  2009. na UNESCO-vu Reprezentativnu lis­tu nema­te­ri­jal­ne kul­tur­ne bašti­ne čovje­čans­tva. U luk­suz­noj kuti­ji­ci „Kantaduri“ nala­ze se  53 tra­di­cij­ske pje­sme na dva CD‑a, više od četi­ri sata doku­men­tar­nog video zapi­sa s dodat­ne 44 pje­sme na 2 DVD‑a, te knji­ži­ca u koju je uz foto­gra­fi­je i infor­ma­ci­je o izda­nju uvr­šten i  struč­ni tekst muzi­ko­lo­gi­nje, glaz­be­ni­ce i kus­to­si­ce Nuše Hauser. Sa sadr­ža­jem ove vri­jed­ne publi­ka­ci­je se sve do 7. lip­nja može­te upoz­na­ti i posje­tom isto­ime­ne mul­ti­me­di­jal­ne izlož­be u Galeriji Vincent iz Kastva. Povodom te izlož­be evo i raz­go­vo­ra s autor­skim troj­cem koji pot­pi­su­je pro­jekt Kantaduri – poz­na­tim pul­skim mul­ti­kre­ativ­ci­ma Edijem Cukerićem, Mauriciom Ferlinom i Danieleom Pernićem.

Box Kantaduri je u sklo­pu svo­je sve dina­mič­ni­je izda­vač­ke dje­lat­nos­ti obja­vi­la udru­ga Tondak, a njen osni­vač i pred­sjed­nik Edi Cukerić ujed­no je i ini­ci­ja­tor ovog pro­jek­ta. Ispričao nam je da je Tondak osno­van 2003. godi­ne i u počet­ku je pri­mar­na dje­lat­nost udru­ge bila oču­va­nje istar­ske narod­ne bašti­ne: „Jedan od prvih pro­je­ka­ta je bio baš Kantaduri. U star­tu je bilo zamiš­lje­no da napra­vi­mo sedam tak­vih pro­je­ka­ta, no – što zbog naših oba­ve­za što zbog finan­ci­ja – to nismo nikad reali­zi­ra­li. Uzeli smo baš nje­ga, jer nam je dje­lo­va­lo da je ovo neka­ko naj­bol­ni­ja toč­ka istar­ske tra­di­cij­ske glaz­be i da je laga­no u izu­mi­ra­nju. Ovo izda­nje nije tek kuri­ozi­tet, mis­lim da će ta gra­đa jed­nog dana neko­me tko se stvar­no želi time bavi­ti i pro­uča­va­ti puno pru­ži­ti. Ne samo što se tiče pje­va­nja, noš­nji ili nači­na živo­ta kan­ta­du­ra, nego se i iz samog nji­ho­vog drža­nja i nji­ho­vih pokre­ta može puno nauči­ti. Također, važan je za edu­ka­ci­ju mla­dih o istar­skoj tra­di­cij­skoj glazbi.“

Kojih ste sedam seg­me­na­ta planirali? 

- Trebali su još biti istar­ski narod­ni ins­tru­men­ti, tali­jan­ska narod­na glaz­ba u Istri, har­mo­ni­ka tri­je­šti­na, svir­ci, gunj­ci i organić.

Još stig­ne­te…

- Ah, teško, jer puno tih lju­di više nema, tako da neće­mo to nikad dovr­ši­ti u obli­ku u kojem je bilo zamiš­lje­no. Do tada su legen­de Radio Pule, pokoj­ni Renato Pernić i Branimir Pajić koji­ma je box i  posve­ćen, kan­ta­du­re sni­ma­li samo ton­ski. Imali su  i dos­ta objav­lje­nih vini­la za tadaš­nji Jugoton. Željeli smo nado­gra­di­ti te mate­ri­ja­le i vizu­al­nim seg­men­tom, Mauricio Ferlin je odmah pri­hva­tio moj pri­jed­log, a Daniele Pernić je tako­đer bio član Udruge i tako smo kre­nu­li. U stva­ri ono naj­e­mo­tiv­ni­je i naj­i­skon­ski­je od kud smo kre­nu­li bio je taj hom­ma­ge našim uči­te­lji­ma Renatu i Branku, htje­li smo to neka­ko nji­ma u čast napra­vi­ti. Ja sam deset godi­na kao mla­di teh­ni­čar na Radio Puli čes­to odla­zio s nji­ma na teren po Istri i tu mi se otvo­ri­lo nešto što sam u sebi imao od dje­tinj­stva, ali sprem­lje­no u neku ladi­cu. Oni su to u meni ponov­no akti­vi­ra­li i jako sam to zavo­lio, ne samo kan­tu nego i sve osta­le obli­ke istar­ske narod­ne glaz­be. Bio mi je to stvar­no jedan kra­san peri­od živo­ta u kojem sam puno naučio, ne samo oko sni­ma­nja, nego i opće­ni­to o živ­lje­nju u Istri.

Daniele Pernić: Doista, pro­jekt Kantaduri nije počeo kao ambi­ci­ja nego kao osje­ćaj. Osjećaj da se nešto važ­no ne smi­je izgu­bi­ti i osje­ćaj odgo­vor­nos­ti pre­ma ono­me što su moj tata i Paić godi­na­ma radi­li – tiho, upor­no, s lju­bav­lju i zna­njem, bez želje za priz­na­njem. Zapravo, sve što smo Edi, Mauricio i ja ura­di­li kroz ovaj pro­jekt nas­ta­vak je nji­ho­va rada, u koji je sva­ko od nas utkao dio sebe. To je tim­ski rad kroz koji je sva­ki član dopri­nio vlas­ti­tim ide­ja­ma i tru­dom, što je rezul­ti­ra­lo ovim audio-vizu­al­nim pro­jek­tom. Svaka snim­ka koju smo digi­ta­li­zi­ra­li, sva­ka sli­ka, sva­ki video, sva­ki opis koji napi­še­mo, sva­ka foto­gra­fi­ja koja je zavr­ši­la na zidu izlož­be – to je nas­ta­vak onog što su oni poče­li i ujed­no naš način da im kaže­mo hvala.

Radio Pula se danas  diči „Arhivom Renatom Pernić“, tre­ćom po vri­jed­nos­ti i veli­či­ni arhi­vom tra­di­cij­ske glaz­be u Europi, koja bro­ji goto­vo 2000 autoh­to­nih sni­ma­ka. Kako i kada je zapo­če­lo to velo delo?

Daniele: Tata je na Radio Puli počeo radi­ti 1969. godi­ne i tu je pola­ko stje­cao iskus­tva na podru­čju sni­ma­nja istar­ske fol­k­lor­ne bašti­ne, te nje­nog pro­mi­ca­nja u radio emi­si­ja­ma, novi­na­ma, struč­nim publi­ka­ci­ja­ma, na smo­tra­ma narod­ne glaz­be i ple­sa i osta­lim fol­k­lor­nim mani­fes­ta­ci­ja­ma, a pod men­tor­stvom Slavka Zlatića i Tone Peruška koji su pra­ti­li nje­gov rad i poti­ca­li ga da sus­tav­no sni­ma istar­sko fol­k­lor­no bogat­stvo. Za tak­vo sni­ma­nje bio je potre­ban ne samo dobar poz­na­va­telj teh­ni­ke već i karak­te­ris­ti­ka istar­ske narod­ne glaz­be, a za taj dio nije mogao pro­na­ći boljeg suput­ni­ka od Branimira Paića – ton­skog sni­ma­te­lja Radio Pule sa kojim je više puta uzduž i popri­je­ko pro­pu­to­vao naš polu­otok. Nema mjes­ta u Istri koje nisu posje­ti­li i tako su iz dana u dan obo­ga­ći­va­li fond sni­ma­ka. Nije to poče­lo s nekim veli­kim pla­nom, ni s miš­lju da će jed­no­ga dana pos­to­ja­ti nešto što će se zva­ti “Arhiv Renato Pernić”. Počelo je iz lju­ba­vi – one tihe, upor­ne, goto­vo tvr­do­gla­ve lju­ba­vi pre­ma Istri, nje­zi­nim lju­di­ma, jezi­ku i zvuku.

Posebnost saču­va­nih i zabi­lje­že­nih snim­ki upra­vo je u tome što su sni­ma­li pomo­ću nagre (sta­ri tip sni­ma­ča), mikro­fo­na i mag­ne­to­fon­ske vrp­ce lju­de po istar­skim seli­ma, u auten­tič­nim ambi­jen­ti­ma, što zna­či da su snim­ke izvor­ne i nisu dodat­no režij­ski ure­đi­va­ne, a to im daje poseb­nu vri­jed­nost. Taj je boga­ti fond sni­ma­ka pri­mje­re­no raz­vr­stan: po loka­li­te­ti­ma sni­ma­nja, nas­lo­vi­ma pje­sa­ma, nači­ni­ma izvo­đe­nja te po odre­đe­nim struč­nim podje­la­ma (šalji­ve ili podrug­lji­ve, roman­ce, bala­de, sva­tov­ske, buga­re­nje, napit­ni­ce, izvor­ne narod­ne pje­sme na tali­jan­skom itd).

Cjelokupan je fond saču­van na Radio Puli i dugo se nala­zio na mag­ne­to­fon­skim vrp­ca­ma, što je pred­stav­lja­lo odre­đe­na ogra­ni­če­nja s obzi­rom na takav zas­ta­rje­li medij repro­duk­ci­je zvu­ka. Da bi se snim­ke zašti­ti­le od daljeg pro­pa­da­nja i even­tu­al­nog gubit­ka (jer su se one koris­ti­le u sva­kod­nev­nom pro­gra­mu Radio Pule) 2002. godi­ne je pokre­nut pro­jekt „Arhiv Renato Pernić“ i odlu­če­no je da se cje­lo­kup­na gra­đa sis­te­ma­ti­zi­ra i digi­ta­li­zi­ra kako bi popri­mi­la veću druš­tve­nu i kul­tur­nu dimenziju.

I ti si na ta sni­ma­telj­ska pute­šes­tvi­ja Istrom kre­nuo vrlo rano… 

- Da, od moje naj­ra­ni­je mla­dos­ti tata me počeo vodi­ti sa sobom i pouča­va­ti, a ja sam nosio kablo­ve, gle­dao, slu­šao i upi­jao. U to vri­je­me nisam razu­mio važ­nost ono­ga što radi­mo. Bio sam jed­nos­tav­no dije­te koje ide s tatom i nje­go­vim pri­ja­te­ljem „na teren“. Ta nam je riječ zna­či­la sve: vož­nju uskim ces­ta­ma, usput­ne sta­ni­ce gdje smo popi­li kavu i sok, praš­nja­ve puto­ve do zabo­rav­lje­nih sela, neo­če­ki­va­ne susre­te s lju­di­ma koji su govo­ri­li arha­ič­nim dija­lek­ti­ma koje sam tada jedva razumio.

No, sje­ćam se atmo­sfe­re i ona je ono što mi se danas vra­ća naj­jas­ni­je. Moja sje­ća­nja na puto­va­nja Istrom nisu samo sli­ke kra­jo­li­ka, već su pri­je sve­ga zvu­ci – snim­ke narod­nih pje­sa­ma, raz­go­vo­ri sa sta­rim pje­va­či­ma i svi­ra­či­ma i topli­na dru­že­nja sa svi­ma nji­ma. Danas ta puto­va­nja pre­poz­na­jem kao nepro­cje­nji­vu ško­lu živo­ta, glaz­be i lju­ba­vi pre­ma bašti­ni. Kad slu­šam te snim­ke, čujem više od glaz­be. Čujem glas svog oca, smi­jeh Paića, škri­pu vra­ta istar­skih kuća, zvu­ko­ve pri­ro­de… i shva­ćam da sam s nji­ma učio slu­ša­ti – ne samo glaz­bu, nego život.

Iako tada nisam razu­mio, danas znam – tata je to radio iz lju­ba­vi. Ne iz potre­be za sla­vom, ne iz znans­tve­ne ambi­ci­je, nego iz pošto­va­nja pre­ma lju­di­ma, glaz­bi i zem­lji od koje je pote­kao. Branko mu je bio vjer­ni pri­ja­telj, suput­nik u toj misi­ji, jed­na­ko pre­dan. Često je s nji­ma išao i Marko Bijažić, sni­ma­ju­ći svo­je doku­men­tar­ne raz­go­vo­re. Bilo je to doku­men­ti­ra­nje živog pam­će­nja, pri­je no što nes­ta­ne, i zato danas te snim­ke nisu samo glaz­be­ni zapi­si već  povi­jes­ni doku­men­ti. Govore o jezi­ku, men­ta­li­te­tu i obi­ča­ji­ma jed­nog naroda.

Vratimo se na vaš pro­jekt Kantaduri…

Daniele Pernić: Krenuli smo u nje­ga jer su kan­ta­du­ri, na žalost, u izu­mi­ra­nju, nema ih više aktiv­nih kao nekad. To je veći­nom gene­ra­ci­ja iznad 65 godi­na koja nas pola­ko napu­šta, a nove gene­ra­ci­je teško se pri­hva­ća­ju ove za uho teške mate­ri­je. Računajte- nekad je goto­vo sva­ka kuća u Istri ima­la jed­nog ili više kan­ta­du­ra, a danas ih u čita­voj Istri ima sve­ga sto­ti­njak, ako uklju­či­mo i one mla­đe. Naziv „Kantaduri“ nosi u sebi jed­nos­tav­nu, ali snaž­nu poru­ku: to su lju­di koji pje­va­ju, ne iz želje za nas­tu­pom, nego iz živo­ta, lju­di koji su pje­smom izra­ža­va­li radost, bol, moli­tvu i pamćenje.

Edi Cukerić:  Kad smo kre­nu­li na teren shva­ti­li smo da ima dos­ta gra­đe i da je potreb­na veli­ka orga­ni­za­ci­ja, tako da je to sni­ma­nje tra­ja­lo goto­vo dvi­je godi­ne. Nismo htje­li dov­la­či­ti lju­de u stu­dio nego smo ih htje­li sni­mi­ti u nji­ho­vom autoh­to­nom ambi­jen­tu, ne samo zbog vizu­al­nog doj­ma, nego i zato jer se oni tamo naj­bo­lje osje­ća­ju. Snimali smo kod njih u kono­ba­ma, vani ispred hiže, na bala­du­ri­ma, zna­či u nekom nji­ho­vom pri­rod­nom okruž­ju gdje nema­ju nikak­ve tre­me ni stra­ha od mikro­fo­na, od pros­to­ra i sl. Obuhvatili smo sva podru­čja Istre gdje se pje­va­lo –sni­ma­li smo u Kapelici na labin­šti­ni, u Paladnjakima, na Roveriji u Klarićima, Orbanićima, u Valturi, na Ćićariji, u Žminju… Nismo ima­li ni neku eks­tra dobru opre­mu, ali to nam i nije bilo pri­mar­no bit­no, nama je bilo bit­no da to zabi­lje­ži­mo. Pošto je Mauro bio zadu­žen za video, a ima­li smo usput i jedan foto-apa­rat on je pored  video mate­ri­ja­la sni­mio i oko tisu­ću fotografija…

Mauricio Ferlin: Bilo mi je popri­lič­no zah­tjev­no sam sni­ma­ti na dva medi­ja, na foto­apa­rat i video kame­ru i još pazi­ti da to ne utje­če na audio zapi­se. Kamera je ima­la pri­mat, no uvi­jek me tje­ra­la želja da svi budu dobro zabi­lje­že­ni i kroz foto­gra­fi­je. Na kra­ju se video mate­ri­ja­la sku­pi­lo popri­lič­no i nakon prve draft ver­zi­je mon­ta­že uspos­ta­vi­lo se da ima­mo pre­ko četi­ri sata doku­men­tar­nog i dos­ta auten­tič­nog mate­ri­ja­la. To je s jed­ne stra­ne bio pro­blem jer je tak­va duži­na jedan nepo­pu­lar­ni for­mat, no iz obzi­ra pre­ma izvo­đa­či­ma i želje da mate­ri­jal ima kva­li­te­tu etno­graf­skog inter­v­jua, doni­je­li smo odlu­ku da ide­mo s tako inte­gral­nom ver­zi­jom, koju smo onda podi­je­li­li u šest zaseb­nih cje­li­na po loka­li­te­ti­ma i dva bonus videa. Sada kad to pro­ma­tra­mo s vre­men­skim odma­kom, mis­lim da je izbor bio dobar, jer je tak­vo tra­ja­nje omo­gu­ći­lo pred­stav­lja­nje i dodat­nih četr­de­se­tak sklad­bi koje nisu zavr­ši­le na audio CD-ima, pa je pje­sma­ri­ca samog izda­nja dodat­no obogaćena.

Edi Cukerić: Uglavnom, sni­mi­li smo video, audio i foto­gra­fi­je. Taj mate­ri­jal je onda sta­jao, jer kad smo tra­ži­li finan­cij­sku pot­po­ru po gra­do­vi­ma i opći­na­ma nismo u star­tu baš naiš­li na neku susret­lji­vost, tako da je sve to  godi­na­ma sta­ja­lo na disku. Sve do pri­je par godi­na kada se za to zain­te­re­si­rao pro­čel­nik za kul­tu­ri i zavi­čaj­nost Istarske župa­ni­je Vladimir Torbica i on je jedan od naj­zas­luž­ni­jih za konač­no objav­lji­va­nje tog  zah­tjev­nog materijala.

Za pos­tav izlož­be u Galeriji Vincent iz Kastva zas­lu­ga ide naj­vi­še Mauriciu. Kako si je i s kojom namje­rom osmislio?

Mauricio Ferlin: Ovom izlož­bom, koja je nas­ta­la kao odjek na izda­nje „Kantadura“, želje­lo se nagla­si­ti i zna­čaj vizu­al­ne kom­po­nen­te izda­nja, jer se do sad takav tip glaz­be više-manje bilje­žio samo audio zapi­si­ma. Ove foto­gra­fi­je i video zapi­si u sebi nose „žive“ i nepo­sred­ne pri­ka­ze sa sni­ma­nja. Cijela jed­na zajed­ni­ca u nes­ta­ja­nju dobi­la je time i svoj image(lik), a ne samo zvuk. Naročita je vri­jed­nost toga sada kad je toli­ko vre­me­na već pro­tek­lo. Na izlož­bi je raš­čla­nje­no cije­lo izda­nje – s tri ekra­na pokri­ve­ni su video urad­ci, pri­ka­za­no je 40-tak foto­gra­fi­ja i na table­ti­ma se mogu pos­lu­ša­ti oba audio izda­nja. Iako mala, izlož­ba može pru­ži­ti sate i sate pro­uča­va­nja i pres­lu­ša­va­nja zain­te­re­si­ra­nom posjetitelju.

Edi: Ta neka Istra u kojoj se glaz­ba pre­no­si­la s kolje­na na kolje­no, ta Istra koju smo osje­ti­li kao klin­ci više ne pos­to­ji. Zato nam je dra­go što smo odra­di­li taj pro­jekt, jer to je hom­ma­ge ne samo kan­ta­du­ri­ma i Renatu i Branku nego i Istri naše mladosti.

Lijepo ih je na vide­ima čuti kad pri­ča­ju kako su kan­ta­li ne samo na pire­vi­ma nego i dok su dela­li u kam­pa­nji,  muli­li tru­ki­nju, tira­li bla­go na pašu i tor­ni­va­li se doma.. Jedan sugo­vor­nik na snim­ci kaže „Ko si u gniz­du rojen, nikad ne moreš poj ča od tega.“

Edi: Da, i to bi hodi­li po deset kilo­me­ta­ra, tor­ni­va­li se zve­čer trud­ni i opet kan­ta­li… Htio sam reći da tog pre­no­še­nja s kolje­na na kolje­no teško da će više biti, jer ta gene­ra­ci­ja više ne pos­to­ji, tako da ono što pre­os­ta­je je na Istarskoj župa­ni­ji, pogo­to­vo na CENKI-ju, Centru za nema­te­ri­jal­nu kul­tu­ru Istre, ali i na gra­do­vi­ma i opći­na­ma. Potrebno je čim više radi­oni­ca, semi­na­ra, izlož­bi, pre­zen­ta­ci­ja, okru­glih sto­lo­va, a tre­ba pokre­nu­ti i osnov­ne i sred­nje ško­le, čak i vrti­će, da orga­ni­zi­ra­no posje­ću­ju ovak­va doga­đa­nja i aktiv­no sudje­lu­ju u nji­ma. Glazba se razvi­ja, rože­ni­ca ili kan­ta neće zamri­je­ti, ali će se pojav­lji­va­ti u nekom dru­gom obli­ku, što je i normalno.

Kako ocje­nju­je­te današ­nju situ­aci­ju, ima li mla­đih koji nas­tav­lja­ju kan­ta­dur­sku tradiciju? 

Edi: Ima, ali puno manje, npr. Noel Šuran i Zoran Karlić su jed­ni od tih koji pro­mi­ču tra­di­ci­ju istar­ske narod­ne glaz­be. Od mla­đih valja spo­me­nu­ti i Gorana Farkaša, fron­t­ma­na ban­da Veja, on to dos­ta poti­če s radi­oni­ca­ma i fes­ti­va­li­ma na Pazinštini. Pohvalno je i ono što radi pul­ska Glazbena ško­la – ima pre­da­va­nja koje vode legen­dar­ni Dario Marušić i Noel Šuran, što je jako bit­no i sva­ka čast rav­na­te­lji­ci Romani Vuksan-Zuban koja se anga­ži­ra­la oko toga. Vrijedi je pohva­li­ti, jer je anga­ži­ra­la dva čovje­ka koji stvar­no mogu dje­ci puno pre­ni­je­ti. To su neki lju­di u Istri koje sva­ka­ko tre­ba podr­ža­ti jer se oko njih i nji­ho­vog tru­da razvi­ja današ­nja sce­na tra­di­cij­skog muziciranja.

Daniele: Projekt “Kantaduri” izu­zet­no je vri­je­dan i zah­tje­van doku­ment vre­me­na, koji ostav­lja­mo u nas­lje­đe budu­ćim gene­ra­ci­ja­ma. Jedan u nizu onih koji već danas ula­ze u arhiv­sku gra­đu, a osim arhiv­ske ima i znans­tve­nu i obra­zov­nu vri­jed­nost. S jed­ne stra­ne kao temelj za budu­ća istra­ži­va­nja, a s dru­ge jer pos­ta­je, naža­lost, jedi­ni način da se neke sklad­be koje danas nit­ko više ne izvo­di mogu pres­lu­ša­ti. Nadam se, jed­nog dana, i oži­vje­ti od stra­ne sadaš­njih ili budu­ćih kan­ta­du­ra koji bi se even­tu­al­no pri­hva­ti­li uče­nja ove vrlo teške mate­ri­je. Ta glaz­ba više nije samo etno­graf­ski mate­ri­jal – to je pri­ča o obi­te­lji, o lju­ba­vi pre­ma zavi­ča­ju, o sadaš­njim i lju­di­ma koji više nisu među nama. Hvala svi­ma koji su pje­va­li i svi­ra­li, vje­ru­ju­ći da nji­ho­va pje­sma nešto vri­je­di – jer vri­je­di­la je, vri­je­di danas, i vri­je­dit će u buduć­nos­ti. Kantaduri smo danas mi, pove­za­ni s nji­ma kroz glas, sli­ku i kroz vrijeme.

• Daniele Pernić
• Edi Cukerić
• Mauricio Ferlin
• Udruga Tondak